USTAVNI SUD

KI172/20, Podnosilac zahteva: Xhevdet Metaj, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Rev. br. 44/2020 od 11. februara 2020. godine

KI172/20, rešenje o neprihvatljivosti od 12. aprila 2021. godine, objavljeno 29.aprila 2021. godine

Ključne reči: Individualni zahtev, pravo preče kupovine, očigledno pogrešna primena zakona, očigledno ili evidentno odsustvo povrede, četvrti stepen, očigledno neosnovan zahtev

Okolnosti ovog slučaja se odnose na navodno pravo podnosioca zahteva na preču kupovinu parcele koja se nalazi u Belom Polju, u susedstvu imovine podnosioca zahteva, a koje je relevantni vlasnik prodao trećem licu 2014. godine. Podnosilac zahteva je preko redovnih sudova tvrdio da ima pravo preče kupovine nad imovinom. Osnovni sud je prvo utvrdio pravo podnosioca zahteva na preču kupovinu sporne parcele, poništavajući ugovor o kupoprodaji iz 2014. godine, zasnivajući se tako na Zakon o prometu nepokretnosti iz 1988. godine. Nakon žalbe treće strane, Apelacioni sud je, a zatim i Vrhovni sud, preinačio odluku Osnovnog suda i relevantnim presudama obrazložio da je u sporu nastalom 2014. godine bio primenjiv Zakon o vlasništvu i drugim stvarnim pravima iz 2009. godine, a ne Zakon o prometu nepokretnosti iz 1988. godine i da za razliku od poslednje navedenog, prvi ne sadrži odredbe koje garantuju pravo preče kupovine nepokretnosti suseda, osim ako takvo pravo proizlazi iz ugovora potpisanog između relevantnih strana. Podnosilac zahteva je osporio ove presude pred Sudom, navodeći u suštini povredu člana 31. Ustava i člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima zbog očigledno pogrešne i proizvoljne primene i tumačenja zakona, (i) primene  pogrešnog zakona u okolnostima njegovog slučaja; i (ii) povrede zakonskih odredbi, odnosno onih utvrđenih Zakonom o prometu nepokretnostima, Zakonom o vlasništvu i drugim stvarnim pravima i Zakonom o obligacionim odnosima.

Sud je prvo razmotrio navode podnosioca zahteva koji se odnose na njegov navod o primeni pogrešnog zakona u okolnostima relevantnog spora, odnosno Zakona o vlasništvu i drugim stvarnim pravima iz 2009. godine, a ne Zakona o prometu nepokretnosti iz 1988. godine, kako je to Osnovni sud u početku učinio. U tom smislu, Sud je prvo razradio opšta načela sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa očigledno pogrešnom i proizvoljnom primenom i tumačenjem zakona, a zatim je ista primenio u okolnostima ovog slučaja. Primenjujući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Sud je utvrdio da su Apelacioni sud, odnosno Vrhovni sud, u stvari primenili ispravan zakon u okolnostima ovog slučaja, odnosno Zakon o vlasništvu i drugim stvarnim pravima iz 2009. godine i da shodno tome redovni sudovi nisu primenili i tumačili zakon na očigledno pogrešan ili proizvoljan način.

Što se tiče navoda u vezi sa pogrešnim tumačenjem odredaba primenjivog zakona, odnosno Zakona o vlasništvu i drugim stvarnim pravima i Zakona o obligacionim odnosima, Sud je istakao da su redovni sudovi rešavali te navode i istakli da bi se na osnovu primenjivih  zakona, preča kupovina podnosioca zahteva mogla dobiti na osnovu ugovora, koji bi, da bi važio protiv trećih lica, morao biti upisan u registar prava na nekretnine, što nije slučaj u okolnostima ovog slučaja.

Sud je, shodno tome, utvrdio da su navodi koji se tiču ​​(i) primene pogrešnog zakona, odnosno Zakona o prometu nepokretnosti iz 1988. godine umesto Zakona o vlasništvu i drugim stvarnim pravima iz 2009. godine, očigledno neosnovani zbog „očiglednog i evidentnog odsustva povreda“; dok su navodi, koji se tiču (ii) pogrešnog tumačenja odredaba primenjivog zakona takođe očigledno neosnovani na ustavnim osnovama kao navodi „četvrtog stepena“. Zbog toga je i konačno, Sud utvrdio da je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i proglašen je neprihvatljivim, u skladu sa stavom 7. člana 113. Ustava, članom 47. Zakona i pravilom 39 (2) Poslovnika o radu.