USTAVNI SUD

KI133/18, Podnosioci zahteva Mehdi Selmani i ostali, ocena ustavnosti rešenja Rev. br. 216/2018 Vrhovnog suda od 4. jula 2018. godine

KI133/18, Rešenje o neprihvatljivosti od 27. novembra 2018. godine, objavljeno 27.02.2019. godine 

Ključne reči: individualni zahtev, ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Kosova, sud

četvrtog stepena

Podnosioci zahteva su  podneli zahtev na osnovu člana 113.7 Ustava, članovima 27. i 47. Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 i pravila 32. Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo.

Podnosioci zahteva su tražili ocenu ustavnosti osporenog rešenja kojom se navodno, svim podnosiocima zahteva povređuju prava i slobode garantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).

Međutim, Sud je u konkretnom slučaju primetio da podnosioci zahteva, i pored činjenice koju su naveli u zahtevu da su im povređena ustavna prava i slobode, nisu ni jednom rečenicom ili stavom objasnili, ko im je povredio ustavna prava, na koji način i kako ih dovode u vezu sa odlukama sudova.

Sud  je uvidom u zahtev podnosilaca našao da su redovni sudovi u konkretnom slučaju dovoljno jasno obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje ovaj Sud ne smatra proizvoljnim. Sud, takođe ukazuje da podnosioci zahteva ne nude bilo kakve argumente kojima bi opravdali svoje tvrdnje da je na bilo koji način došlo do kršenja njihovih prava na pravično suđenje, osim što su nazadovoljni ishodom konkretnog postupka.

Stoga, Sud je našao da ništa u slučaju predstavljenom od strane podnosilaca ne ukazuje da je postupak pred redovnim sudovima bio nepravičan ili proizvoljan da bi Ustavni sud bio uveren da su podnosiocima zahteva uskraćene bilo kakve procesne garancije, što bi dovelo do povrede prava na pravično i nepristrasno suđenje, garantovano članom 31. Ustava, odnosno članom 6. EKLjP-a.

Sto se tiče navoda o povredi člana 49 Ustava, Sud je našao da se redovni sudovi u svojim odlukama  nisu ni jednog trenutka dotakli, niti su se bavili pitanjem prava na rad podnosilaca, ili pravima i obavezama koja proističu iz prava na rad. Konkretnije, sudovi nisu donosili odluke kojima su podnosiocima na bilo koji način uskratili ili zabranili da rade ili da obavljaju svoju profesiju, ili su im na bilo koji drugi način onemogućili da oni ostvaruju prava iz radnog odnosa.

Shodno tome, Sud je našao kao neosnovane navode podnosilaca o povredi člana 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava.

Sud je  na  kraju zaključio  da ne može da deluje kao „sud četvrtog stepena“.