USTAVNI SUD

Slučaj br. KI09/21, podnosilac: Sadat Lekiqi, Ocena ustavnosti obaveštenja Parlamentarne ad-hoc komisije Skupštine Republike Kosovo o izboru kandidata za članove Nezavisnog nadzornog odbora za civilnu službu Kosova, od 15. septembra 2020. godine  

Ključne reči: individualni zahtev, Nezavisni nadzorni odbor za civilnu službu Kosova, iscrpljivanje pravnih sredstava

Iz spisa predmeta rezultira da je dana 26. maja 2020. godine Skupština Kosova raspisala konkurs za izbor 7 (sedam) članova Nezavisnog nadzornog odbora civilne službe Kosova (NNOCSK). Podnosilac zahteva je aplicirao za člana NNOCSK-a prema gore navedenom konkursu, međutim, on je obavešten od strane odgovarajuće Parlamentarne komisije da nije izabran da nastavi sa procesom intervjuisanja, zato što, između ostalog, nije ispunio uslove iz relevantnog konkursa, odnosno nema 10 (deset) godina radnog iskustva, kao što je propisano u pod-stavu 3 stava 1 člana 9. Zakona o NNOCSK-u.

Podnosilac zahteva osporava ovu odluku pred Sudom navodeći da je ista doneta uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda, zagarantovanih članovima 21. [Opšta načela], 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], 24. [Jednakost pred zakonom] i 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava i članovima 13. (Pravo na delotvorni pravni lek), 14. (Zabrana diskriminacije) i 17. (Zabrana zloupotrebe prava) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Prilikom ocene navoda podnosioca zahteva, Sud je najpre utvrdio da je podnosilac zahteva podneo zahtev u svojstvu ovlašćene strane, osporavajući akt javnog organa, odnosno obaveštenje Parlamente komisije od 15. septembra 2020. godine.  Međutim, na osnovu stava 7 člana 113. Ustava, stava 2 člana 47. Zakona i tačke (b) stava (1) pravila 39 (Kriterijum o prihvatljivosti) Poslovnika o radu, Sud je utvrdio da podnosilac zahteva ne ispunjava uslov iscrpljivanja pravnih sredstava koja su propisana zakonom.  To iz razloga što pored mogućnosti osporavanja postupaka u vezi sa izborom članova NNOCSK-a unutar Skupštine, primenjivi zakoni se pozivaju i na druga pravna sredstva propisana (i) Zakonom br. 03/L-202 o upravnim sporovima; i (ii) Zakonom br. 05/L-021 o zaštiti od diskriminacije, a podnosilac zahteva nije iscrpeo nijedno pravno sredstvo u vezi sa njegovim slučajem pre nego što se obratio Sudu zahtevom, pogotovo da on takođe nije dokazao da (i) pravna sredstva propisana gorenavedenim zakonima, a koja on nije iscrpeo, nisu “dovoljno sigurna ne samo u teoriji, već i u praksi“, zato što ne mogu da “pruže rešenje o navodima podnosioca zahteva“ i da „pruže razumnu mogućnost za uspeh“; (ii) ista nisu na “raspolaganju, pristupačna i delotvorna”; (iii) “učinio je sve što se od njega može razumno očekivati da iscrpi pravna sredstva”; i (iv) njegovi navodi da pravna sredstva nisu delotvorna nisu zasnovani na “jednostavnim sumnjama” koje nisu validna kao razlog da se oslobodi podnosilac zahteva od obaveze za iscrpljivanje pravnih sredstava, na osnovu sudske prakse Suda i Evropskog suda za ljudska prava.

Sledstveno, Sud je utvrdio da zahtev podnosioca ne ispunjava uslove prihvatljivosti, zato što on nije iscrpeo pravna sredstva, kao što je propisano u stavu 7 člana 113. Ustava, stavu 2 člana 47. Zakona i tački (b) stava (1) pravila 39 Poslovnika o radu, i kao takav, zahtev treba da se proglasi neprihvatljivim.

Sud je takođe, u skladu sa stavom 1 člana 27. (Privremene mere) Zakona i tačkom (a) stava (4) pravila 57 (Donošenje odluke o privremenim merama) Poslovnika o radu, odlučio da zahtev podnosioca za privremenu meru treba da se odbije, zato što isti ne može biti predmet razmatranja, nakon što se zahtev proglašava neprihvatljivim.