USTAVNI SUD

KI195/19, Podnosilac: Banka za biznis, ocena ustavnosti rešenja Apelacionog suda Ae. br. 287/18 od 27. maja 2019. godine i rešenja Osnovnog suda u Prištini, Odeljenje za privredne sporove I. EK. br. 330/2019 od 1. avgusta 2019. godine

 KI195/19, presuda od 7. aprila 2021. godine,  objavljeno dana 2.juna 2021.godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, res judicata, prihvatljiv zahtev, povreda ustavnih prava

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa Ugovorom o kreditu i naknadnim Ugovorom o kolateralu iz 2003. godine, na osnovu kojih je preduzeće “Nita Commerc” podiglo kredit u iznosu od 269.800,00 evra od podnosioca zahteva, odnosno od Banke, sa rokom otplate od dvanaest (12) meseci. S obzirom na to da obaveze preduzeća “Nita Commerc” prema Banci nisu izmirene na osnovu sporazuma između stranaka, 2006. godine su pokrenuti sudski postupci, koji su imali za rezultat jedan krivični postupak i tri parnična postupka. Na samom početku sudskih postupaka, Banka je tvrdila da preduzeće “Nita Commerc” nije izmirilo svoje obaveze, tražeći da se utvrde dug u vrednosti od 150.000 evra i pripadajuća kamata. “Nita Commerc” je osporio ove navode, navodeći, između ostalog, da su radnici Banke izvršili neovlašćene intervencije na njegovom bankarskom računu, što je rezultiralo dvostrukim plaćanjima u iznosu od 74.000 evra. Okružni privredni sud u Prištini je presudom [VIII. C. br. 207/06] od 23. novembra 2006. godine, usvojio tužbeni zahtev Banke, obavezujući preduzeće “Nita Commerc” da isplati glavni dug u iznosu od 150.000 evra i pripadajuću kamatu. Isti je, na osnovu relevantne ekspertize, razmotrio i navode preduzeća “Nita Commerc” u vezi sa neovlašćenom intervencijom radnika Banke na njegovom bankarskom računu, i odbio iste kao neosnovane. Gore navedena presuda Okružnog privrednog suda u Prištini je dva puta potvrđena preko Vrhovnog suda, i to presudama [Ae. br. 2/2007] od 17. septembra 2009. godine i [Rev. E. br. 20/2009] od 17. marta 2010. godine, respektivno.

 Međutim, u decembru 2009. godine, preduzeće “Nita Commerc” je pokrenulo nove sudske postupke protiv Banke. Ovog puta, preduzeće “Nita Commerc” je pokrenulo tužbu u odnosu na iznos od 74.360,00 evra, koji je Banka navodno prisvojila kao rezultat neovlašćene intervencije njenih radnika na njegovom bankarskom računu. Okružni privredni sud u Prištini je rešenjem [IV. C. br. 1/2010] od 12. maja 2010. godine, odbacio tužbu na osnovu člana 391. Zakona o parničnom postupku, okvalifikujući istu kao res judicata.

Pored toga, u decembru 2009. godine i maju 2010. godine, respektivno, preduzeće “Nita Commerc” je pokrenulo još dva sudska postupka. Prvi je pokrenulo krivičnom prijavom protiv Banke, odnosno njenog direktora i radnika A.Sh., M.B. i Sh.K., koje je optužilo za neovlašćenu intervenciju na njegovom bankarskom računu i prisvajanje iznosa od 79.786,00 evra. Drugi postupak je pak pokrenulo tužbom za “nedozvoljavanje izvršenja” rešenja [E. br. 406/09] Opštinskog suda u Mališevu od 11. novembra 2009. godine, kojim je dozvoljeno izvršenje presude [C. br. 207/2006] Okružnog privrednog suda u Prištini od 23. novembra 2006. godine.

Kada je reč o krivičnom postupku, krivična prijava “Nita Commerc” od 17. maja 2010. godine, rezultirala je, dana 4. juna 2013. godine, rešenjem o pokretanju istrage protiv okrivljenih A.Sh., M.B. i Sh.K. od strane Odeljenja za teška krivična dela Osnovnog tužilaštva, zbog sumnje da su izvršili krivično delo pronevere u vršenju službe, kao što je utvrđeno u relevantnim odredbama Privremenog krivičnog zakona Kosova. Takođe, na osnovu spisa predmeta proizilazi da je Osnovno tužilaštvo u Uroševcu podiglo optužnicu samo protiv lica A.Sh. i M.B. Optužnica je podignuta protiv obojice, ali je ista izmenjena od strane državnog tužioca, koji je povukao optužnicu u odnosu na lice M.B. Dana 31. marta 2016. godine, Odeljenje za teška krivična dela Osnovnog suda je presudom [PKR. br. 209/2015] oslobodilo od optužbe i lice A.Sh. Ovu presudu je kasnije potvrdio i Apelacioni sud. Što se pak tiče tužbe za “nedozvoljavanje izvršenja” od 19. maja 2010. godine, preduzeće “Nita Commerc” je dostavilo i jedan podnesak Osnovnom sudu u Đakovici, kojim je tražilo preinačenje ove tužbe u tužbu radi naknade štete, sada u vrednosti od 98.019,43 evra. Osnovni sud u Prištini je obustavio parnični postupak dok se ne okonča krivični predmet. Kasnije su sprovedene još dve dodatne finansijske ekspertize i potvrđeno  “da nije bilo dupliranja bankarskih transakcija”. Kao rezultat toga, Osnovni sud u Prištini je nakon razmatranja relevantnih dokaza i ekspertiza, rešenjem [I. EK. br. 424/14] od 2. novembra 2018. godine, odlučio da je predmet koji se razmatra res judicata.

