USTAVNI SUD

KI99/19, Podnositeljka zahteva: Persa Raičević, zahtev za ocenu ustavnosti rešenja AC-1-16-0038 Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju od 2. maja 2019. godine  

KI99/19, rešenje o neprihvatljivosti od 7. novembra 2019. godine, objavljeno 24 decembar 2019 godine 

Ključne reči: rešenje o neprihvatljivosti, pravo na imovinu, očigledno neosnovan na ustavnim osnovama 

Predmetna stvar zahteva bila je ocena ustavnosti osporenog rešenja Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju, kojim su, prema navodima podnositeljke zahteva, povređena njena osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 7. [Vrednosti], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 46. [Zaštita imovine], 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije], 51. [Pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu] i 156. [Izbeglice i interno raseljena lica] Ustava, kao i prava i slobode zagarantovane članom 6. (Pravo na pravično suđenje) i članom 14. (Zabrana diskriminacije) EKLJP, članovima 1, 2. i 8. Evropske socijalne povelje i članom 11. Konvencije o ukidanju svih oblika diskriminacije žena.

Podnositeljka zahteva je izgradila svoje navode na osnovnim pravima i slobodama zagarantovanim članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, tvrdeći, u suštini, da su (i) obaveštenje Kosovske povereničke agencije o podnošenju potraživanja; (ii) rešenje [PEJ139-01330] Organa za likvidaciju Kosovske povereničke agencije od 16. jula 2013. godine i (iii) rešenje [AC-1-16-0038] Žalbenog veća od 3. maja 2019. godine u vezi sa presudom [C-IV-13-1641] Specijalnog veća od 9. oktobra 2015. godine, u suprotnosti sa Ustavom i važećim zakonom.

Sud je, ocenjujući navode podnositeljke zahteva, prvo razjasnio (i) da je podnositeljka zahteva iznela navode koji na osnovu sudske prakse Suda i Evropskog suda spadaju u oblast zakonitosti, a ne ustavnosti, i da ih iz tog razloga Sud, u načelu, ne može razmatrati; (ii) da postupci pred redovnim sudovima, u celini, nisu bili nepravični ili proizvoljni i da su njihovim odlukama razmotreni i obrazloženi svi navodi podnositeljke zahteva, i (iii) da ostali navodi podnositeljke zahteva koji se odnose na povrede Ustava i međunarodnih instrumenata zagarantovanih Ustavom nisu obrazloženi i da samo njihovo pominjanje pred Sudom ne može imati za rezultat argumentovane tvrdnje o ustavnim povredama.

Sud je na kraju naglasio da uzimajući u obzir navode koje je iznela podnositeljka zahteva i činjenice koje je ona predočila, oslanjajući se i na standarde koji su uspostavljeni u njegovoj sudskoj praksi u sličnim slučajevima i sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, nije dovoljno dokazano ili potkrepljeno da je osporeno rešenje Žalbenog veća doneto u suprotnosti sa Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima,  što je imalo za rezultat da je zahtev neprihvatljiv pred Sudom kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, a na osnovu stava 7. člana 113. Ustava, člana 47. Zakona i stava (2) pravila 39. Poslovnika o radu.