Suprotno mišljenje sudije Radomir Laban u slučaju br. KI159/20 - Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 29/19 od 1. jula 2020. godine

Drugi nalozi

Suprotno mišljenje sudije Radomir Laban u slučaju br. KI159/20 – Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 29/19 od 1. jula 2020. godine

br. predmeta KI159/20

podnosiocu: ADOL D.O.O.

Preuzimanje:

Vendimi tekst

Priština, dana 5. decembar 2022. god

Rev.br.: MM 2088/22

SUPROTNO MIŠLJENJE

sudije

RADOMIR LABAN

slučaju br. KI159/20

Podnosilac

ADOL D.O.O.

Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova

Rev. br. 29/19 od 1. jula 2020. godine

Iskazujući na početku svoje poštovanje prema mišljenjem većine sudija da u ovom slučaju, ne postoji povreda člana 46. [Zaštita imovine] u vezi sa članom 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava (u daljem tekstu: EKLJP).

Ja kao sudija pojedinac Ustavnog Suda ne slažem se sa mišljenjem većine i smatram da postoji povreda ustavom zagarantovanih ljudskih prva koja je učinjena podnosiocu zahteva a koja se odnosi na povredom prava podnosioca zahteva zagarantovanih članom člana 46. [Zaštita imovine] u vezi sa članom 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP, koju ću u daljem tekstu pokušati da obrazložim.

Ja kao sudija se slažem sa činjeničnim stanjem kako je izneto i predstavljeno u presudi i isto činjenično stanje prihvatam kao tačno. Međutim Ja se kao sudija ne slažem sa načinom kako su navodi podnosioca izneti i predstavljeni u presudi i smatram da nisu navedeni svi navodi podnosioca a posebno oni u kojima podnosilac zahteva obrazlaže da trgovačka marka prestavlja imovinu i da ne pružanje zaštite registrovanoj trgovačkoj marki prestavlja povredu prava na mirno uživanje imovine..

Zbog gore navedenog, a u skladu sa Pravilima 61 i 63 Poslovnika o radu Ustavnog Suda ja ću pismeno izložiti Moje suprotno mišljenje. Ja ću u cilju što lakšeg i jasnijeg praćenja i obrazlaganja suprotnoga mišljenja (I) ponoviti navode podnosioca zahteva u vezi navodnim povredama prava podnosioca zahteva zagarantovanih članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP, onako kako ih je izneo sam podnosilac u zahtevu pred Ustavnim Sudom; (II) oceniti primenljivost člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP; (III) izneti sadržaj člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP; (IV) obrazložiti osnovna načela člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP; (V) Primeniti gore navedena osnovna načela na konkretan slučaj; (VI) izneti zaključak u vezi sa navodnim povredama prava podnosioca zahteva zagarantovanih članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP.

Navodi podnosioca zahteva u vezi navodnim povredama prava podnosioca zahteva zagarantovanih članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP

Svako ima pravo da poseduje imovinu, sam i u zajednici s drugima. Niko ne sme biti samovoljno lišen svoje imovine. Ove odredbe za zaštitu imovine sadrži član 17. Univerzalne deklaracije za zaštitu ljudska prava i to podrazumeva ne samo slobodu dobijanja i posedovanja imovine, nego i isključuje drugom pravo da nekome na proizvoljan način uzme imovinu. Sa druge strane, član 1. Protokola 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava („EKLJP“) propisuje da: „Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. [Dodatni naglasak].

Član 22., stav 1. Ustava predviđa da se ljudska prava garantovana sa dva gore navedena međunarodna akta, direktno primenjuju u Republici Kosovo i da imaju premoć – u slučaju konflikta – nad svim zakonskim odredbama zakona Kosova. Štaviše, član 46. Ustava predviđa da je pravo na imovinu garantovan i da niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Član 53. Ustava takođe predviđa da se osnovna prava i slobode zagarantovana ovim Ustavom tumače u saglasnosti sa sudskom odlukom Evropskog suda za ljudska prava, od sada pa nadalje se pozivamo kao „ESLJP“.

Uzimajući u obzir sve gore navedene imperativne / fundamentalne pravne akte i norme koje one sadrže u vezi sa pravom na imovinu a naročito određivanje Ustava u vezi sa ovim pravom – jasno se vidi da je – pravo na imovinu fundamentalno i neugroženo pravo čoveka. Ovo se vidi i iz činjenice da se u Ustavu pravo na imovinu nalazi u delu gde su ljudska prava i osnovne slobode.

Imajući u vidu sudsku praksu ESLJP-a – preko člana 53. Ustava – treba imati u vidu da je koncept vlasništva veoma široko tumačeno. Po jurisprudenciji ESKLJP-a, ovaj koncept ne obuhvaća samo imovinu i pravo na nju – u materijalnom i klasičnom smislu reči, nego obuhvaća široki spektar novčanih prava – prava koja proističu iz deonica, patenata, trgovačkih marki, sudskih odluka a takođe i prava koja proističu iz pravca nekog biznisa. [A. Grgić; Z. Mataga; M. Longar i A. Vilfan, The Right of Property under the European Convention on Human Rights, str. 7., stav 2] [Dodatni naglasak].

U slučaju ne fizičke aktive, ESLJP je posebno uzeo u obzir, da li bi navedena pravna pozicija stvorila financijsko pravo i interese i da li iz ovog razloga ima ekonomsku vrednost. Tako da je, na primer, ESLJP smatrao da intelektualna imovina, a kao takve i trgovačke marke kao i autorsko pravo (Melnychuk protiv Ukrajine, decembar; Anheuser – Busch Inc. protiv Portugala [GC] §§ 72., 76. i 78.), sadrže „svojinu“ u smislu Protokola 1. člana 1. EKLJP.

Ustav Republike Kosovo, član 46. posvećuje zaštiti imovine. Konkretno član 46. propisuje da:

1. Garantuje se pravo na imovinu;

2. Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom;

3. Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine;

5. Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom“.

Stoga, nije sporno da je zaštita intelektualne svojine, uključujući i trgovačke marke, garantovano Ustavom Republike Kosovo i kao takva spada pod domen koji uređuje Protokol 1., člana 1. „EKLJP“. Ustav Republike Kosovo je propisao da se intelektualna svojina štiti zakonom.

Zakon br. 04/L – 026 o trgovačkim markama, izmenjen Zakonom br. 05/L – 040, (u daljnjem tekstu „ZTM“) je zakon kojim se definišu uslovi i procedure registracije trgovačkih marki, prava koja proističu iz registracije i sprovođenje ovih prava.

U članu 2., ovaj zakon propisuje da se isti „primenjuje na trgovačke marke u vezi sa robom i uslugama za koje subjekti moraju biti registrovani kod Agencije za industrijsku svojinu Republike Kosova [... ], kao i markama zajednice i međunarodnim registracijama trgovačke marke koje su validne i u Republici Kosovo“. (Član 2. izmenjenog ZTM).

Po ZTM-u, pravo trgovačke marke je imovinsko pravo Kao takvo, nosilac prava trgovačke marke uživa sva prava koja uživaju i nosioci prava na nepokretnu imovinu ili na onu pokretnu, prava koja se smatraju apsolutnim subjektivnim pravima. Tako da, u prvom redu, nosilac trgovačke marke ima pravo da zabrani drugima da koriste sličnu marku koja može da prouzrokuje konfuziju u vezi sa poreklom robe /usluge.

Zakon o TM ima kao misiju sprečavanje ne – lojalne konkurencije od zloupotrebe marki. ZTM pomaže da osigura proizvođača /u konkretnom slučaju tužioca, da će on, a ne falsifikator, konkurent koji imituje, pridobije financijske naknade i dobru reputaciju u vezi željenog proizvoda. Cilj registracije trgovačke marke je sprečavanje drugih da koriste istu trgovačku marku u vezi sa istom robom ili uslugama. Registracija je jedini način da bi se postigao ovaj cilj.

Načelo teritorijalnosti je jedno od osnovnih načela industrijskog vlasništva. Zakon o trgovačkim markama određuje da zaštita trgovačke marke ima teritorijalnu prirodu, i da je sa ZTM, Republika Kosovo proređena među zemljama koji sprovode sistem „Prvi koji podnosi“ a ne sistem „Prvi koji koristi“. ZTM veoma jasno naglašava da se pravo na trgovačku marku dobija samo preko registracije marke u Kancelariji za industrijske svojine. Tako da, po ZTM, nacionalna registracija je neophodnost.

ZTM Republike Kosovo, u članu 12., stav 1. sprovodi načelo nacionalne iscrpljenosti. Po ovom članu će prava nosioca registrovane marke da bi kontrolisao promet robe ili usluga, prestati samo kada je ova roba ili usluge uvedene na tržište Kosova od strane vlasnika ili po njegovoj saglasnosti. Kao posledica, u slučajevima paralelnog uvoza ili plasmana određenih (autentičnih) proizvoda na tržište Kosova bez dozvole nosioca, isti može da zahteva od suda da zabrani takvu delatnost pošto ovaj postupak predstavlja povredu zaštićene trgovačke marke. Ovo tumačenje je poznato u redovnim sudovima Kosova.

Po važećem zakonodavstvu, tužilac je zaštitio sve trgovačke marke kao figurativne trgovačke marke i verbalne trgovačke marke. Zaštita trgovačkih marki je izvršena po zakonskim odredbama ZTM-a.

Registracija trgovačkih marki od strane tužioca je izvršeno preko nadležne agencije, preko Kancelarije za industrijsku svojinu Kosova („KIS“), danas Agencija za industrijsku svojinu.

Procedure za registraciju trgovačke marke su odvijene u skladu sa važećim zakonodavstvom. Trgovačke marke su aplicirane za registraciju od strane tužioca u skladu sa zahtevima članova 5. i 6. ZTM. Aplikacije su ispitivane zbog apsolutnih razloga i objavljene su za prigovor u tadašnjem Biltenu. Pošto nije bilo nijedne težnje i prigovora, kao iz relativnih razloga tako i iz onih apsolutnih, predviđanih po članovima 5., 6. i 7. ZTM, poslati su pozivi za plaćanje registracije i izvršena je isplata. Pošto je doneta odluka za registraciju marki, ona je objavljena i u odgovarajućem Biltenu, nije uloženo nikakvo pravo žalbe protiv ove odluke. Postupak registracije trgovačkih marki u KIS je izvršen po predviđanjima Poglavlja V, odnosno po članovima od 23. do člana 44. ZTM, i uslovima i procedurama za registraciju predviđenih i Administrativnim uputstvom br. 13/2012 o postupcima registracije trgovačkih marki izdatog od Ministarstva za trgovinu i industriju (MTI).

Po članu 8., stav 1., pod stav 1. 1. ZTM, Vlasnik trgovačke marke ima pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja:

a) svaka oznaka je identična sa trgovačkom markom za robe ili usluge koje su identične sa onim za koje je registrovana kao trgovačka marka;

b) svaka oznaka koja je identična ili slična sa marko ili ako zbog jednovrsnosti ili sličnosti roba i usluga , za koje se koristi oznaka, sa robama i uslugama , koje se pokrivaju od registrovane marke, mogu izazvati konfuziju u javnosti, gde je obuhvaćena i mogućnost asociranja oznake sa trgovačkom markom.

c) svaka oznaka, koja je identična ili slična sa trgovačkom markom za proizvode i različite usluge od onih za koje je registrovana trgovačka marka , kada ova poslednja ima reputaciju u Republici Kosova i korišćenja oznake, iz obrazložljivog razloga, ostvaruje se jedna nepravična zarada ili se oštećuje priroda različitosti i priznato ime marke

Tuženi je plasirao na tržište Kosova, preko Carine, robu i ambalaže koji imaju identičnu oznaku kao što imaju trgovačke marke tužioca. Ovom prilikom je tuženi izvršio povredu zakonskih odredbi koji se propisuju u članu 8. stav 2., pod – stavovi 2. 1., 2. 2. i 2. 3. ZTM-a. Iz tog razloga tužilac je tražio pravnu zaštitu njegovih subjektivnih prava.

Osnovni sud, onaj Apelacioni i Vrhovni sud u Prištini, u otvorenoj suprotnosti sa važećim materijalnim pravom, odnosno sa onim što je predviđeno članom 8. ZTM-a zanemaruje i osporava zaštitu koju pruža zakon za registrovane trgovačke marke tužioca u Republici Kosovo, iako utvrđuje njihovu registraciju od 23. novembra 2007. godine, samo četiri dana nakon što je osnovana Kancelarija za industrijsku svojinu na Kosovu, i produženje roka važnosti zaštite ovih trgovačkih marki za sledećih 10 godina, do 23. novembra 2027. godine.

Osnovni sud, onaj Apelacioni i Vrhovni sud u Prištini su osporili tužiocu prava koja su predviđena materijalnim zakonom, vršeći na pogrešan način njegovu primenu iako na osnovu člana 95. ZTM, tužilac uživa pravo na sudsku zaštitu za utvrđene povrede, i koji je zahtevao od suda da utvrdi povredu, zabranu i prekid povrede ubuduće (član 96., stav 1., pod stavovi 1. 1., 1. 2. i 1. 3. ZTM), zaplenu i uništenje proizvoda koji sadrže povrede da troškovima povredioca (član 97. ZTM), i potpuno ili delimično objavljivanje presude u sredstvima javnog informisanja (član 99. ZTM).

Ponavljamo da, po ZTM, glavni kriterijum da se dobije zaštita od materijalnog zakona je registracija trgovačke marke. U ovim uslovima, pošto tuženi nije uspeo da dokaže da on ima zaštićena prava po zakonima Republike Kosovo, dakle registrovane trgovačke marke, onda je sud trebao da prihvati tužbeni zahtev i da odbije sve navode tuženog i kršioca u postupku.

Naprotiv, pobijenom presudom Vrhovni sud je pogrešno primenio i tumačio članove 5., 6. i 7., u vezi sa članom 52. ZTM. Pogrešno tumačenje i primena materijalnog prava vodio je isti i na pogrešne zaključke.

