USTAVNI SUD

KI181/19, KI182/19 i KI183/19, Podnosioci zahteva: Fllanza Naka, Fatmire Lima i Leman Masar Zhubi, ocena ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova AC-I-13-0181-A0008 od 29. avgusta 2019. godine

KI181/19, KI182/19, KI183/19, presuda od 27. januara 2021. godine, objavljena 15. februara 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na saslušanje, pravo na pravično i nepristrasno suđenje

U okolnostima konkretnog slučaja, podnosioci zahteva su se žalili Posebnoj komori Vrhovnog suda protiv odluke KAP-a, odnosno zbog njihovog neuvrštavanja na konačni spisak zaposlenih DP “Agimi” Đakovica. Specijalizovano veće Posebne komore je odlučilo da se podnosioci zahteva uvrste na konačni spisak zaposlenih sa legitimnim pravom na sticanje udela u prihodima od 20% od privatizacije DP “Agimi” Đakovica. Žalbeno veće Posebne komore je posle žalbe Kosovske agencije za privatizaciju, bez održavanja rasprave,  preinačilo odluku Specijalizovanog veća Posebne komore i odbilo tužbeni zahtev podnosilaca zahteva da se uvrste na konačni spisak zaposlenih sa legitimnim pravom na sticanje udela u prihodima od 20% od privatizacije DP “Agimi” Đakovica. Podnosioci zahteva su podneli svoj zahtev Ustavnom sudu, navodeći, između ostalog, povredu člana 31. Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP) zbog neodržavanja rasprave.

Sud je ocenio navode podnosilaca zahteva o izostanku rasprave u okolnostima njihovog slučaja, kao jedne od garancija utvrđenih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, zasnivajući ovu ocenu na sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP).

U tom smislu, Sud je prvo izložio opšta načela koja proizilaze iz njegove sudske prakse i sudske prakse ESLJP-a, u pogledu prava na raspravu, objašnjavajući okolnosti u kojima je ona nužna, na osnovu, između ostalog, presude Velikog Veća ESLJP-a, Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugalije. Sud je, između ostalog, objasnio (i) da izostanak zahteva stranke za raspravu ne znači nužno odricanje od takvog prava i da to da li izostanak takvog zahteva podrazumeva odricanje stranke od tog prava zavisi od specifičnosti zakona i posebnih okolnosti određenog predmeta; i (ii) da stranke, u principu, imaju pravo na raspravu na najmanje jednom nivou nadležnosti, osim ako ne “postoje izuzetne okolnosti koje opravdavaju izostanak rasprave”, a koje su, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, u principu, povezane sa slučajevima u kojima se razmatraju “isključivo pravna pitanja ili pitanja visokotehničke prirode”.

U okolnostima konkretnog slučaja, Sud je utvrdio (i) da činjenica da podnosioci zahteva nisu tražili raspravu pred Žalbenim većem ne podrazumeva njihovo odricanje od ovog prava, niti oslobađa Žalbeno veće obaveze da na sopstvenu inicijativu ispita nužnost održavanja rasprave; (ii) da je podnosiocima zahteva uskraćeno pravo na raspravu na oba nivoa PKVS-a; (iii) da Žalbeno veće nije razmatralo “isključivo pravna pitanja ili pitanja visokotehničke prirode” i da samim tim ne “postoje izuzetne okolnosti koje opravdavaju izostanak rasprave”; (iv) da je Žalbeno veće razmatralo “činjenična i pravna” pitanja, a čak je i preinačilo presudu Specijalizovanog veća na štetu podnosilaca zahteva; i (v) da Žalbeno veće nije obrazložilo “odustajanje od usmene rasprave”. Imajući u vidu ove okolnosti i ostala obrazloženja data u ovoj presudi, Sud je utvrdio da je osporena presuda, odnosno presuda [AC-I-13-0181-A0008] od 29. avgusta 2019. godine, doneta u suprotnosti sa garancijama sadržanim u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP u pogledu prava na raspravu.

Sud je takođe naglasio (i) da na osnovu primenljivog zakona o PKVS-u, Žalbeno veće ima punu nadležnost da oceni odluke Specijalizovanog veća i samim tim, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ima mogućnost ispravljanja izostanka rasprave na nivou nižeg suda, odnosno Specijalizovanog veća; i (ii) da nema potrebe za ispitivanjem ostalih navoda podnosilaca zahteva jer iste treba da razmotri Žalbeno veće u skladu sa nalazima ove presude; i (iii) da se utvrđenje povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, u okolnostima konkretnog slučaja, odnosi samo na procesne garancije rasprave i ni na koji način nije povezano sa i ne prejudicira rezultat merituma slučaja.