USTAVNI SUD

KI227/19, Podnosilac: N.T. “Spahia Petrol”, Ocena ustavnosti  presude Vrhovnog suda Kosova ARJ. UZVP. br. 94/2019  od 1. avgusta 2019. godine

KI227/19, Presuda od 10. decembra 2020. godine, objavljena dana 29.decembra 2020.godine

Ključne reči: Individualni zahtev, administrativni postupak, ponovna procena poreza, odluka neobrazložena

Okolnosti ovog konkretnog slučaja su povezane sa jednim biznisom, kojem je tokom 2014. godine, kao rezultar krivičnih istraga, Policija Kosova oduzela određeni broj finansijskih dokumenata. Nakon toga, došlo je i do kontrole od strane Poreske Administracije Kosova, koja je putem Obavešenja o ponovnoj proceni,između ostalog, odredila i dodatni porez i porez na dodatu vrednost za odgovarajuće periode. Podnosilac zahteva je osporio ovo Obaveštenje o dodatnoj proceni pred Poreskom Administracijom Kosova, i ova potonja je procenila žalbu podnosioca zahteva kao delimičnoosnovanu. Odbijajući deo Odluke PAK je uglavnom bio povezan sa transakcijama koje je podnosilac zahteva realizovao sa kompanijom “S”, a koje podnosilac zahteva nije uspeo da potvrdi. Podnosilac zahteva se obratio Državnom tužilaštvu i Osnovnom sudu u Mitrovici sa zahtevom za vraćanje finansijske dokumentacije, da bi on imao mogućnosti da potvrdi njegove transakcije u žalbenom postupku u Poreskoj administraciji i pred redovnim sudovima. Na osnovu spisa predmeta, on nikada nije dobio odgovor u vezi sa svojim zahtevom. U međuvremenu, postupci pred redovnim sudovima su rezultirali odbijanjem tužbe, žalbe i zahteva za vanredno razmatranje sudske odluke podnosioca zahteva koje su bile podnete pred Osnovnim, Apelacionim i Vrhovnim sudom. Pred istima je podnosilac zahteva na kontinuinelan način naglašao da, između ostalog, nedostatak finansijske dokumentacije mu je onemogućio da dokaže sporne transakcije, gde je tvrdio povredu (i) člana 9 (Princip publiciteta) Zakona br. 02/L-28 o Upravnom Postupku, na osnovu kojeg, između ostalog, javni organ treba da garantuje strani pristup dosijeu i njegovim dokumentima; (ii) stav 6 člana 14 (Pristup knjigаmа, zаpisimа, kоmpјutеri i slični urеđајi zа sklаdištеnjе zаpisа) Zakona br. 03/L-222 o Poreskoj Administraciji, na osnovu kojeg, između ostalog, generalni direktor ili ovlašćeno službeno lice koje prima i održava registre prema ovom članu pravi kopiju registra i vraća original u najkraćem vremenu u praksi; i (iii) povredu njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje i prava na delotvorno pravno sredstvo zagarantovan članom 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 32 [Pravo na pravno sredstvo] Ustava.

Ustavni sud je, odlučujući kao najviša sudska instanca u vezi sa ovim slučajem, putem osporene presude odbio navode podnosioca zahteva, potvrđujući presude Osnovnog suda i Apelacionog suda. Vrhovni sud je obrazložio svoj stav na osnovu (i) člana 22 (Transakcije iznad pet stotina evra) Administrativnog uputstva br. 15/2010, za Primenu zakona br. 03/L-222 o Poreskoj Administraciji i Procedurama, prema kojem, „sve osobe koje vrše transakcije tekom njihovih ekonomskih delatnosti u vezi nabave robe ili usluga između osoba, preko 500 (petsto) evra, onda se isplata transakcije mora raditi preko bankovnog računa“, naglašavajući time da je podnosilac zahteva mogao da obezbedi sve potrebne dokaze preko odgovarajuće banke; i (ii) članova 23 (Poništenje Poreskih dokumenata) Zakona o Poreskoj Administraciji i članova 13 (Deaktiviranje nekog biznisa), 14 (Poništenje dokumenata uključujući i fiskalni broj) i 16 (Objavljivanje Imena i brojeva poreznika)  Administrativnog uputstva br. 15/2010.