Iz sistematskog čitanja odredaba ZTM, saznaje se da se članovi 5., 6. i 7. a i ostali članovi ZTM odnose na procedure ispitivanja i da se pozivaju, obavezuju i vrede samo za Agenciju za industrijsku svojinu a nikako za neku drugu instituciju sprovođenja zakona. Upotreba ovih članova i njihovog sadržaja da bi se pobio zahtev i žalba i revizija je teški logički i pravni non sens.

Član 5. ZTM, Oznake koje mogu da se zaštite kao trgovačke marke, određuju da kao trgovačke marke mogu da služe samo oznake koje ispunjavaju pozitivne i negativne uslove predviđene ZTM, odnosno članovima 5., 6. i 7.

Član 6. ZTM vredi samo za procedure ispitivanja trgovačke marke a nikako za procedure povrede trgovačke marke. Njegova primena je apsolutna nadležnost Agencije za industrijsku svojinu (u daljnjem tekstu: „AIS“).

Pošto Vrhovni sud pogrešno čita i primenjuje materijalni zakon, naglašava da „[...] pošto zaštitni znakovi predstavljaju državne simbole, tužilac nema pravo da zabrani trećim stranama njihovu upotrebu, bez obzira na činjenicu da su oni registrovani“. Dalje Vrhovni sud naglašava da: „trgovačka marka pruža veću zakonsku zaštitu njenom vlasniku, međutim i one koje nisu registrovane uživaju pravnu zaštitu“.

Nije sud nadležni organ da bi ocenio odbijanje zbog apsolutnih razloga po ZTM, nego je AIS ona koja tokom ispitivanja donosi odluku da bi odbio aplikaciju za registraciju, i /ili proglasi registraciju nevažećom zato što:

6/ 1.8. trgovačke marke koje nisu ovlašćene od strane nadležnih organa, a u skladu sa članom 6. Pariske konvencije;

6/ 1.10 Trgovačke marke koje sadrže simbole, grb i ostala državna znamenja, osim onih koji su određeni članom 6. Pariske Konvencije, a koje nisu od opšteg interesa u Republici Kosovo, izuzev ako je njihova registracija odobrena od strane nadležnog organa.

Vrhovni sud izvlači iz konteksta ove odredbe iz člana 6. ZTM, i pokušava da upotrebi kao zakonsku osnovu da bi izvršio „ocenjivanje da li ove oznake koje sadrže nacionalne i državne simbole mogu da se zabrane za upotrebu trećim stranama, bez obzira da li su iste registrovane kao trgovačke marke“ i da bi došao do nezakonitog zaključka da trgovačke marke koje su predmet spora, „ne daju ovlašćenje tužiocu da spreči upotrebu istih trećim stranama“.

Ovu nadležnost je Kancelarija za industrijsku svojinu, danas AIS, primenio za marke registrovane od tužioca u Republici Kosovo, trinaest (13) godina ranije. Marke pod nazivom „GJERGJ KASTRIOTI SKËNDERBEU“, sa oznakom amblema Kastriota, sa dvoglavim orlom i kacigom nacionalnog heroja, primenjeni su za registrovanje kao trgovačka marka 23. novembra 2007. godine, i ispitivani su zbog apsolutnih razloga. Trgovačke marke su registrovane nakon što su zahtevi iz ZTM nađeni u skladu sa materijalnim zakonom. Zaštita ovih trgovačkih marki je obnovljena pre tri (godine) i za deset (10) narednih godina.

Pošto statutom registrovane trgovačke marke one uživaju sva prava predviđane ZTM, prema trećim licima, uključujući i tuženog i kršioca u postupku.

Zbog argumenta, mi sa poštovanjem predočavamo da jedina mogućnost kada Sud može da izvrši tumačenje, a sledstveno tome i primenu člana 6. ZTM-a, bi bila u slučaju da se registracija/ ne registracija trgovačke marke u AIS osporila bilo od aplikanta ili od prigovarača. Dakle, Sud bi mogao da vrši tumačenje člana 6. ZTM-a samo kada bi se osporio administrativni akt upravnog organa – a što bi u konkretnom slučaju bila odluka AIS-a.

Stoga, vršeći pogrešnu primenu člana 6. ZTM, Sud izlazi van svojih nadležnosti i jurisdikcije, prima ulogu i administrativne nadležnosti AIS-a i traži da ispitituje, iz apsolutnih razloga, da li su ispunjeni uslovi da bi se registrovale kao trgovačke marke citirajući, bez ikakve pravne osnove, da po članu 6. ZTM ne mogu da se registruju kao trgovačke marke, stoga sledstveno dolazi do zaključka da ne uživaju pravnu zaštitu.

Marke tužioca su registrovane. One su ispitane da li ispunjavaju uslove da bi se registrovale kao marke. Iste su razmatrane od ispitivača da li ispunjavaju apsolutne uslove za registraciju, rečeno drugačije, da li su amblem Kastriota i kaciga Skenderbega državni simboli Albanije i da li imaju veze sa zastavom države Albanije ili sa grbom Republike Albanije. Nije bilo nikakve rezerve, stoga se prešlo na drugu fazu postupka registracije.

Takođe su objavljeni u Biltenu za prigovore od trećih stana, član 7. ZTM, nije bilo nijednog prigovora na njihovu registraciju kao marka.

U uslovima kada nijedan od gore navedenih članova nije imao neko dvoumljenje ili rezervu, izdata je odluka o registraciji kao trgovačka marka, u roku od 15 dana od izdavanja ove odluke, nije bilo nijedne žalbe od nijedne strane.

Objavljene su u Biltenu, i koriste se kao registrovane marke u Republici Kosovo, veći deo od 2007. godine, znači za oko trinaest (13) godina.

Stoga, svih pet marki tužioca su registrovane, i kao takve one su dokazi „prima facie“, one su neosporno pitanje u ovom sporu. Njihova registracija i činjenica da uživaju pravnu zaštitu, najmanje u stvari na razmatranju ne može da se dovodi u pitanje. Da li proizvode pravne efekte, imajući status registrovanih marki, jedina je stvar koja nikada ne može da se dovodi u pitanje, kao što se čini od Vrhovnog suda. Ovo iz razloga što, dok su registrovane i protiv njih nije bilo niti ima nijednog postupka koji bi doveo pod sumnju zakonitost njihovog registrovanja, zato što su njihove bitne oznake amblem Kastriota i kaciga Skenderbega, one uživaju zaštitu materijalnog prava i sud je obavezan da kao takvima pruži zaštitu.

Danas su prevaziđene procedure, vremenski rokovi, zakonski uslovi i okolnosti kada bi moglo da se osporava registracija ovih marki.

Dakle, Sud je navedenu odluku doneo kao da je predmet tužbenog zahteva bilo osporavanje registracije trgovačkih marki iz apsolutnih razloga a ne utvrđivanje da je tuženi povredio trgovačku marku tužioca. Na ovaj način, Sud je izvršio povredu načela pravne sigurnosti, tako da vršeći pogrešnu primenu materijalnog zakona, doveo je do pitanja samo dejstvo registracije trgovačkih marki i pravnu zaštitu koju pruža ZTM registrovanim trgovačkim markama.

Stoga, na ponovljeni način Sud podriva osnovu ZTM i doktrinu industrijske i intelektualne svojine u celosti, a posebno trgovačkih marki. Osnovna funkcija trgovačkih marki je upravo ova, da imaju razlikujući karakter i da se registruju samo od jedne stranke zato što preko nje ista koristi pravo ekskluziviteta i pravo da zabrani upotrebu od trećih strana.

Dakle, sud je post – festum izvršio ocenjivanje već registrovanih marki, nemajući takav zahtev od nijedne strane u sporu, i na ovaj način raščlanjuje odredbe iz člana 6. ZTM i tumači na potpuno neispravan način u suprotnosti sa svakom metodom tumačenja, bila ona teleološka, sistematska ili i jezička. Dakle, ovim tumačenjem ruši i cilj postojanja ZTM-a.

Zakon o trgovačkim markama Kosova predviđa da je registrovana trgovačka marka lična svojina, i kao takva aplikacija za registrovanje trgovačke marke biće tretirana kao imovinski interes koji ne može da se prenosi. (Poglavlje XV, Trgovačke marke kao predmet vlasništva, članovi 15. – 22.)

Onako kako smo gore naglasili, pravo na imovinu, kao elementarno pravo čoveka se predviđa u Protokolu br. 1., člana 1. Evropske konvencije za ljudska prava („EKLJP“). Protokol 1. člana 1. propisuje da:

Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

ESLJP je odredio da član 1. Protokola br. 1. EKLJP, zahvata u sebi tri (3) posebna pravila [Lonnroth v. Sweden(1982) 5. EHRR 85] i to kao sledeće: (i) Opšte načelo nesmetanog sprovođenja prava na imovinu; (ii) pravilo da svako lišenje prava na imovinu treba da se vrši po određenim uslovima – druga rečenica prvog stava člana 1., kao i (iii) načelo da država može da kontroliše korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom, preko usvajanja /primene zakona koji se smatraju potrebnima da bi se postigli predviđeni ciljevi. Na liniji toga što je gore navedeno – ESLJP – je postavio tri (3) osnovna načela, koja se primenjuju što se tiče intervencije /ograničenja prava na imovinu – i ona su kao sledeća: (i) Načelo zakonitosti; (ii) Načelo postojanja legitimnog cilja u zaštiti javnog interesa i (iii) načelo pravične /fer ravnoteže između zaštite javnog interesa i prava na imovinu određenog lica.

Onako kako smo gore naglasili ESLJP je smatrao intelektualno pravo, takvo kao trgovačke marke i autorska prava (Melnychuk protiv Ukrajine; Anheuser – Busch Inc. protiv Portugala §§ 72., 76. i 78.), sadrže „imovinu“ u smislu Protokola br. 1. člana 1. EKLJP. Sledstveno tome, trgovačke marke ulaze u domen u kojem Protokol br. 1. člana 1. pruža zaštitu. ESLJP drži stav da se član 1. Protokola br. 1. sprovodi samo za postojeću svojinu lica. Dalje, specifično za trgovačke marke, po ESLJP u slučaju Anheuser – Busch Inc. protiv Portugala naglašava da „dok je jasno da je trgovačka marka predstavljala imovinu u smislu člana 1. Protokola br. 1., ovo je tako samo nakon konačne registracije marke, u skladu sa važećim pravilima navedene države.

Stoga, u skladu sa praksom ESLJP, intelektualna svojina, uključjujući ovde i trgovačke marke predstavljaju vlasništvo samo u slučaju kada su one registrovane od strane nadležnih organa, dok – kao što smo elaborirali tužilac je registrovao trgovačke marke.

Vrhovni sud sa jedne strane priznaje neospornu činjenicu da je tužilac vlasnik trgovačkih marki, međutim na potpuno ignorirajući način i u suprotnosti sa svakom zakonskom odredbom, on odbija da pruži zaštitu, naglašavajući na paradoksalan način da „trgovačka marka uopšte pruža veću zakonsku zaštitu njenom vlasniku međutim i one koje nisu registrovane uživaju pravnu zaštitu“.

Ovaj skandalozan zaključak je u potpunoj suprotnosti sa samim ciljem postojanja ZTM i zakonske zaštite koju ovaj zakon teži da pruži vlasniku trgovačke marke. Kakva zaštita se pruža nosiocu trgovačke marke je artikulirano u članu 8. ZTM-a. Ovaj član, između ostalog određuje da vlasnik trgovačke marke ima pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja, svake oznake koja je identična sa trgovačkom markom za robe ili usluge koje su identične sa onim za koje je registrovana kao trgovačka marka; (stav 1. 1.); svaka oznaka koja je identična ili slična sa markom ili ako zbog jednovrsnosti ili sličnosti roba i usluga , za koje se koristi oznaka, sa robama i uslugama , koje se pokrivaju od registrovane marke,, mogu izazvati konfuziju u javnosti, gde je obuhvaćena i mogućnost asociranja oznake sa trgovačkom markom. (stav 1. 2.). Dalje, ovaj zakon je definisao da vlasnik trgovačke marke ima pravo da, inter alia, pokrene postupak u sudu radi konstatovanja kršenja prava trgovačke marke (član 96., stav 1. 1.); sprečavanje kršenja, i /ili zabranu daljih takvih i sličnih kršenja ubuduće; (član 96., stav 1. 2.); da se proizvodi koji krše pravo trgovačke marke budu uklonjeni sa tržišta, da se konfiskuju ili unište o trošku prekršioca. (član 97. 1.); nadoknadu štete (član 98., stav 1.); kao i da objavi presudu (član 99. 1.).

Sve je ovo traženo preko tužbe koja je predata pri Osnovnom sudu u Prištini. Međutim, sve sudske instance su odbile da se pruži sudska zaštita registrovanoj trgovačkoj marki. Postupajući na ovaj način, sve sudske instance, uključujući i Vrhovni sud su izvršile tešku povredu prava na imovinu – koje je elementarno pravo zaštićeno Ustavom Republike Kosovo i EKLJP.

Vrhovni sud je preko njegove odluke ozakonio povrede trgovačke marke. Ovo iz činjenice što, po njegovom tumačenju, registracija trgovačke marke od strane tužioca je potpuno bezvredno. Vrhovni sud, naglašavajući da „trgovačka marka uopšte pruža veću zakonsku zaštitu njenom vlasniku, međutim i one koje nisu registrovane uživaju pravnu zaštitu“, on ide u suprotnosti sa samim ciljem za koji postoji ZTM. Ovo jer, pošto se ne pruža pravna zaštita ekonomskim pravima koje proizilaze iz registrovanja trgovačke marke, koji bi bio cilj njenog registrovanja? Dobro se zna da pored moralnih prava vlasnika trgovačke marke, isti snosi i prava koja se sastoje u privrednom korišćenju trgovačke marke. Stoga, registrovanje trgovačke marke ne obezbeđujući pravnu zaštitu je praktički bez ikakve pravne vrednosti.

