USTAVNI SUD

KI02/21, Podnosilac zahteva: Sabri Sadiku, Ocena ustavnosti Presude Vrhovnog Suda Kosova, REV-br. 286/2020 od 8. septembra 2020. godine

KI 02/21, rešenje od 16. februara 2022. godine, objavljena 16.marta 2022.godine

Ključne reči: individualni zahtev, Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje, Pravo na Imovini, očigledno neosnovan. 

Iz spisa predmeta proizilazi da je nad nepokretnošću u vlasništvu pravnog prethodnika podnosilaca zahteva Skupština opštine Priština 1974 godine, izjavila javni interes za eksproprijacijom iste za potrebe Skupština opštine Priština. Godine 1988, Skupština opštine Priština je nakon sprovedenog postupka pravnom prethodniku podnosioca zahteva dostavio novčanu ponudu u smislu naknade za eksproprisanu nepokretnu imovinu, nakon čega je imovina prešla u vlasništvu Skupština opštine Priština. Godine 2004, pravni prethodnici podnosilaca zahteva su podneli tužbu Opštinskom sudu u Prištini, radi povraćaja imovine i novčane naknade za eksproprijaciju, protiv Skupštine Opštine Priština. Ovaj tužbeni zahtev  je prošao kroz sve faze redovnog i vanrednog postupka i svi sudovi su konstatovali jednobrazno da je tužbeni zahtev u smislu odredbe člana 379. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima neosnovan zbog zastarelosti potraživanja jer od 1988 godine kada je  data ponude za naknadu proteklo pa do 2004 godine kada je podneta tužba proteklo  je više od 10 godina a da pravni prethodnik podnosioca zahteva u međuvremenu nije preduzeo nijednu radnju sto je bila zakonska obaveza u cilju realizacije potraživanja.

Podnosilac zahteva je pred Sudom navelo povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje kao i povredu prava na imovinu zagarantovano Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, uglavnom se fokusirajući povredu prava na fer suđenje, povredom načela pravne sigurnosti i povredu prava na imovinu, jer su prema njegovim navodima sudovi pogrešnu primenili zakon, pogrešno utvrdili činjenično stanje i različito postupali u istim situacijama.

Ocenjujući navode podnosioca zahteva, Sud je prvo razradio opšta načela svoje sudske prakse i načela Evropskog suda za ljudska prava u pogledu principa supsidijarnosti i doktrinu četvrtog stepena, dosledno naglašavao razliku između „ustavnosti“ i „zakonitosti“ i isticao da nije njegova dužnost da se bavi činjeničnim greškama ili pogrešnim tumačenjem i pogrešnom primenom zakona koje je navodno počinio redovni sud, osim i u meri u kojoj su takve greške mogle povrediti prava i slobode zaštićene Ustavom i/ili EKLJP-om. Sud je takođe razradio opšta načela pravne sigurnosti kao rezultat protivrečnih odluka analizirajući odluku u slučaju podnosioca zahteva i odluku na koju se podnosilac zahteva pozvao primećujući da se  u slučaju podnosioca zahteva radi o imovini koja je u vlasništvu Opštine Priština, dok se u drugom slučaju radi o privatnom vlasništvu, da je pravnom prethodniku podnosiocu zahteva ponuđena nadoknada za eksplorisanu imovinu dok u drugom slučaju ponuda nikada nije data i shodno tome nikada nije preneto vlasništvo na opštinu. To se tiče navoda vezano za povredu prava na imovinu podnosilac zahteva u zahtevu ne pruža detaljnije obrazloženje kako je došlo do ove povrede već ove navode dovodi u vezu sa navodima u vezi sa pravom na fer suđene i pravnom sigurnošću odnosno prava zagarantovana članom 6 EKLJP-a, čime se sud bavio u relevantnom delu odluke.

Stoga, Sud zaključuje da se navodi podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih (i) članom 6 EKLJP-a navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“ kao i navodi koji se kategorišu kao „očigledni ili jasni nedostatak povreda“; i (ii) članom 46 Ustava u vezi sa članom 1 Protokola I  EKLJP navodi koji se kvalifikuju kao „nepotkrepljeni ili ne obrazloženi“. Prema tome, zahtev se u celosti treba proglasiti neprihvatljiv kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.