Pred Sudom, podnosilac zahteva osporava nalaze Vrhovnog suda, iznoseći navode u vezi sa (i) članom 31. Ustava, u smislu nedostatka obrazložene sudske odluke i povrede načela jednakosti oružja; i (ii) članom 32. Ustava, u smislu nemogućnosti ostvarivanja njegovog prava na delotvorno pravno sredstvo, jer u nedostatku finansijske dokumentacije, podnosilac zahteva nije mogao efikasno da ospori odluku PAK-a, a zatim ni odluke redovnih sudova. Sud je prvenstveno razmotrio tvrdnje podnosioca zahteva u vezi sa nedostatkom obrazložene sudske odluke, gde je prvo Sud (i) razradio opšta načela; a nakon toga, (ii) primenio ista u okolnostima ovog slučaja.

Tokom ove procene, Sud je utvrdio da je presuda Vrhovnog suda, odnosno presuda [ARJ. UZVP. br. 94/2019] od 1. avgusta 2019. godine, doneta uz povredu prava podnosioca zahteva na obrazloženu sudsku odluku, kao sastavni deo prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovano članom 31 Ustava u vezi sa članom 6 (Pravo na pravično suđenje) Evropske Konvencije o Ljudskim pravima, jer Vrhovni Sud nije uspeo da odgovori na suštinske navode podnosioca zahteva u vezi sa (i) povredom važećeg zakona, naime člana 9. ZUP-a i stava 6. člana 14. Zakona o poreskoj administraciji; i (ii) povredom Ustava, odnosno članova 31. i 32. istog, kao rezultat navodne povrede jednakosti oružja u postupku i nemogućnosti efikasnog iscrpljivanja dostupnih pravnih sredstava. Ovo zbog toga što je Vrhovni Sud svoj konačni zaključak u vezi sa proglašavanjem neosnovanosti zahteva za vanredno razmatranje sudskih odluka, zasnovao da odredbama Zakona o Poreskoj Administraciji i Administrativnog uputstva br. 15/2010, koje nisu ni na koji način povezane sa okolnostima ovog konkretnog slučaja.

U tom kontekstu, Sud je takođe pojasnio da, uprkos činjenici da, kada sudovi sa apelacionom nadležnošću podržavaju odluke nižih sudova, oni nisu dužni da opravdavaju svaki argument, ali su ipak dužni da pokažu dovoljno obzira u razmatranju odluke najnižeg stepena, čak i u smislu navoda iznetih pred njima. U okolnostima ovog slučaja, Sud, na osnovu svih objašnjenja datih u ovoj presudi, smatra da to nije slučaj, jer, ne samo da Vrhovni Sud nije adresirao suštinske navode podnosioca zahteva, već je sud takođe zasnovao svoje konačne zaključke na odredbama koje nisu imale nikakve veze sa okolnostima ovogo konkretnog slučaja, time što je sud preneo iste iz odluka nižestepenih sudova, bez razmatranja i dovoljnog uzimanja u obzir pitanja koje je bilo pred njim.

Zbog toga, Sud je utvrdio da gore navedena presuda Vrhovnog suda nije u skladu sa garancijama sadržanim u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske Konvencije o Ljudskim pravima, zbog nedostatka obrazložene sudske odluke, te bi stoga trebalo da bude proglašena nevažećom i vrati na ponovno odlučivanje Vrhovnom sudu. Sud je takođe stavio naglasak na činjenicu da se njegov zaljučak o povredi člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 Evropske Konvencije o Ljudskim pravima, u okolnostima ovog konkretnog slučaja, ekskluzivno tiče nedostatka obrazloženja sudske odluke, i ni na koji način nije povezan niti prejudicira rezultat merituma slučaja.