Preko ove odluke Vrhovni sud je praktički lišio tužioca mirnog uživanja njegove svojine. Ovo jer, mirno uživanje svojine u kontekstu trgovačkih marki ne podrazumeva samo pravo da bi se priznao kao vlasnik trgovačke marke, nego podrazumeva i pravo da bi se isključili ostali od njihovog neovlašćenog korišćenja kao i da zahteva nadoknadu štete za povredu trgovačke marke – a što u zadnjoj instanci ovo podrazumeva pravo vlasnika na branje privrednih plodova koji proizilaze iz registrovane trgovačke marke. Bez elementa njene zaštite, trgovačka marka kao pravna institucija je bezvredna. Ovo je povreda elementarnih prava vlasnika trgovačke marke da bi uživao njene privredne plodove.

Po praksi ESLJP, kao što smo gore naglasili, svaka intervencija nad imovinskim pravima treba da bude samo ako je podržano zakonom, podržano je legitimnim ciljem koji je u javnom ili opštem interesu i ograničenje ovog prava treba da je zasnovano na načelo proporcionalnosti, odnosno – da se niko ne liši ako može preko drugih (lakših) sredstava /mera da se postigne zaštita opšteg interesa. Nijedan od ovih elemenata nije ispunjen intervencijom koju je izvršio Vrhovni sud nad vlasništvom tužioca. Intervencija, ne samo da nije zasnovana na zakon, nego ista nije podržana ni legitimnim ciljem a ni ne uzima u obzir načelo proporcionalnosti. Sledstveno tome, tužilac sa poštovanjem predočava da su povređena prava na imovinu – odnosno intelektualna svojina.

Podnosilac zahteva od Ustavnog Suda zahteva da utvrdi da je bilo povreda člana 46 (Zaštita imovine) Ustava i člana 1, Protokola 1 (Zaštita imovine) Evropske konvencije o ljudskim pravima;

Ocena primenljivost člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP

(i) Intelektualna svojina uopšte

Prvo pitanje koje se nameće u vezi sa pitanjem primenljivosti člana 1. Protokola br. 1 u ovom slučaju jeste da li se ta odredba primenjuje na intelektualnu svojinu kao takvu. Odlučujući da da su primenjive Veliko Veće se pozvalo na sudsku praksu Evropske komisije za ljudska prava (vidi Smith Kline i French Laboratories Ltd protiv Holandije, br. 12633/87, Komisija odluka od 4. oktobra 1990, Odluke i izveštaji 66, str. 70).

ESPLJ primećuje da su institucije Konvencije bile pozvane da odlučuju o pitanjima intelektualne svojine samo veoma retko. U gore pomenutom slučaju Smith Kline i French Laboratories Ltd, Komisija je izjavila sledeće:

„Komisija primećuje da se prema holandskom zakonu nosilac patenta naziva vlasnikom patenta i da se patenti, prema odredbama Zakona o patentima, smatraju ličnom svojinom koja je prenosiva i ustupljiva. Komisija smatra da patent shodno tome spada u okvire pojma „posedovanje“ u članu 1 Protokola br.

Komisija je sledila ovu odluku u predmetu Lenzing AG protiv Ujedinjenog Kraljevstva (br. 38817/97, odluka Komisije od 9. septembra 1998, neprijavljena), koja se takođe odnosila na patent. Međutim, ono je u tom slučaju objasnilo da „imovina” nije patent kao takav, već́ prijave koje je podnosilac predstavke podnela u građanskom postupku u kojem je tražila da unese promene u britanski sistem registracije patenata. Komisija je u zaključku konstatovala da nije bilo mešanja u pravo kompanije podnosioca zahteva na mirno uživanje svoje imovine, jer joj je data prilika da svoje zahteve u vezi sa patentom izloži sudu sa punom jurisdikcijom.

U predmetu British-American Tobacco Compani Ltd protiv Holandije, Komisija je izrazila mišljenje da se član 1. Protokola br. 1 ne primenjuje na prijavu patenta koju je odbio nadležni nacionalni organ. U njemu je pisalo:

“... kompanija podnosilac zahteva nije uspela da dobije efektivnu zaštitu za svoj pronalazak putem patenta. Shodno tome, kompaniji je uskraćeno zaštićeno pravo intelektualne svojine, ali nije lišena postojeće imovine.” (vidi British-American Tobacco Compani Ltd protiv Holandije, 20. novembar 1995., mišljenje Komisije, st. 71-72, Serija A br. 331)

Kako je Veće konstatovalo u svojoj presudi, Sud je odlučio u British-American Tobacco Compani Ltd da ne ispituje odvojeno pitanje da li prijava patenta predstavlja „imovinu“ koja je bila u okviru zaštite predviđene članom 1. Protokola br. (gore citirano, § 91), pošto je već ispitao stav u vezi sa članom 6. stav 1. Konvencije.

U predmetu Hiro Balani protiv Španije, nije ispitano pitanje primenljivosti člana 1. Protokola br. 1 na intelektualnu svojinu. Sud je, međutim, utvrdio povredu člana 6. stav 1. Konvencije zbog propusta španskog Vrhovnog suda da ispita žalbeni osnov kompanije podnosioca predstavke koji se navodi da nije poštovala pravilo prioriteta (vidi Hiro Balani protiv Španije , 9. decembar 1994, § 28, serija A br.303-B).

Nedavno, u predmetu Melnichuk protiv Ukrajine, koji se odnosio na navodnu povredu autorskih prava podnosioca predstavke, Sud je ponovio da je član 1. Protokola br. 1 primenljiv na intelektualnu svojinu. Međutim, primetio je da činjenica da je država, kroz svoj pravosudni sistem, obezbedila forum za utvrđivanje prava i obaveza podnosioca predstavke ne uključuje automatski svoju odgovornost prema toj odredbi, čak i ako bi, u izuzetnim okolnostima, država mogla smatrati odgovornim za gubitke prouzrokovane proizvoljnim odlukama. Sud je primetio da to nije bila pozicija u predmetu pred njim, pošto su domaći sudovi postupili u skladu sa domaćim pravom, navodeći pune razloge za svoje odluke. Dakle, njihova procena nije bila pogrešna proizvoljnošću ili očiglednom nerazumnošću u suprotnosti sa članom 1. Protokola br. 1 (videti Melnichuk protiv Ukrajine (odl.), br. 28743/03, ECHR 2005‑IKS; videti takođe, Breierova i drugi protiv Češka Republika (odl.), br. 57321/00, 8. oktobar 2002.).

U svetlu gore navedenih odluka, Veliko veće se slaže sa zaključkom Veća da je član 1. Protokola br. 1 primenljiv na intelektualnu svojinu kao takvu. Ono sada mora ispitati da li se ovaj zaključak odnosi i na puke prijave za registraciju Trgovačke marke.

(ii) Zahtevi za registraciju

U velikoj meri u vezi sa trgovačkim markama, Veće je u svojoj presudi navelo:

„... dok je jasno da trgovačka marka predstavlja „imovinu“, u smislu člana 1. Protokola br. 1, to je tek nakon konačne registracije trgovačke marke , u skladu sa pravilima koja su na snazi u državi. Pre takve registracije, podnosilac predstavke, naravno, ima nadu da će steći takvo „imovinu“, ali ne i zakonski zaštićeno legitimno očekivanje.” (§ 52)

Veće je prihvatilo da je pravni položaj podnosioca prijave za registraciju trgovačke marke ima određene finansijske implikacije, uključujući i one koji su uključeni u ustupanje (verovatno za razmatranje) ili licencu i one koje proizilaze iz prioriteta datog zahtevom za registraciju. preko narednih aplikacija. Međutim, pozivajući se na gore navedenu presudu u predmetu Gratzinger i Gratzingerova, Veće je konstatovalo sledeće:

„... kompanija podnosilac zahteva nije mogla biti sigurna da je vlasnik predmetne trgovačke marke sve do konačne registracije i to samo pod uslovom da treća strana nije uložila prigovor, kako je to dozvoljavalo relevantno zakonodavstvo. Drugim rečima, kompanija podnosilac predstavke imala je uslovno pravo, koje je retrospektivno ugašeno zbog neispunjavanja uslova, odnosno da nije povredilo prava trećih lica.” (§ 50)

ESLJP smatra odgovarajućim da ispita da li su okolnosti slučaja, posmatrane u celini, dale podnosiocu predstavke pravo na materijalni interes zaštićen članom 1. Protokola br. 1. S tim u vezi, na početku primećuje da pitanje da li je kompanija podnosilac predstavke postala vlasnik znaka „Budveiser“ 20. juna 1995. godine kada mu je NIIP izdao potvrdu o registraciji – tačka koju su stranke detaljno argumentovale na raspravi pred Velikim većem – je na kraju od sekundarnog značaja, razlog je što je izdavanje sertifikata kompaniji podnosiocu predstavke bilo u suprotnosti sa odredbama člana 7. Zakona o industrijskoj svojini (vidi stav 43. gore) i stoga ne može promeniti prirodu „imovine“ na koje podnosilac zahteva polaže pravo ili realnost njegovog ukupnog pravnog položaja u smislu člana 1. Protokola br.

Imajući ovo u vidu, Sud uzima u obzir skup finansijskih prava i interesa koji proizilaze iz prijave za registraciju trgovačke marke. Slaže se da takve prijave mogu dovesti do niza pravnih transakcija, kao što je kupoprodajni ugovor ili ugovor o licenci za razmatranje, i da poseduju – ili mogu da poseduju – značajnu finansijsku vrednost.

ESLJP je, kroz svoju praksu, utvrdio da se član 1. Protokola br. 1 EKLJP-a primenjuje na intelektualnu svojinu (vidi, slučajeve ESLJP-a: Anheuser-Buchinc protiv Portugalije, presuda od 11. januara 2007. godine, stav 72; Melnychuk protiv Ukrajine, odluka od 5. jula 2005. godine; SIA AKKA/LAA protiv Latvije, presuda od 12. jula 2016. godine, stav 41; Tokel protiv Turske, presuda od 9. februara 2021. godine, stav 56), i štaviše, primenjuje se na slučajeve trgovačkih maraka u slučajevima u kojima su registrovane (vidi, slučaj ESLJP-a: Kamoy Radyo Televizyon Yayincilik ve Organizasyon A.Ş. protiv Turske, presuda od 16. aprila 2019. godine, stav 37).

Shodno tome, ESLJP je, u slučaju Kamoy Radyo Televizyon Yayincilik ve Organizasyon A.Ş. protiv Turske, nakon što je prvo ocenio da li je kompanija podnosilac predstavke imala „imovinu“, zaključio da je kompanija podnosilac predstavke u ovom slučaju imala pravo na priznanje svog prava na imovinu, zato što je imala registrovanu trgovačku marku.

Vraćajući se na konkretan slučaj ovi elementi uzeti u celini sugerišu da je pravni položaj kompanije podnosioca zahteva kao pravnog lica koje je izvršilo registraciju trgovačke marke 2007 godine, ”i produženje roka važnosti zaštite ovih trgovačkih marki za sledećih 10 godina, do 23. novembra 2027. godine”. obuhvaćen članom 1. Protokola br. 1, pošto je poticao interese imovinske prirode.

Smatram, da kada je izvršio registraciju trgovačke marke 2007 godine, a koja vazi do 23 novembra 2027 godine, kompanija podnosilac zahteva imala je pravo da očekuje da će biti ispitana u skladu sa važećim zakonodavstvom ako zadovolji druge relevantne materijalne i proceduralne uslove. Kompanija podnosilac zahteva je stoga posedovala skup imovinska prava – povezanih sa njenom registracijom trgovačke marke – koja su bila priznata prema važećem zakonu, iako su pod određenim uslovima mogla biti opozvana. Ovo je dovoljno da se član 1 Protokola br. 1 učini primjenjivim u ovom slučaju, tako da smatram nepotrebnim da dalje ispitujem da li je kompanija podnosilac zahteva mogla tvrditi da je imala „legitimno očekivanje“.

Pozivajući se na gore navedenu praksu, u okolnostima ovog slučaja, Sud zaključuje da podnosilac zahteva, pošto ima registrovanu trgovačku marku, uživa “imovinu” u smislu člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a. stoga zaključujem da navod podnosioca potpada pod član 1. Protokola br. 1 EKLJP, kao i član 46 Ustava i da su oba ova člana u konkretnom slučaju primenljiva.

Sadržaj člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP

U tom smislu, prvo podsećam na sadržaj člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP.

- “Garantuje se pravo na imovinu.
- Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.
- Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se ekspropriše”.

[...]

5. Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom.

Član 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP:

Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Osnovna načela člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP.

Sadržaj člana 1. Protokola br. 1 EKLJP i njegovu primenu, ESLJP je tumačio kroz svoju sudsku praksu, na koju ću se , kao što je prethodno navedeno, pozvati u vezi sa tumačenjem navoda podnosioca zahteva o povredi člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.

U pogledu prava koja su zagarantovana i zaštićena članom 46. Ustava, prvo ocenjujem da pravo na imovinu iz stava 1. člana 46. Ustava garantuje pravo na posedovanje imovine; stav 2. člana 46. Ustava utvrđuje način korišćenja imovine, jasno precizirajući da se njeno korišćenje reguliše zakonom i u skladu sa javnim interesom; i, u stavu 3. garantuje da se niko ne može arbitrarno lišiti imovine, utvrđujući takođe i uslove pod kojima se imovina može eksproprisati (vidi, slučaj Suda KI50/16, podnosilac Veli Berisha i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 10. marta 2017. godine; KI 67/16, podnositeljka Lumturije Voca, rešenje o neprihvatljivosti, od 6. decembra 2016. godine).