Nakon pet odluka donetih u ovom parničnom postupku, od kojih su dve okvalifikovale spor između stranaka kao “presuđenu stvar” na osnovu tačke d) člana 391. Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud je postupajući na osnovu žalbe preduzeća “Nita Commerc”, rešenjem [Ae. br. 287/18] od 27. maja 2019. godine, osporenim u okolnostima konkretnog slučaja, naložio da se predmet vrati Osnovnom sudu na ponovo meritorno odlučivanje, navodeći da se dati spor ne može okvalifikovati kao res judicata. Zahtev podnosioca zahteva upućen državnom tužiocu da pokrene zahtev za zaštitu zakonitosti protiv tog rešenja je odbijen. Na osnovu gore navedenog rešenja Apelacionog suda, Osnovni sud je 1. avgusta 2019. godine, rešenjem [I. EK. br. 330/19], odbio zahtev Banke da se sporna stvar smatra “presuđenom stvari” i nastavio postupak razmatranjem merituma predmeta.

Podnosilac zahteva pred Sudom osporava ova dva rešenja Apelacionog i Osnovnog suda, respektivno, navodeći da su ista doneta uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, naglašavajući da je u okolnostima njegovog slučaja povređeno (i) načelo pravne sigurnosti; i (ii) pravo na obrazloženu sudsku odluku.

Prilikom ocene navoda podnosioca zahteva, Sud je najpre izložio opšta načela koja proizilaze iz njegove sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava u pogledu načela pravne sigurnosti, odnosno načela pravosnažnosti konačnih odluka, pojašnjavajući, između ostalog, (i) da jedan od osnovnih aspekata vladavine prave predstavlja načelo pravne sigurnosti, koje, između ostalog, zahteva da se onda kada su sudovi konačno rešili određeno pitanje, njihova odluka ne sme dovoditi u pitanje i podvrgavati daljim razmatranjima;   (ii) da nijedna stranka nema pravo da traži da se preispita konačna i obavezujuća sudska odluka samo zato da bi dobila mogućnost obnove postupka i novo odlučivanje u slučaju, a posebno pomoću “prikrivene žalbe”; i (iii) da su izuzeci od takvog načela mogući samo ako su opravdani okolnostima “suštinskog i obavezujućeg karaktera”.

Inače, na osnovu ovih načela i njihove primene u okolnostima konkretnog slučaja, Sud je razmotrio (i) da li u sporu između stranaka već postoje res judicata odluke; (ii) da li pitanje na razmatranju pred Apelacionim sudom obuhvata ograničenja ad personam i ograničenja u pogledu materijalnog obima; i (iii) da li se ponovno otvaranje postupaka koji su već stekli status res judicata od strane Apelacionog suda, može opravdati okolnostima “suštinskog i obavezujućeg karaktera”.

Sud je utvrdio da su osporena rešenja Apelacionog i Osnovnog suda, respektivno, ponovo otvorila postupke koji su već stekli status res judicata presudom [VIII. C. br. 207/06] Okružnog privrednog suda od 23. novembra 2006. godine, kao što je potvrđeno i dvema presudama Vrhovnog suda, presudom  [Ae. br. 2/2007] od 17. septembra 2009. godine i presudom [Rev. E. br. 20/2009] od 17. marta 2010. godine, respektivno; rešenjem [IV. C. br. 1/2010] Okružnog privrednog suda od 12. maja 2010. godine; i rešenjem [I. EK. br. 424/14] Osnovnog suda od 2. novembra 2018. godine. Sud je naglasio da uprkos određenim razlikama u tri sprovedena parnična postupka, predmet pred Apelacionim sudom nije imao ograničenja ad personam i ograničenja u pogledu materijalnog obima, odnosno svi građanski postupci su se ticali potpuno istih stranaka, istih pravnih odnosa i istih okolnosti, koje su bile bitne za rešavanje spora.

Sud je takođe utvrdio da u okolnostima konkretnog slučaja, ponovno otvaranje ovih postupaka nije bilo opravdano okolnostima “suštinskog i obavezujućeg karaktera”. U tom kontekstu, Sud je naglasio da je obrazloženje Apelacionog suda osporenim rešenjem da je, između ostalog, sprovođenje krivičnog postupka paralelno sa parničnim postupkom sprečavalo da se predmetna građanska stvar okvalifikuje kao res judicata, navodeći da se “do sada ne zna epilog ovog krivičnog postupka”, štaviše netačno, jer je do trenutka kada je Apelacioni sud doneo osporeno rešenje, ceo krivični postupak bio okončan dvema presudama u krivičnom postupku kojima su optuženi, odnosno radnici Banke oslobođeni krivične odgovornosti, za koje su preduzeće “Nita Commerc” i nadležno Tužilaštvo tvrdili da je snose.

Stoga, uzimajući u obzir gornje primedbe i postupak u celini, Sud je utvrdio da su rešenje [Ae. br. 287/18] Apelacionog suda od 27. maja 2019. godine i rešenje [I. EK. br. 330/19] Osnovnog suda od 1. avgusta 2019. godine, u suprotnosti sa načelom pravne sigurnosti sadržanim u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, jer su ponovo otvorili odluke sudova koje su imale status res judicata, bez bilo kakvog opravdanja “suštinskog ili obavezujućeg karaktera”. Kao takva, oba rešenja su u suprotnosti sa članom 31. Ustava i članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, i samim tim, ništava.