Podsećam da na osnovu stava 2. člana 46. Ustava, pravo na imovinu može biti ograničeno zakonom. U ovom slučaju, smatram da Skupština, kao zakonodavni organ, ima pravo da zakonom reguliše korišćenje imovine, u skladu sa javnim interesom. Takođe podsećam da je stavom 5 predviđeno da “Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom.“

Što se pak tiče prava zagarantovanih i zaštićenih članom 1. Protokola br. 1 EKLJP, primećujem da je ESLJP utvrdio da se pravo na imovinu sastoji od tri različita pravila. Prvo pravilo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stava i koje je opšte prirode izražava princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stava, odnosi se na lišavanje imovine i podvrgava ga izvesnim uslovima. Treće pravilo, sadržano u stavu dva ovog člana, dozvoljava da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, da kontrolišu korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom, primenjujući one zakone koje smatraju potrebnim za tu svrhu (vidi, predmet ESLJP-a Sporrong i Lonnrot protiv Švedske, br. 7151/75, 7152/75, presuda od 23. septembra 1982. godine, stav 61; i, slučaj Suda, KI 86/18, podnosilac Slavica Đorđević, presuda od 3. februara 2021. godine, stav 140).

Sva gore navedena pravila ipak nisu "različita" u smislu da nisu povezana. Drugo i treće pravilo se odnose na posebne slučajeve mešanja u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju biti tumačena u svetlu opšteg principa izraženog u prvom pravilu (vidi, predmete ESLJP-a Bruncrona protiv Finske, od 16 februara 2005 aplikacija br. 41673/98 stav 65.; Anheuser-Busch Inc. protiv Portugala, od 11 januara 2007 aplikacija 73049/01 stav 62; James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 8793/79, presuda od 21. februara 1986. godine, stav 37; Beyeler protiv Italije, br. 33202/96, presuda od 5. januara 2000. godine, stav 98, i vidi slučaj Suda, KI129/16, podnosilac “KOSBAU GmBH”, rešenje o neprihvatljivosti od 13. novembra 2017. godine, stav 35).

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način neće umanjiti pravo države da sprovodi zakone koje smatra neophodnim da kontroliše korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom ili da obezbedi plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili kazni. (vidi, predmete ESLJP-a Bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke, br. 25701/94, presuda od 23. novembra 2000. godine, stav 50).

Međutim, mešanje mora ispunjavati određene uslove: mora biti u skladu s načelom zakonitosti i težiti legitimnom cilju na način koji je razumno proporcionalan cilju koji se želi ostvariti ( vidi predmet ESLJP-a Beyeler protiv Italije, napred citiran, stavovi 108. - 114.).

Taj pristup predstavlja strukturu metode koju Sudovi koristi za ispitivanje predmeta kada se uveri da je član46 Ustava i član 1. Protokola br. 1 primenjiv. On se sastoji od niza uzastopnih koraka u kojima se rešavaju sljedeća pitanja: Je li došlo do mešanja u pravo podnositelja zahteva na mirno uživanje njegove „imovine“? Ako jest, predstavlja li to mešanje lišavanje imovine? Ako nije, je li reč o kontroli upotrebe imovine? Ako se mere koje su uticale na prava podnositelja zahteva ne mogu smatrati ni lišavanjem ili kontrolom upotrebe imovine, Sud tumači činjenično stanje predmeta u svetlu opšteg pravila poštovanja mirnog uživanja „imovine“.

Primena gore navedenih osnovnih načela na konkretan slučaj.

Kako bi ispitao navode podnosioca zahteva u vezi sa povredom člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP, prethodno mora sprovesti test koji se sastoji od 4 (četiri) koraka, odnosno mora se utvrditi; (1) da li je bilo smetnji ili mešanja u mirno uživanje imovine i koji vid mešanja postoji u konkretnom slučaju; (2) da li je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine bila propisana zakonom; (3) da li je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine bila imala legitiman cilj; i (4) da li je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine bila proporcijalna odnosno bilo srazmerno.

(1) dali je bilo smetnji ili mešanja u mirno uživanje imovine i koji vid mešanja postoji u konkretnom slučaju

Podnosilac zahteva, kompanija „ADOL“ D.O.O.., je proizvođač alkoholnih pića “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU” sa sedištem u Tirani.. Podnosilac zahteva je registrovao trgovačku marku u Kancelariji za industrijsku svojinu pri Ministarstvu industrije i trgovine, sada Agencija za industrijsku svojinu (u daljem tekstu: AIS).

Dana 23. novembra 2007. godine, podnosilac zahteva je oznaku “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU” registrovao kao zaštićenu marku u AIS-u sa registracijskim brojem 8232, klasa 33 Brendy.

Podsećam da se ovaj slučaj odnosi na trgovačke marke, odnosno marke koje je podnosilac zahteva registrovao kod AIS-a, i za koje je podnosilac zahteva pokrenuo tužbu sa spornim slučajem „povreda trgovačke marke“. Podnosilac zahteva tvrdi da uživa pravnu zaštitu, jer se roba slična robom podnosioca zahteva, ali ne registrovana u AIS-u, uvozila na teritoriju Republike Kosovo od strane kompanije Elkos. U kontekstu navoda podnosioca zahteva o povredi člana 46. Ustava, odnosno prava na zaštitu imovine, Sud se takođe poziva na sudsku praksu ESLJP-a u tumačenju člana 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 EKLJP-a.

S tim u vezi, prvo podsećam da Ustav kroz član 46 garantuje pravo na zaštitu imovine, a u stavu 5 ovog člana se izričito propisuje: „Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom“. Pravo na imovinu je takođe zagarantovano članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, a koji, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, garantuje pravo na neometano uživanje „imovine“, uključujući garancije da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu.

Podsećam da je podnosilac zahteva zbog sličnosti sa nekim proizvodima koje uvozi kompanija ELKOS, podnosilac zahteva je tražio izricanje mere bezbednosti, kojom je zabranjen uvoz takvih proizvoda. U sudskim postupcima, tužba podnosioca zahteva je odbijena, kao neosnovana, zato što su Osnovni sud, Apelacioni sud i Vrhovni sud ocenili da su proizvodi koje je uvezao Elkos priznata marka i da trgovačke marke koje sadrže simbole, ambleme i državni grb, ne može ih prisvojiti jedna strana a da se njihova upotreba zabrani drugim stranama.

Što se tiče povrede člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, podsećam da podnosilac zahteva u suštini navodi da: (i) pošto je registrovao trgovačku marku, njemu pripadaju sva zakonska prava koja se odnose na nju, uključujući i sudsku zaštitu; (ii) redovni sudovi, u suprotnosti sa materijalnim pravom [članom 8. ZTM-a], ignorišu i uskraćuju zaštitu koju pruža zakon, odnosno članovi 95, 96, 97 i 99. LTM-a trgovačkim markama [podnosioca zahteva]; (iii) Vrhovni sud pogrešno primenjuje i pogrešno tumači članove 5, 6 i 7 u vezi sa članom 52. ZTM-a; (iv) samo je AIS, a ne sud, nadležan da donese odluku o odbijanju prijave za registraciju i/ili da je proglasi nevažećom.

Podnosilac zahteva navodi da po članu 8., stav 1., pod stav 1. 1. ZTM, Vlasnik trgovačke marke ima pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja:

a) svaka oznaka je identična sa trgovačkom markom za robe ili usluge koje su identične sa onim za koje je registrovana kao trgovačka marka;

c) svaka oznaka, koja je identična ili slična sa trgovačkom markom za proizvode i različite usluge od onih za koje je registrvana trgovačka marka , kada ova poslednja ima reputaciju u Republici Kosova i korišćenja oznake, iz obrazložljivog razloga, ostvaruje se jedna nepravična zarada ili se oštećuje priroda različitosti i priznato ime marke

Podnosilac smatra da je ”tuženi je plasirao na tržište Kosova, preko Carine, robu i ambalaže koji imaju identičnu oznaku kao što imaju trgovačke marke tužioca. Ovom prilikom je tuženi izvršio povredu zakonskih odredbi koji se propisuju u članu 8. stav 2., pod – stavovi 2. 1., 2. 2. i 2. 3. ZTM-a. Iz tog razloga tužilac je tražio pravnu zaštitu njegovih subjektivnih prava.”

Podnosilac zahtev dalje navodi da “Osnovni sud, onaj Apelacioni i Vrhovni sud u Prištini, u otvorenoj suprotnosti sa važećim materijalnim pravom, odnosno sa onim što je predviđeno članom 8. ZTM-a zanemaruje i osporava zaštitu koju pruža zakon za registrovane trgovačke marke tužioca u Republici Kosovo, iako utvrđuje njihovu registraciju od 23. novembra 2007. godine, samo četiri dana nakon što je osnovana Kancelarija za industrijsku svojinu na Kosovu, i produženje roka važnosti zaštite ovih trgovačkih marki za sledećih 10 godina, do 23. novembra 2027. godine.”

Podnosilac zahteva, pozivajući se na odluku Vrhovnog suda u kojoj se ističe da “trgovačke marke uopšteno uživaju veliku pravnu zaštitu svog vlasnika, alii one koje nisu registrovane uživaju pravnu zaštitu”, argumentuje da je ovaj zaključak u potpunoj suprotnosti sa ciljem postojanja ZTM-a i zaštitom koju isti daje vlasniku trgovačke marke shodno članu 8, koji, između ostalog, propisuje da “Vlasnik trgovačke marke ima pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja svake oznake koja je identična sa trgovačkom markom za robe ili usluge koje su identične sa onim za koje je registrovana kao trgovačka marka”.

Kao rezime, podnosilac zahteva navodi da ga je Vrhovni sud lišio mirnog uživanja njegove imovine, ne zaštitivši njegovo imovinsko pravo i da ovo uplitanje „nije zasnovano na zakonu, ali nije zasnovano ni na legitimnom cilju i čak ne uzima u obzir načelo proporcionalnosti”, kao što je propisano ESLJP-om.

Dana 22. februara 2016. godine, Osnovni sud je rešenjem [IV.EK.C. br. 593/15], za izricanje privremene mere bezbednosti, zabranio puštanje u promet i svaku drugu radnju, kao što je uništavanje ili otuđenje robe zabranjene od strane Carine Kosova proizvoda koje uvozi „Elkos D.O:O“, u iznosu od 12040 litara rakije „Skenderbeg“. Osnovni sud se zasnovao na članu 297, stav 1, članu 306, stav 1, i članu 304, stav 3, Zakona o parničnom postupku, zaključujući da postoji rizik da će se bez izricanja mere bezbednosti značajno otežati realizacija zahteva strana.

Dana 26. novembra 2016. godine, Kantina „Gjergj Kastrioti Skënderbeu“ sa sedištem u Draču (umešač), je tražila od Osnovnog suda da interveniše u parničnom postupku, a tako nešto je dozvolio Osnovni sud rešenjem od 3. jula 2017. godine.

Prema spisima predmeta, Osnovni sud je 13. novembra 2017. godine, rešenjem, doneo odluku o određivanju i deponovanju finansijskih sredstava na ime garancije za izricanje mere bezbednosti u iznosu od 50.000 evra.

Dana 3. decembra 2018. godine, Osnovni sud je, presudom [IV.EK.C. br. 593/2015], (i) odbio, kao neosnovanu, tužbu i tužbeni zahtev podnosioca zahteva; (ii) ukinuo rešenje od 22. februara 2016. godine o izricanju privremene mere bezbednosti; (iii) ukinuo rešenje od 13. novembra 2017. godine o određivanju i deponovanju finansijskih sredstava na ime garancije za izricanje mere bezbednosti u iznosu od 50.000 evra; i (iv) naložio da svaka strana snosi svoje troškove.

Osnovni sud je, u vezi sa pitanjem priznate trgovačke marke, istakao da (i) su proizvodi stekli tretman priznate marke na Kosovu, jer su se isti proizvodi uvozili u bivšu Jugoslaviju, ali i na Kosovo, od 1964. godine, dokazana činjenica prema arhivskim dokumentima da su ovi proizvodi sa trgovačkom markom Skënderbeu uvezeni na teritoriju Jugoslavije, čiji je deo bilo Kosovo, od 1967. godine (ii) Elkos D.O.O., godinama uvozi ovaj proizvod od umešača (iii) umešač, prema JCI-u, izvozi na Kosovo od 2002. godine proizvode pod oznakom Skënderbeu bez ikakvih prepreka; i (iv) na osnovu sudske prakse Suda pravde Evropske unije, odnosno slučaja između Red bull protiv Bulldog [br. C. 65/12], odlučio je da treba da se toleriše upotreba sličnih oznaka kada postoje opravdani uzroci, s obzirom da se oznaka „Bulldog“ koristi još od 1975. godine, čak i pre formalne registracije trgovačke marke, što je prema Osnovnom sudu, slična situacija onoj kod podnosioca zahteva.

Dalje primećuje da je Apelacioni sud presudom [Ac. br. 44/2019] i Vrhovni sud presudom [E.Rev. 29/19], kojima su ostavili na snazi presudu [IV.EK.C. br. 593/2015],. Osnovnog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca zahteva za izricanje privremene mere bezbednosti, zabranu i puštanje u promet i svaku drugu radnju, proizvoda koje uvozi „Elkos D.O:O“, u odnosno rakije „Skenderbeg“, koju je podnosilac zahteva registrovao kao zaštićenu marku u AIS-u sa registracijskim brojem 8232, klasa 33 Brendy, obrazlažući skor na identičan način kao osnovni sud.

Stoga zaključujem da je podnosiocu zahteva nije pružena zaštita koju podnosilac zahteva stiče u skladu sa članom 8., stav 1., pod stav 1. 1. ZTM, koji Vlasniku trgovačke marke daje pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja:

a) svaka oznaka je identična sa trgovačkom markom za robe ili usluge koje su identične sa onim za koje je registrovana kao trgovačka marka;

Smatram, da kada je izvršio registraciju trgovačke marke 2007 godine, a koja važi do 23 novembra 2027 godine, kompanija podnosilac zahteva imala je pravo da očekuje da će biti ispitana u skladu sa važećim zakonodavstvom ako zadovolji druge relevantne materijalne i proceduralne uslove. Kompanija podnosilac zahteva je stoga posedovala skup imovinska prava – povezanih sa njenom registracijom trgovačke marke – koja su bila priznata prema važećem zakonu, iako su pod određenim uslovima mogla biti opozvana.

U konkretnom slučaju i da smatram da je kompanija podnosilac predstavke mogla tvrditi da je imala „legitimno očekivanje“ da će pred domaćim sudovima u zemlji u kojoj je izvršila registraciju trgovačke marke imati odgovaraću sudsku zaštitu i da će mu biti pružena zaštita koju podnosilac zahteva stiče u skladu sa članom 8., stav 1., pod stav 1. 1. ZTM, kojim Vlasniku trgovačke marke daje pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja.

Stoga, smatram da da su osnovane tvrdnje podnosioca da je “ ...Vrhovni sud je praktički lišio tužioca mirnog uživanja njegove svojine. Ovo jer, mirno uživanje svojine u kontekstu trgovačkih marki ne podrazumeva samo pravo da bi se priznao kao vlasnik trgovačke marke, nego podrazumeva i pravo da bi se isključili ostali od njihovog neovlašćenog korišćenja kao i da zahteva nadoknadu štete za povredu trgovačke marke – a što u zadnjoj instanci ovo podrazumeva pravo vlasnika na branje privrednih plodova koji proizilaze iz registrovane trgovačke marke. Bez elementa njene zaštite, trgovačka marka kao pravna institucija je bezvredna. Ovo je povreda elementarnih prava vlasnika trgovačke marke da bi uživao njene privredne plodove.”

Utvrđujem da su to mere koje je ESPLJ, prema trećem pravilu, okvalificirao kao kontrolu korišćenja imovine obuhvaćaju niz situacija, uključujući, na primer, sljedeće: ukidanje dozvola ili promenu uslova za dozvole koji utiču na vođenje poslovanja (vidi predmete ESLJP-a, Tre Traktörer Aktiebolag protiv Švedske, napred citiran, stav 55; Rosenzweig i Bonded Warehouses Ltd. protiv Poljske, napred citiran stav 49; Megadat.com SRL protiv Moldavije, napred citiran, stav 65; Bimer S.A protiv Moldavije, napred citiran, stav 49.);

Sledstveno, zaključujem da su Apelacioni sud presudom [Ac. br. 44/2019] i Vrhovni sud presudom [E.Rev. 29/19], kojima su ostavili na snazi presudu [IV.EK.C. br. 593/2015],. Osnovnog suda, kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca zahteva za izricanje privremene mere bezbednosti, zabranu i puštanje u promet i svaku drugu radnju, proizvoda koje uvozi „Elkos D.O:O“, u odnosno rakije „Skenderbeg“, koju je podnosilac zahteva registrovao kao zaštićenu marku u AIS-u sa registracijskim brojem 8232, klasa 33 Brendy čime je došlo do promenu uslova za dozvole koji utiču na vođenje poslovanja što je imalo za posledicu imalo mešanje u pravo na mirno uživanje imovine podnosioca, odnosno do kontrole korišćenja imovine podnosioca zahteva, a kao rezultat toga podnosiocu zahteva je onemogućeno da zaštiti svoju registrovanu trgovačku iako je podnosilac zahteva imao legitimna očekivanja da je činom registracije trgovačke marke stekao pravo da istu sudskim putem može zaštiti.

Međutim podsećam da bez obzira na to što Sudovi utvrde da je odlukama javnih organa došlo do mešanja u pravo na mirno uživanje imovine podnosioca, da bi se utvrdila povreda moraju se ispuniti i drugi kriterijumi koji su navedeni u predmetu Megadat.com SRL protiv Moldavije, ESLJP je naveo da, kako bi mera kontrole korišćenja imovine bila opravdana i da ne predstavlja povredu prava na imovinu, ista mora biti predviđena zakonom, u skladu sa opštim interesom i da postoji odnos proporcionalnosti između date mere i cilja koji se želi ostvariti (vidi, predmet ESLJP-a Megadat.com SRL protiv Moldavije, citirano iznad, stav 66).

(2) dali je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine bila propisana zakonom

Da bih sproveo ovaj korak testa odnosno utvrdio dali je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine bila propisana zakonom Ja ću najpre izložiti (a) Opšta načela ESLJP prikazana u sudskoj praksi u vezi sa izrazom „propisano zakonom“ („prescribed by law“) i potom izvršiti (b) Primena opštih načela Propisano zakonom“ („prescribed by law“)

(a) Opšta načela ESLJP prikazana u sudskoj praksi u vezi sa izrazom „propisano zakonom“ („prescribed by law“)

Svako mešanje u prava zaštićena članom 1. Protokola br. 1 mora biti u skladu s pretpostavkom zakonitosti (vidi predmete ESLJP-a Vistiņš i Perepjolkins protiv Latvanije, br 71243/01, presuda od 25 oktobra 2012, stav 95.; Béláné Nagy protiv Mađarske, br. 53080/13, presuda od 13 decembra 2016, stav 112.). Izraz „uz uslove predviđene zakonom“ koji se odnosi na svako mešanje u pravo na mirno uživanje „imovine“ treba se tumačiti na isti način kao izraz „u skladu sa zakonom“ iz člana 8. EKLJP u odnosu na mešanje u prava zaštićena tom odredbom ili izraz „propisano zakonom“ koji se odnosi na mešanje u prava zaštićena na temelju članaka 9, 10. i 11. EKLJP.

Načelo zakonitosti prvi je i najvažniji zahtev iz člana 1. Protokola br. 1. Druga rečenica prvog stava mešanje u „imovinu“ dopušta isključivo „uz uslove predviđene zakonom“, a drugi stav priznaje kako države imaju pravo kontrolisati upotrebu imovine izvršavajući „zakone“. Osim toga, vladavina prava, jedno od temeljnih načela demokratskog društva, deo je svih članova EKLJP (vidi predmete ESLJP-a, Iatridis protiv Grčke, presuda od 25 marta 1999, br. 31107/96 stav 58.; Bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke citirana gore stav 79; i Broniowski protiv Poljske br. 31443/96, presuda od 22. juna 2004. godine, stav 147).

Postojanje pravne osnove u domaćem zakonu samo po sebi nije dovoljno da bi se zadovoljilo načelo zakonitosti. Osim toga, pravna osnova mora imati određenu kakvoću, odnosno mora biti spojiva s vladavinom prava i mora pružati jemstva protiv proizvoljnosti. S tim u vezi treba istaknuti da, kada se govori o „zakonu“, član 1. Protokola br. 1 aludira na isti koncept na koji EKLJP upućuje u drugim članovima pri korišćenju tog izraza, koncept koji obuhvaća i zakone i sudsku praksu (vidi predmete ESLJP-a, Špaček, s.r.o., protiv Češke Republike, br. 26449/95, presuda od 09 novembra 1999, stav 54; Vistiņš i Perepjolkins protiv Letonije, citiran gore, stav 96).

Načelo zakonitosti takođe podrazumeva da su primenjive odredbe domaćeg prava dovoljno dostupne, precizne i predvidljive u svojoj primeni (vidi predmete ESLJP-a, Beyeler protiv Italije, citiran iznad stav 109; Ališić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše jugoslavenske republike Makedonije, br. 60642/08, presuda od 16 jula 2016, stav 103; Centro Europa 7 S.R.L. i DI Stefano protiv Italije, napred citiran, stav 187).

U pogledu dostupnosti, izraz „pravo“ treba tumačiti u njegovom materijalnom smislu, a ne formalnom. Stoga, činjenica da određeni propisi koji se odnose na ostvarivanje prava zaštićenih članom 1. Protokola br. 1 nisu objavljeni u službenim listovima u obliku predviđenom zakonom za donošenje zakonodavnih ili regulatornih instrumenata koji obvezuju građane i pravne osobe uopšteno ne sprečava da se takvi propisi smatraju pravom ako je Sud uveren da je javnost s njima upoznata na drugi način (vidi predmete ESLJP-a, Špaček, s.r.o., protiv Češke Republike, citirano gore, stavovi 57. - 60.).

Dalje sud podseća da kad su se ispitivali na temelju člana 1. Protokola br. 1, zakoni sa retrospektivnom primenom za koje je utvrđeno da predstavljaju zakonodavno mešanje ipak su bili u skladu sa zahtevom zakonitosti iz članka 1. Protokola br. 1 (vidi predmete ESLJP-a, Maggio i drugi protiv Italije, br. 46286/09, 52851/08, 53727/08, 54486/08 i 56001/08, presuda od 31. avgusta 2011, stav 60; Arras i drugi protiv Italije, br. 17972/07, presuda od 14 maja 2012, stav 81).

Mere kontrole upotrebe provedene na temelju zakona donesenih nakon nastanka činjenica koje dovode do mešanja, kao takve, nisu nezakonite (vidi predmet ESLJP-a, Saliba protiv Malte, br. 4251/02, presuda od 08 februara 2006, stavovi 39. - 40.) ako ti zakoni nisu doneseni posebno u svrhu uticaja na ishod pojedinačnog predmeta. Ni Konvencija ni njeni protokoli ne sprečavaju mešanje zakonodavne vlasti u postojeće ugovore s retroaktivnim učinkom (vidi predmet ESLJP-a Mellacher i drugi protiv Austrije, br. 10522/83; 11011/84; 11070/84, presuda od 19 decembra 1989, stav 50.; Bäck protiv Finske, br. 37598/97, presuda od 20 oktobra 2004, stav 68).

Međutim, u određenim okolnostima, retrospektivna primena zakonodavstva čiji je učinak lišavanje osobe postojeće „imovine“ koja je bila deo njegovog „vlasništva“ može predstavljati mešanje koje bi moglo narušiti pravičnu ravnotežu između zahteva opšteg interesa s jedne strane i zaštite prava na mirno uživanje „vlasništva“ s druge strane (vidi predmet ESLJP-a, Maurice protiv Francuske, br.11810/03, presuda od 06 oktobra 2005, stavovi 90. i 93).

Načelo zakonitosti podrazumeva i dužnost države ili druge javne vlasti da poštuje sudske naloge ili odluke donesene protiv nje (vidi predmet ESLJP-a Belvedere Alberghiera S.r.l. protiv Italije, br. 31524/96, presuda od 30 oktobra 2000, stav 56).

Na kraju, u predmetu Aliyeva i drugi protiv Azerbejdžana, ESLJP je takođe zaključio da kada se očigledno suprotstavljene odluke, a posebno odluke Vrhovnog suda, gde su doneli presude koje su sadržale suprotstavljene ocene o istoj situaciji u predmetima podnosilaca predstavke i u slučajevima koje su pokrenula druga lica, prestavljaju mešanje u pravo na mirno uživanje imovine ako nije dato razumno objašnjenje za razlike, takva mešanja se ne mogu smatrati zakonitim za svrhe člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju jer dovode do nedoslednih njihovih postupaka (vidi predmet ESLJP-a, Aliyeva i drugi protiv Azerbejdžana, br. 66249/16 66271/16 75978/16 77309/16 77691/16 1038/17 52821/17, presuda od 21 decembra 2021, stavovi 130-135).

(b) Primena opštih načela Propisano zakonom“ („prescribed by law“)

U vezi sa ovim kriterijumom, najpre primećujem da je do mešanja u pravo na mirno uživanje imovine došlo presudom [IV.EK.C. br. 593/2015] Osnovnog suda koji je (i) odbio, kao neosnovanu, tužbu i tužbeni zahtev podnosioca zahteva; (ii) ukinuo rešenje od 22. februara 2016. godine o izricanju privremene mere bezbednosti; (iii) ukinuo rešenje od 13. novembra 2017. godine o određivanju i deponovanju finansijskih sredstava na ime garancije za izricanje mere bezbednosti u iznosu od 50.000 evra; i (iv) naložio da svaka strana snosi svoje troškove.

Osnovni sud je, u vezi sa pitanjem priznate trgovačke marke, istakao da (i) su proizvodi stekli tretman priznate marke na Kosovu, jer su se isti proizvodi uvozili u bivšu Jugoslaviju, ali i na Kosovo, od 1964. godine, dokazana činjenica prema arhivskim dokumentima da su ovi proizvodi sa trgovačkom markom Skënderbeu uvezeni na teritoriju Jugoslavije, čiji je deo bilo Kosovo, od 1967. godine (ii) Elkos D.O.O., godinama uvozi ovaj proizvod od umešača (iii) umešač, prema JCI-u, izvozi na Kosovo od 2002. godine proizvode pod oznakom Skënderbeu bez ikakvih prepreka; i (iv) na osnovu sudske prakse Suda pravde Evropske unije, odnosno slučaja između Red bull protiv Bulldog [br. C. 65/12], odlučio je da treba da se toleriše upotreba sličnih oznaka kada postoje opravdani uzroci, s obzirom da se oznaka „Bulldog“ koristi još od 1975. godine, čak i pre formalne registracije trgovačke marke, što je prema Osnovnom sudu, slična situacija onoj kod podnosioca zahteva.

Osnovni sud je, što se tiče pitanja nacionalnih simbola, istakao sledeće: “[...] Prema članu 6, stava 1.8 [ZTM], trgovačke marke koje nisu ovlašćene od strane nadležnih organa, a u skladu sa članom 6. Pariske konvencije, neće se registrovati ili ako je i registrovana proglasiće se nevažećom”.

Dalje primećuje da je Apelacioni sud presudom [Ac. br. 44/2019] i Vrhovni sud presudom [E.Rev. 29/19], kojima su ostavili na snazi presudu [IV.EK.C. br. 593/2015],. Osnovnog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca zahteva za izricanje privremene mere bezbednosti, zabranu i puštanje u promet i svaku drugu radnju, proizvoda koje uvozi „Elkos D.O:O“, u odnosno rakije „Skenderbeg“, koju je podnosilac zahteva registrovao kao zaštićenu marku u AIS-u sa registracijskim brojem 8232, klasa 33 Brendy, obrazlažući skor na identičan način kao osnovni sud.

Na osnovu gore navedenog, zaključujem da je do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca zahteva došlo odlukama redovnih sudova odnosno odlukama Osnovnog , Apelacionog i Vrhovnog Suda na osnovu važećeg zakona odnosno Zakona Br. 04/L-026 o trgovačkim Markama kao i Zakona Br. 05/L – 040 o izmenama i dopunama zakona o trgovačkim markama koji su usvojeni od strane Skupštine republike Kosovo i koji je u momentu odlučivanja bili na pravnu snagu. Takođe sudovi su se u svojim obrazloženjima služili i članom 6 Pariske konvencije o zaštiti industrijske svojine.

Načelo zakonitosti takođe podrazumeva da su primenjive odredbe domaćeg prava dovoljno dostupne, precizne i predvidljive u svojoj primeni, u konkretnom slučaju u pitanju su zakoni koji su izglasani na javnoj sednici Skupštine, koji su objavljeni u službenom listu, koji je dostupan online na webu, Stoga sud zaključuje da su zakoni bili dostupni podnosiocu zahteva i da su norme bile precizne i predvidive.

Mere kontrole upotrebe provedene na temelju zakona donesenih nakon nastanka činjenica koje dovode do mešanja, kao takve, nisu nezakonite (vidi predmet ESLJP-a, Saliba protiv Malte, br. 4251/02, presuda od 8. februara 2006. godine, stavovi 39. - 40.) ako ti zakoni nisu doneseni posebno u svrhu uticaja na ishod pojedinačnog predmeta. U konkretnom slučaju primećujem da osporeni zakon ima opšte dejstvo i nije ima za cilj uticaj na pojedinačni slučaj podnosioca zahteva već je delovao erga omes i ima je za cilj da reguliše pravila trgovačkih marki u celini na celoj teritoriji Republike Kosovo..

Zaključujem da su mere kontrole korišćenja imovine, odnosno odluke Osnovnog , Apelacionog i Vrhovnog Suda donesene na osnovu važećeg zakona odnosno Zakona Br. 04/L-026 o trgovačkim Markama kao i Zakona Br. 05/L – 040 o izmenama i dopunama zakona o trgovačkim markama Takođe, očigledno da je odredbe Zakona Br. 04/L-026 o trgovačkim Markama kao i Zakona Br. 05/L – 040 o izmenama i dopunama zakona o trgovačkim markama su. opšte primenjive, da su bile važeće i na pravnoj snazi, da su iste bile dostupne i predvidive podnosiocu zahteva.

Zbog svega gora navedenog, utvrđujem da su odredbe Zakona bile predvidive jer su iste bile formulisane potrebnom jasnošću i tačnošću. Samim tim, Sud zaključuje da je mešanje u pravo na mirno uživanje imovine podnosioca zahteva koje je izvršeno osporenim odlukama redovnih sudova u ovom slučaju je izvršeno na osnovu zakona.

(3) dali je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine imala legitiman cilj (javni interes)

Prema ESLJP-u, Svako mešanje u uživanje prava ili slobode priznatih Konvencijom mora imati legitiman cilj. Na isti način, u slučajevima koji uključuju pozitivnu dužnost, mora postojati legitimno opravdanje za neaktivnost države. Sam princip „pravične ravnoteže“ svojstven članu 1 Protokola br. 1 pretpostavlja postojanje opšteg interesa zajednice. Štaviše, treba ponoviti da različita pravila inkorporirana u član 1 nisu različita, u smislu nepovezanosti, i da se drugo i treće pravilo odnose samo na posebne slučajeve mešanja u pravo na mirno uživanje imovine. Jedan od efekata ovoga je da su postojanje „javnog interesa“ koji se zahteva u drugoj rečenici, ili „opšteg interesa“ iz drugog stava, u stvari posledica principa izloženog u prvoj rečenici, tako da da mešanje u ostvarivanje prava na mirno uživanje imovine u smislu prve rečenice člana 1. takođe mora imati cilj u javnom interesu (vidi, predmete ESLJP-a Broniowski protiv Poljske, citiran gore stav 148; Könyv-Tár Kft i drugi protiv Mađarske, br. 21623/13, presuda od 18. marta 20198. godine, stav 45; Beyeler protiv Italije, citiran iznad, stav 111).

Lista svrha za koje bi mešanje ulazilo u okvir pojma javnog interesa široka je i može uključivati razne nove svrhe koje su predmet razmatranja javne politike u različitim činjeničnim kontekstima. Konkretno, odluka o donošenju zakona prema kojem se oduzima imovina ili o naknadama iz socijalnog osiguranja obično uključuje razmatranje političkih, društvenih i socijalnih pitanja (vidi predmete ESLJP-a, Bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke, citirano gore, stav 87; Vistiņš i Perepjolkins protiv Letonije, citiran gore, stav 106).

Prema sistemu zaštite uspostavljenom Konvencijom, na nacionalnim je vlastima da provedu početnu ocenu postojanja problema od javnog interesa koji zahteva mere lišavanja imovine ili mešanje u mirno uživanje „imovine“. I u tom, kao i u drugim područjima obuhvaćenim zaštitnim merama Konvencije, nacionalna tela uživaju veliku slobodu procene. Na primer, sloboda procene kojom zakonodavna vlast raspolaže pri sprovođenju društvenih i ekonomskih pravila široka je te će Sud poštovati procenu zakonodavne vlasti o tome što je „u javnom interesu“, osim ako ta procena nije očigledno bez razumne osnove (vidi predmet ESLJP-a, Béláné Nagy protiv Mađarske, napred citiran, stav 113).

Nadalje, pojam „javnog interesa“ nužno je širok (vidi predmet ESLJP-a, Vistiņš i Perepjolkins protiv Letonije citiran gora stav 106.; R.Sz. protiv Mađarske, br. 41838/11, presuda od 4 novembra 2013, stav 44.; Grudić protiv Srbije, br. 31925/08, presuda od 24. septembra 2012, stav 75). Sud obično poštuje tvrdnje država da je mešanje koje ispituje bilo u javnom interesu te je njegovo preispitivanje u tom pogledu manjeg intenziteta. Stoga, tvrdnja podnositelja zahteva da je određena mera u stvarnosti služila svrsi drugačijoj od one na koju se pozvala tužena država u kontekstu određenog predmeta pred Sudom retko ima ozbiljnih izgleda za uspeh. U svakom slučaju, Sudu je dovoljno da je mešanje u javnom interesu, čak i ako se taj interes razlikuje od interesa na koji se država izričito pozvala u postupku pred Sudom. U nekim je slučajevima Sud čak utvrdio svrhu po službenoj dužnosti (Ambruosi protiv Italije, br. 31227/96, presuda od 19 januara 2001, stav 28.; Marija Božić protiv Hrvatske, 50636/09, presuda od 24 aprila 2014, stav 58).

Kao rezultat tog poštovanja procene domaćih vlasti, retki su primeri situacija u kojima Sud nije utvrdio da postoji javni interes koji bi opravdao mešanje (vidi predmete ESLJP-a, S.A. Dangeville protiv Francuske, br. 36677/97, presuda od 16. jula 2022, stavovi 47. i 53. - 58. - propust vraćanja preplaćenog poreza; Rosenzweig i Bonded Warehouses Ltd. protiv Poljske, napred citiran stav 56. - poništenje dozvole za vođenje poslovanja podnositelja zahteva bez pozivanja na bilo kakve razloge od javnog interesa od strane vlasti u merodavnim odlukama).

Vraćajući se na konkretan slučaj najpre primećujem da je do mešanja u pravo na mirno uživanje imovine došlo presudom [IV.EK.C. br. 593/2015],. Osnovnog suda koju su potvrdili Apelacioni sud presudom [Ac. br. 44/2019] i presudom [E.Rev. 29/19], Vrhovni sud kojima su odbijen tužbeni zahtev podnosioca zahteva za izricanje privremene mere bezbednosti, zabranu i puštanje u promet i svaku drugu radnju, proizvoda koje uvozi „Elkos D.O:O“, u odnosno rakije „Skenderbeg“, koju je podnosilac zahteva registrovao kao zaštićenu trgovačku marku u AIS-u sa registracijskim brojem 8232, klasa 33 Brendy, obrazlažući skor na identičan način kao osnovni sud.

Primećujem da je Vrhovni sud je dalje obrazložio: “…. Međutim, u ovom slučaju je neophodno doneti jednu pravičnu odluku koja treba da bude u saglasnosti sa međunarodnim pravilima i normama kao i sa uobičajenim poslovnim normama, naročito onda, kada su takva tumačenja u skladu sa svakim ustavnim sistemom“.

Podsećam da, državni organi uživaju široko polje slobodne procene kako u pogledu izbora sredstava primene, tako i u pogledu utvrđivanja da li su posledice primene opravdane u opštem interesu kako bi se postigao cilj datog zakona (vidi predmet ESLJP-a, Beyeler protiv Italije, citiran gore, stav 112).

Na kraju zaključujem da se na osnovu obrazloženja Vrhovnog Suda može zaključiti da su redovni sudovi težili legitimnom cilju i pokušali da obrazlože zaštitu javnog interesa. Stoga, zaključujem da da su redovni sudovi težili legitimnom cilju prilikom donošenja osporenih odluka.

(4) dali je smetnja ili mešanje u mirno uživanje imovine bilo proporcijalno odnosno bilo srazmerno.

Kako bi bilo u skladu s opštim pravilom utvrđenim u prvoj rečenici prvog stava člana 1. Protokola br. 1, mešanje u pravo na mirno uživanje „imovine“, osim što mora biti propisano zakonom i u javnom interesu, mora postići „pravičnu ravnotežu“ između zahteva opšteg interesa zajednice i uslova zaštite temeljnih prava pojedinca (vidi predmete ESLJP-a, Beyeler protiv Italije, citiran gore stav 107.; Ališić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše jugoslavenske republike Makedonije , citiran gore, stav 108.).

Drugim rečima, u predmetima koji uključuju navodnu povredu člana 1. Protokola br. 1, Sud mora utvrditi je li zbog aktivnosti ili neaktivnosti države dotična osoba morala snositi ne srazmeran i prekomeran teret. Pri ocenjivanju usklađenosti s tim zahtevom, Sud mora sprovesti sveobuhvatno ispitivanje različitih interesa o kojima je reč, imajući u vidu činjenicu da je Konvencija namenjena zaštiti prava koja su „praktična i učinkovita“. U tom kontekstu treba naglasiti da je nesigurnost - bila ona zakonodavna, administrativna ili posljedica prakse koju primenjuju vlasti - faktor koji je potrebno uzeti u obzir pri ocenjivanju postupanja države (vidi predmet ESLJP-a, Broniowski protiv Poljske, citiran gore, stav 151.)

Potraga za ovom ravnotežom sadržana je u cijeloj Konvenciji te se odražava i u strukturi članka 1. Protokola br. 1 (vidi predmete ESLJP-a Sporrong i Lönnroth protiv Švedske, citirana gore, stav 69.; Brumărescu protiv Rumunije, br. 28342/95, presuda od 28. oktobra 1999, stav 78; Saliba protiv Malte, citiran gore, stav 36).

Pitanje je li postignuta pravična ravnoteža postaje relevantno tek nakon što se utvrdi da je predmetno mešanje bilo u javnom interesu, da je udovoljilo zahtevu zakonitosti i da nije bilo proizvoljno (vidi predmete ESLJP-a, Iatridis protiv Grčke, citiran gore, stav 58.; Beyeler protiv Italije, citiran gore, stav 107).

To je pitanje najčešće presudno za utvrđivanje je li došlo do povrede člana 1. Protokola br. 1. Sud obično provodi detaljnu analizu zahteva proporcionalnosti za razliku od nešto ograničenijeg preispitivanja toga je li mešanje bilo u javnom interesu.

Svrha testa proporcionalnosti jest prvo utvrditi kako je i u kojoj meri bilo ograničeno ostvarivanje prava podnositelja zahteva na koje pravo je uticalo mešanje kojem se prigovara te koje su štetne posljedice ograničenja nametnutog ostvarivanju prava podnosioca zahteva u njegovoj situaciji. Nakon toga, taj se uticaj upoređuje s važnošću javnog interesa zbog kojeg je došlo do mešanja.

ESLJP pri tom ispitivanju uzima u obzir brojne faktore. Ne postoji utvrđena lista tih faktora. Oni se razlikuju od jednog do drugog predmeta, ovisno o činjeničnom stanju predmeta i prirodi dotičnog mešanja. Faktori i činjenice koje sud uzima u obzir prilikom testa mogu biti sledeći; a) Proceduralni faktori, b) Odabir mera c) Materijalna pitanja relevantna za test pravične ravnoteže, d) Pitanja u odnosu na podnosioca zahteva e) Naknada za mešanje u vlasništvo kao element pravične ravnoteže i f) Zaključak u vezi pravične ravnoteže.

a) Proceduralni faktori

Iako član 1. Protokola br. 1. ne sadržava izričite proceduralne pretpostavke, tumači se tako da znači da se osobama pogođenim nekom merom koja predstavlja mešanje u njihovu „imovinu“ mora pružiti razumna prilika da svoje argumente iznesu nadležnim vlastima u svrhu delotvornog osporavanja tih mera, tvrdeći, ovisno o slučaju, da su nezakonite ili da predstavljaju proizvoljno i nerazumno postupanje (vidi predmete ESLJP-a, G.I.E.M. S.R.L. i drugi protiv Italije, br. 1828/06, presuda od 28 juna 2018, stav 302.; AGOSI protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 9118/80, presuda od 24 oktobra 1986, stav 55. i 58. - 60).

Relevantno je pitanje jesu li vlasti pažljivo ispitale glavne tvrdnje podnositelja zahteva (vidi predmete ESLJP-a, Megadat.com SRL protiv Moldavije, citirana gore stav 74.; Bistrović protiv Hrvatske, br. 25774/05, presuda od 31 avgusta 2007, stav 37).

Što se tiče proceduralnih faktora, Sud primećuje da je podnosilac zahteva imao mogućnost da osporava rešenje Osnovnog Suda i to najpre pred Apelacionim sudom i potom pred Vrhovnim Suzdomtako da je podnosilac zahteva imao razumnu priliku da svoje argumente iznesu nadležnim vlastima u svrhu delotvornog osporavanja tih mera, tvrdeći, ovisno o slučaju, da su nezakonite ili da predstavljaju proizvoljno i nerazumno postupanje (vidi predmet ESLJP-a, G.I.E.M. S.R.L. i drugi protiv Italije, napred citiran, stav 302).

Podsećam da je suština celokupnog parničnog postupka koji je pokrenuo podnosilac zahteva zabrana uvoza i prodaje proizvoda koji sadrže oznake i simbole, kao i one kod podnosioca zahteva, a ne poništavanje registracije trgovačke marke, jer podsećam da umešač nema trgovačku marku registrovanu u Republici Kosovo za razliku od podnosioca zahteva koji je registrovao trgovačku marku u Republici Kosovo..

Stoga, za ovaj postupak, podnosilac zahteva je pokrenuo i zaštitu svojih prava predviđenih članovima 95. i 96. ZTM-a, jer je isti trgovačku marku imao registrovanu kod AIS-a. Kao što je više puta ponovljeno od strane podnosioca zahteva, ali i od strane redovnih sudova, predmetni spor se ne odnosi na postupak osporavanja trgovačkih maraka.

Podsećam da se podnosilac zahteva pozivao tokom celog postupka na zakonske zaštite koju ovaj zakon o trgovačkim markama teži da pruži vlasniku trgovačke marke. Kakva zaštita se pruža nosiocu trgovačke marke je artikulirano u članu 8. ZTM-a. Ovaj član, između ostalog određuje da vlasnik trgovačke marke ima pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja, svake oznake koja je identična sa trgovačkom markom za robe ili usluge koje su identične sa onim za koje je registrovana kao trgovačka marka; (stav 1. 1.); svaka oznaka koja je identična ili slična sa markom ili ako zbog jednovrsnosti ili sličnosti roba i usluga , za koje se koristi oznaka, sa robama i uslugama , koje se pokrivaju od registrovane marke,, mogu izazvati konfuziju u javnosti, gde je obuhvaćena i mogućnost asociranja oznake sa trgovačkom markom. (stav 1. 2.). Dalje, ovaj zakon je definisao da vlasnik trgovačke marke ima pravo da, inter alia, pokrene postupak u sudu radi konstatovanja kršenja prava trgovačke marke (član 96., stav 1. 1.); sprečavanje kršenja, i /ili zabranu daljih takvih i sličnih kršenja ubuduće; (član 96., stav 1. 2.); da se proizvodi koji krše pravo trgovačke marke budu uklonjeni sa tržišta, da se konfiskuju ili unište o trošku prekršioca. (član 97. 1.); nadoknadu štete (član 98., stav 1.); kao i da objavi presudu (član 99. 1.).

Podsećam da je dana 4. aprila 2019. godine, podnosilac zahteva je izjavio reviziju Vrhovnom sudu zbog pogrešne primene materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka. Podnosilac zahteva je u svojoj reviziji navodio da je materijalno pravo pogrešno primenjeno zato što su sudovi pogrešno tumačili članove 5 (Oznake koje se mogu zaštititi kao trgovačke marke), 6 (Odbijanje zbog apsolutnih razloga) i 7 (Odbijanje iz relativnih razloga) u vezi sa članom 52. (Razlozi za stavljanje van snage trgovačke marke) ZTM-a.

Podnosilac je u svojoj reviziji naveo što se tiče tumačenja u vezi sa članom 6. ZTM-a, podnosilac zahteva je istakao: (i) prema ZTM-u, glavni uslov za dobijanje zaštite od materijalnog prava je registrovanje trgovačke marke, čime se sprečava korišćenje trgovačke marke od strane drugih; (ii) u članu 12. (Prestanak prava stečenih od trgovačke marke) ZTM-a se predviđa načelo nacionalnog iscrpljivanja, gde paralelni uvoz ili plasiranje proizvoda bez dozvole nosioca na tržište Kosova predstavlja povredu zaštićene trgovačke marke i nosilac može da traži od suda da se zabrani takva radnja; (iii) podnosilac zahteva je zaštitio sve figurativne i verbalne trgovačke marke; (iv) na osnovu člana 8 (Stečena prava od trgovačke marke), stava 1 ZTM-a, propisuje se da je trgovačka marka ekskluzivno pravo njegovog vlasnika. U tom smislu, podnosilac zahteva ističe da je kompanija Elkos plasirala na tržište Kosova robu koja ima identične oznake njegovih trgovačkih maraka. Podnosilac zahteva takođe naglašava da mu je Apelacioni sud uskratio prava propisana materijalnim zakonom, “pogrešno ga primenjujući, iako na osnovu člana 95. ZTM-a, tužilac uživa pravo na sudsku zaštitu [...]”. Na osnovu sistematskog čitanja odredaba ZTM-a, može se shvatiti da se članovi 5, 6, i 7 i drugi članovi ZTM-a, odnose na postupke ispitivanja, da se pozivaju, obavezuju i važe samo za Agenciju za industrijsku svojinu i nikako za neku drugu instituciju sprovođenja zakona”. Što se tiče ovog, podnosilac zahteva ističe da sud nije nadležni organ da ocenjuje odbijanje iz apsolutnih razloga, već AIS.

Vrhovni sud je u osporenoj presudi istakao da je sporno u ovom slučaju da li može Elkos D.O.O.. bez dozvole podnosioca zahteva da uvozi alkoholno piće-konjak “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU”od Kantina e pijeve “Drač”, i da li se takav postupak smatra kao povreda trgovačke marke, zato što je podnosilac zahteva pri AIS-u stekao ekskluzivno pravo da koristi oznaku “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU”. Vrhovni sud je takođe istakao da je “Neosporna sličnost oznaka, budući da obe strane (ne sasvim) koriste isti naziv – „Gjergj Kastrioti Skenderbeu“, sa oznakom amblema Kastriota za identifikaciju istog proizvoda”.

Vrhovni sud je, pozivajući se na član 254, stav 1 ZPP-a, istakao da je podnosilac zahteva podneo tužbu za utvrđivanje da bi se utvrdilo da li je povređena trgovačka marka. Konkretno, Vrhovni sud ističe da podnosilac zahteva nije tražio da se “konstatuje jedno njegovo pravo – povreda trgovačke marke, nego je tražio da se konstatuje „pravo“ tuženog: da koristi isto ime, oznake, ambleme, itd”.

Vrhovni sud je, pozivajući se na član 6. ZTM-a, istakao da se ograničava samo na oceni da li se nacionalni i državni simboli mogu zabraniti za korišćenje trećim stranama i shodno tome, utvrdio da trgovačke marke uživaju pravnu zaštitu, ali “i one koje nisu registrovane uživaju pravnu zaštitu”.

Vrhovni sud je istakao sledeće: “Prvostepeni sud je iz izvedenih dokaza konstatovao da je tuženi uvozio ove proizvode u bivšoj Jugoslaviji od 1964. godine, stoga je ocenio da je on dobio status priznate marke na Kosovu pre njene registracije od strane tužioca, stoga mu se ne može zabraniti njeno korišćenje. Proizvod pod istim imenom se proizvodi dugi niz godina u Draču i umešač ima višegodišnju tradiciju izvoza alkoholnih pića, pre nego što je tužilac počeo svoju proizvodnju. Teorija prava ne određuje jasno i tačno objekat zaštite ili termin „poznate“ trgovačke marke. Međutim postoje nekoliko elemenata, uslova za dobijanje statusa poznate robe za širu potrošnju, nezavisno od starosti i kulture šireg potrošačkog okruženja. Neosporna činjenica je da je proizvod umešača, koji je uvožen od strane tuženog, poseduje sve karakteristike jednog poznatog proizvoda. Iz ovog razloga se ocenjuje kao neosnovan navod da tuženi nije uspeo da dokaže da je on korisnik „poznate marke“, jer se nesumnjivo, u prvostepenom postupku, utvrdilo da su (pre dugo vremena) alkoholna pića marke konjak „Gjergj Katrioti Skenderbeu“ iz Drača, poznat proizvod kao na domaćoj teritoriji tako i na Kosovu “.

Podsećam da je podnosilac imao navode o povredi prava na trgovačku marku odnosno prva da zaštiti trgovačku marku na osnovu člana 8 , 1. Registrovana trgovačka marka je ekskluzivno pravo njenog vlasnika. Vlasnik trgovačke marke ima pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja,”

Takođe podnosilac je pokrenuo i pitanje prava iz člana 96 koji predviđa da

1. Vlasnik trgovačke marke može da pokrene postupak u sudu radi konstatovanja kršenja prava trgovačke marke, protiv lica koje je prekršilo prava trgovačke marke neovlašćeno vršeći jednu od navedenih radnji koje su naznačene u članu 8, stavovima 1 i 2 ovog zakona, tražeći:

1.1. utvrđivanje kršenja marke;

1.2. sprečavanje kršenja, i zabrana daljih takvih i sličnih kršenja ubuduće.”

Smatram da podnosilac zahteva nije primio konkretan odgovor na konkretne i suštinske navode i da presuda Vrhovnog suda ne pruža garancije sadržane u članu 31. Ustava i članu 6. EKLJP, koje uključuju obavezu da sudovi daju dovoljno razloga za svoje odluke. Takođe smatram da sagledano u celini, Vrhovni sud nije našao pravičnu ravnotežu (fair balance) između parničnih stranaka u ovom postupku zbog toga što nije odgovorio ni na jedan od suštinskih navoda i argumenata podnosioca zahteva koji bi mogli da utiču na konačan ishod njegovog slučaja i na pravično upravljanje pravdom.

Povodom navoda o povredi prava na zaštitu imovine, smatram da Vrhovni sud nije dao nijedan odgovor ili obrazloženje na pitanja koja je pokrenuo podnosilac zahteva a koje se ticalo prava na sudsku zaštitu registrovane trgovačke marke koje je previđeno članom 8 Zakona o trgovačkim Markama..

Iz svega gore navedenog ,zaključujem da tokom celog postupka pred redovnim sudovima podnosilac zahteva nije dobio adekvatne i obrazložene odgovore na glavna pitanja koje je tokom celog postupka podnosilac zahteva navodio, redovni sudovi nisu dovoljno pažljivo ispitale glavne tvrdnje podnositelja zahteva a koje su gore detaljno iznete. (vidi predmet ESLJP-a, Megadat.com SRL protiv Moldavije, citiran gore stav 74.; Bistrović protiv Hrvatske, citiran gore, stav 37).

Stoga, zaključujem da što se tiče proceduralnih faktora da je podnosilac zahteva imao razumnu priliku da svoje argumente iznesu nadležnim vlastima u svrhu delotvornog osporavanja tih mera, tvrdeći, ovisno o slučaju, da su nezakonite ili da predstavljaju proizvoljno i nerazumno postupanje. Međutim da u toku postupka redovni sudovi a posebno Vrhovni sud nisu dovoljno pažljivo ispitale glavne tvrdnje podnositelja zahteva koje su se ticale prava na sudsku zaštitu registrovane trgovačke marke.

b) Odabir mera

Jedan je od elemenata testa pravične ravnoteže je i pitanje jesu li postojale druge, manje nametljive mere koje su javne vlasti razumno mogle primeniti pri ostvarivanju javnog interesa. Međutim, moguće postojanje takvih mera samo po sebi ne čini sporno zakonodavstvo neopravdanim. Pod uslovom da zakonodavna vlast ostane unutar okvira svoje slobode procene, nije na Sudu da odredi je li to zakonodavstvo bilo najbolje rešenje za rešavanje problema ili je zakonodavna vlast svoje diskreciono ovlašćenje trebala primeniti drugi način (vidi predmete ESLJP-a, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, citirana gore, stav 51.; Koufaki i Adedy protiv Grčke, br. 57657/12, odluka od 07 maja 2013,stav 48.).

Relevantno može biti i pitanje je li se isti cilj mogao postići manje invazionim mešanjem u prava podnositelja zahteva i jesu li vlasti ispitale mogućnost primene tih manje nametljivih rešenja (vidi predmete ESLJP-a, OAO Neftyanaya Kompaniya Yukos protiv Rusije, br. 14902/04, presuda od 08 marta 2012, stavovi 651. - 654.; Vaskrsić protiv Slovenije, br. 31371/12, presuda od 25 jula 2017 stav 83).

U slučaju pred sobom, smatram da je do mešanja u mirno uživanje imovine odnosno da je mera kontrole korišćenja imovine je trajno stanje koje je trajalo od momenta podnošenja tužbe do okončanja postupka, pa i nakon okončanja postupka sve do danas , koja je otežala poslovnu delatnosti podnosioca zahteva i da drugih mera alterantivnih mera nije bilo, jer je podnosilac zahteva tokom celog trajanja postupka bio prinuđen da trpi posledice odluka redovnih sudova koji mu nisu pružali zaštitu koja mu pripada po članu 8 Zakona o trgovačkim markama,, podnosilac zahteva bio prinuđen da trpi mere kontrole korišćenja imovine kontrolu koje su imale posledice na privrednu delatnost sa trajnim efektom, suočavajući se pritom sa teškim i nesrazmernim teretom.

Stoga, zaključujem da drugih mera alterantivnih mera nije bilo, onih koje su , manje nametljive mere koje su javne vlasti razumno mogle primeniti pri ostvarivanju javnog interesa. Smatram da se isti cilj mogao postići manje invazionim mešanjem u prava podnosioca zahteva, kao i da vlasti nisu ispitale mogućnost primene tih manje nametljivih rešenja

c) Materijalna pitanja relevantna za test pravične ravnoteže

U određenim slučajevima test pravične ravnoteže uključuje pitanje je li država u dovoljnoj meri uzela u obzir posebne okolnosti predmeta, uključujući pitanje je da li su mere kontrole „imovine“ ili dela imovine uticale na vrednost ili pogodnosti dela koji nije obuhvaćen merama koji pripada podnosiocu zahteva (vidi predmete ESLJP-a, Azas protiv Grčke, br. 50824/99, presuda od 21 maja 2002, stavovi 51. - 53.; Interoliva ABEE protiv Grčke, br. 58642/00, presuda od 10 oktobra 2003, stavovi 31. - 33).

Primećujem da u konkretnom slučaju imamo u pitanju mere kontrole „imovine“, s obzirom da je podnosiocu zahteva nije pružena sudska zaštita prava na registrovanu trgovačku marku , ali nije bilo oduzimanja imovine, tako da je podnosilac zahteva mogao da nastavi sa upravljanjem ostalim delovima imovine ali bez mogućnosti zaštite trgovačke marke.

Stoga, zaključujem da bez obzira što nije došlo do oduzimanja imovine već do mera kontrole „imovine“, podnosiocu zahteva odlukom redovnih sudova nije pružena sudska zaštita prava na trgovačku marku , čime je došlo umanjena vrednosti delova imovine koji nije obuhvaćen merama, zato što bi isti imali mnogo veću vrednost i veći obrt prodaje da je pružena zaštita prava na trgovačku marku.

d) Pitanja u odnosu na podnosioca zahteva

Jedan je od značajnih faktora pri provođenju testa ravnoteže na temelju člana 1. Protokola br. 1 i pitanje je li podnosilac zahteva pokušao iskoristiti neku manjkavost ili rupu u pravnom poretku (vidi predmete National & Provincial Building Society, Leeds Permanent Building Society i Yorkshire Building Society protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 117/1996/736/933-935, presuda od 23 oktobra 1997, stav 109). Slično tome, u G.I.E.M. S.R.L. i drugi protiv Italije citiran gore stav 301., Sud je napomenuo da se stepen krivice ili nemara podnositelja zahteva ili, u najmanju ruku, odnos između njihovog ponašanja i predmetnog dela može uzeti u obzir kako bi se ocenilo je li oduzimanje bilo razumno.

Što se tiče ovog faktora iz spisa predmeta nema nikakvih informacija od nadležnih državnih organa niti od redovnih sudova da je podnosilac zahteva prekršio neku normu, bio kažnjavan ili pokušao da iskoristi neku manjkavost ili rupu u pravnom poretku. Naprotiv podnosilac zahteva je ima važeću i registrovanu trgovačku marku sve do 23. novembra 2027. godine (vidi predmet ESLJP-a, OGIS-Institut Stanislas, OGEC Saint-Pie X i Blanche de Castille i drugi protiv Francuske, br. 42219/98 et 54563/00, presuda od 27 oktobra 2004, stavovi 69. i 71.).

Stoga, zaključujem da podnosilac zahteva nije pokušao iskoristiti neku manjkavost ili rupu u pravnom poretku, da mu nije utvrđena krivica ili nemara podnosioca zahteva da na nelegalan način koristi registrovanu trgovačku marku kako bi sud ocenio da je mera kontrole korišćenja imovine bila neophodna.

e) Naknada za mešanje u vlasništvo kao element pravične ravnoteže

Uslovi naknade bitni su za ocenu pravične ravnoteže te, posebno, pitanja predstavlja li osporena mera ne razuman teret za podnosiocu zahteva (vidi predmete ESLJP-a, Sveti Manastiri protiv Grčke, br. 13092/87;i 13984/88, presuda od 09 decembra 1994 aplikacija stav 71.; Platakou protiv Grčke, br. 38460/97, presuda od 05 septembra 2001, stav 55.). Uzimanje imovine bez plaćanja iznosa razumnog u odnosu na njezinu vrednost obično će predstavljati ne razumno mešanje, a potpuni nedostatak naknade može se smatrati opravdanim na temelju članka 1. Protokola br. 1 samo u izuzetnim okolnostima.

Što je razumno zavisi će o okolnostima određenog predmeta, ali pri određivanju iznosa naknade primenjuju se široka sloboda procene. Ovlašćenje Suda za preispitivanje ograničena je na utvrđivanje je li izbor uslova naknade izvan slobode procene države u tom području (vidi predmet ESLJP-a, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, napred citiran, stav 54.). Sud će poštovati procenu zakonodavne vlasti u pogledu naknade za mešanja u pravo na mirno uživanje „imovine“ osim ako je očigledno bez razumne osnove (vidi predmet ESLJP-a Lithgow i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br 9006/80; 9262/81; 9263/81; 9265/81; 9266/81; 9313/81; 9405/81, presuda od 08 jula 1986, stav 122.).

U konkretnom slučaju, primećujem da je do mera kontrole imovine došlo bez ikakve naknade za podnosioca zahteva. Mere kontrole imovine bez plaćanja iznosa razumnog u odnosu na njezinu vrednost obično će predstavljati ne razumno mešanje, a potpuni nedostatak naknade može se smatrati opravdanim na temelju članka 1. Protokola br. 1 samo u izuzetnim okolnostima

Primećujem da se prema pravnim sistemima država ugovornica uzimanje imovine u javnom interesu bez plaćanja naknade tretira kao opravdano samo u izuzetnim okolnostima koje nisu relevantne za sadašnje svrhe. Što se člana 1 (P1-1) tiče, zaštita prava svojine koje ono pruža bila bi u velikoj meri iluzorna i neefikasna u odsustvu bilo kakvog ekvivalentnog principa. (vidi predmet ESLJP-a, Lithgow i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, napred citiran, stav 122).

Stoga, zaključujem da je do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca zahteva došlo bez plaćanja ikakve nadoknade podnosiocu zahteva, zbog toga nije postignuta „pravična ravnoteža” između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva zaštite osnovnih prava pojedinca.,

f) Zaključak u vezi pravične ravnoteže

Stoga, Ja kao sudija pojedinac u vezi faktora koji se uzimaju u obzir da bi se utvrdilo dali je bilo proporcionalnosti pri mešanju u pravo na mirno uživanje imovine podnosioca zahteva, zaključujem:

da što se tiče proceduralnih faktora da je podnosilac zahteva imao razumnu priliku da svoje argumente iznesu nadležnim vlastima u svrhu delotvornog osporavanja tih mera, tvrdeći, ovisno o slučaju, da su nezakonite ili da predstavljaju proizvoljno i nerazumno postupanje. Međutim da u toku postupka redovni sudovi a posebno Vrhovni sud nisu dovoljno pažljivo ispitale glavne tvrdnje podnositelja zahteva koje su se ticale prava na sudsku zaštitu registrovane trgovačke marke.

da drugih mera alterantivnih mera nije bilo, onih koje su , manje nametljive mere koje su javne vlasti razumno mogle primeniti pri ostvarivanju javnog interesa. Smatram da se isti cilj mogao postići manje invazionim mešanjem u prava podnosioca zahteva, kao i da vlasti nisu ispitale mogućnost primene tih manje nametljivih rešenja

da bez obzira što nije došlo do oduzimanja imovine već do mera kontrole „imovine“, podnosiocu zahteva odlukom redovnih sudova nije pružena sudska zaštita prava na trgovačku marku , čime je došlo umanjena vrednosti delova imovine koji nije obuhvaćen merama, zato što bi isti imali mnogo veću vrednost i veći obrt prodaje da je pružena zaštita prava na trgovačku marku.

da podnosilac zahteva nije pokušao iskoristiti neku manjkavost ili rupu u pravnom poretku, da mu nije utvrđena krivica ili nemara podnosioca zahteva da na nelegalan način koristi registrovanu trgovačku marku kako bi sud ocenio da je mera kontrole korišćenja imovine bila neophodna

da je do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca zahteva došlo bez plaćanja ikakve nadoknade podnosiocu zahteva, zbog toga nije postignuta „pravična ravnoteža” između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva zaštite osnovnih prava pojedinca.,

Podsećam na slučaj ESLJP-a, Megadat.Com SRL protiv Moldavije, u kojem je ESLJP ocenio da je mera koju su državni organi preduzeli protiv kompanije koja je pružala internet usluge, bila toliko stroga da je dotična kompanija bila prinuđena da zatvori posao i da proda svu svoju imovinu u veoma kratkom roku (vidi, slučaj ESLJP-a, Megadat.com SRL protiv Moldavije, citirano iznad, stav 69).

Podsećam da se ovaj slučaj odnosi na trgovačke marke, odnosno marke koje je podnosilac zahteva registrovao kod AIS-a, i za koje je podnosilac zahteva pokrenuo tužbu sa spornim slučajem „povreda trgovačke marke“. Podnosilac zahteva tvrdi da uživa pravnu zaštitu, jer se roba slična robom podnosioca zahteva, ali ne registrovana u AIS-u, uvozila na teritoriju Republike Kosovo od strane kompanije Elkos. U kontekstu navoda podnosioca zahteva o povredi člana 46. Ustava, odnosno prava na zaštitu imovine, Sud se takođe poziva na sudsku praksu ESLJP-a u tumačenju člana 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 EKLJP-a.

S tim u vezi, prvo podsećam da Ustav kroz član 46 garantuje pravo na zaštitu imovine, a u stavu 5 ovog člana se izričito propisuje: „Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom“. Pravo na imovinu je takođe zagarantovano članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, a koji, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, garantuje pravo na neometano uživanje „imovine“, uključujući garancije da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu.

Podnosilac zahteva navodi da po članu 8., stav 1., pod stav 1. 1. ZTM, Vlasnik trgovačke marke ima pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja:

a) svaka oznaka je identična sa trgovačkom markom za robe ili usluge koje su identične sa onim za koje je registrovana kao trgovačka marka;

Stoga smatram da su osnovani navodi da Osnovni, Apelacioni i Vrhovni sud u Prištini, u otvorenoj suprotnosti sa važećim materijalnim pravom, odnosno sa onim što je predviđeno članom 8. ZTM-a zanemaruje i osporava zaštitu koju pruža zakon za registrovane trgovačke marke tužioca u Republici Kosovo, iako utvrđuje njihovu registraciju od 23. novembra 2007. godine.

Takođe, smatram da su osnovani navodi da Osnovni sud, Apelacioni i Vrhovni sud u Prištini su osporili tužiocu prava koja su predviđena materijalnim zakonom, vršeći na pogrešan način njegovu primenu iako na osnovu člana 95. ZTM, tužilac uživa pravo na sudsku zaštitu za utvrđene povrede, i koji je zahtevao od suda da utvrdi povredu, zabranu i prekid povrede ubuduće (član 96., stav 1., pod stavovi 1. 1., 1. 2. i 1. 3. ZTM), zaplenu i uništenje proizvoda koji sadrže povrede da troškovima povredioca (član 97. ZTM), i potpuno ili delimično objavljivanje presude u sredstvima javnog inforimisanja (član 99. ZTM).

Stoga zaključujem, da su osporene odluke redovnih sudova ne prolaze test ESLJP o proporcionalnosti i to a) u pogledu proceduralnih faktora Vrhovni sud nije dovoljno pažljivo ispitale glavne tvrdnje podnositelja zahteva koje su se ticale prava na sudsku zaštitu registrovane trgovačke marke, b) isti cilj mogao postići manje invazionim mešanjem u prava podnosioca zahteva, c) nije pružena sudska zaštita prava na trgovačku marku , čime je došlo umanjena vrednosti delova imovine koji nije obuhvaćen merama d) nije utvrđena krivica ili nemara podnosioca zahteva da na nelegalan način koristi registrovanu trgovačku marku i e) da je do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca zahteva došlo bez plaćanja ikakve nadoknade podnosiocu zahteva, zbog toga nije postignuta „pravična ravnoteža. Stoga, je na ne proporcionalan način došlo do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca.

Sa svega napred navedenog, zaključujem da u svetlu preovlađujućih okolnosti slučaja i prethodno opisanih ocena, mešanje u mirno uživanje imovine u slučaju podnosioca zahteva nije bilo proporcionalno jer je isti imao legitimna očekivanja da će za period za koji je ima važeću registrovanu trgovačku marku, moći da obavlja svoju privrednu delatnost da trgovačku marku u sudskom postupku zaštiti i da mirno uživa imovinu.

Samim tim, zaključujem da je osporenom odlukom presude [Rev. br. 19/19] od 1. jula 2020. godine Vrhovnog suda u vezi sa presudom [Ac. br. 44/19] od 20. februara 2019. godine Apelacionog suda i presudom [IV.EK.C. br. 593/2015] od 3. decembra 2018. godine Osnovnog suda u kojima je odbio, kao neosnovanu, tužbu i tužbeni zahtev podnosioca zahteva kojim je zahtevao sudsku zaštitu registrovane trgovačke marke povređeno pravo podnosioca zahteva na mirno uživanje imovine, zagarantovano članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.

Zaključak u vezi sa navodnim povredama prava podnosioca zahteva

Na osnovu gore navedenog, i uzimajući u obzir razmatranja tvrdnji podnosioca u njegovom zahtevu:

SMATRAM DA su osnovani navodi podnosioca da je osporenom presude [Rev. br. 19/19] od 1. jula 2020. godine Vrhovnog suda u vezi sa presudom [Ac. br. 44/19] od 20. februara 2019. godine Apelacionog suda i presudom [IV.EK.C. br. 593/2015] od 3. decembra 2018. godine Osnovnog suda u kojima je odbio, kao neosnovanu, tužbu i tužbeni zahtev podnosioca zahteva kojim je zahtevao sudsku zaštitu registrovane trgovačke marke povređeno pravo podnosioca zahteva na mirno uživanje imovine, zagarantovano članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.

SMATRAM DA je trebalo proglasiti protivustavnim presude [Rev. br. 19/19] od 1. jula 2020. godine Vrhovnog suda u vezi sa presudom [Ac. br. 44/19] od 20. februara 2019. godine Apelacionog suda i presudom [IV.EK.C. br. 593/2015] od 3. decembra 2018. godine Osnovnog suda .

Suprotno mišljenje podneo sudija;

Radomir Laban, sudija

_________________

Dana 24. oktobra 2022 godine u Prištini.

podnosiocu:

ADOL D.O.O.

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Drugi nalozi