USTAVNI SUD

KI202/19, Podnosilac zahteva: Demir Krasniqi, Ocena ustavnosti Rešenja Vrhovnog Suda, Rev. br. 263/2019, od 26. septembra 2019.godine i Rešenja Osnovnog suda u Prištini C. 1265/2013 od 30. jula 2014. godine 

KI202/19 Rešenje o neprihvatljivosti od 11. novembra 2020. godiune, objavljeno dana 8. decembra 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, građanski postupak, imovinski spor, pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu, zahtev očigledno neosnovan, zahtev neprihvatljiv

Podnosilac zahteva je osporio ustavnost Rešenja Vrhovnog suda Rev.263/2019, od 26. septembra 2019. godine, i Rešenja Osnovnog suda u Prištini C. 1265/2013 od 30. jula 2014. godine, tvrdeći da je došlo do povreda njegovih prava koja su zagarantovana članom 46 [Zaštita imovine], Ustava Republike Kosovo, a u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 6 [Zaštita imovine] Evropske Konvencije o Zaštiti Ljudskim Prava i Osnovnih Sloboda .

Pre svega, Sud je podsetio da su navodi podnosioca zahteva u vezi sa povredom prava na imovinu, povezani sa dva seta  postupaka, sa 1) predlogom za određivanje mere sigurnosti tužbenog zahteva, podnetog dana 24. maja 2013. godine pred Osnovnim Sudom u Prištini, i podnošenjem drugog tužbenog zahteva u vezi sa eksproprijacijom i kompenzacijom štete, podnetim pred Osnovnim Sudom u Prištini, dana 29. maja 2015. godine.

Sud je, nakon što je analizrao navode podnosioca zahteva u vezi sa prvim setom postupaka, zaključio da podnosilac zahrteva nije iscrpeo sva dostupna zakonska pravna sredstva. S druge strane, što se tiče drugog seta postupaka, Sud je našao da se navod podnosioca zahteva u vezi sa povredom prava na imovinu treba proglasiti očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama, jer u okolnostima ovog konkretnog slučaja mi se ne bavimo nekim imovinskim pravom  koje je dobijeno nekom pravosnažnom sudskom odlukom niti sa nekim legitimnim očekivanjima, jer podnosilac zahteva nije imao neko neosporivo pravo, kojim bi se posvedočilo njegovo imovinsko pravo nad spornom nepokretnom imovinom. Sud je dalje procenio da podnosilac zahteva ne može da tvrdi neku povredu njegovih imovinskih prava, sve dok su redovni sudovi, u njegovom slučaju, samo razmatrali proceduralne aspekte tužbenog zahteva a ne i meritum slučaja, gde bi se mogla doneti odluka u vezi sa 1) procesom ekspropriacije sporne nepokretne imovine, kao i 2) kompenzacijom štete od strane MSPP-a.

Kao zaključak, a u vezi sa tvrdnjama koje se tiču povrede prava koja su zagarantovana članom 46 Ustava i članom 1 Protokola br. 1 EKLjP-a, od strane javnih organa, Sud je zaključio da se zahtev: i. u vezi sa postupkom za određvanje mere sigurnosti tužbenog zahteva, proglasi neprihvatljivim, zbog neiscrpljenja efektivnih pravnih sredstava, a u skladu sa zahtevima iz člana 113.7 Ustava, članom 47.2 Zakona kao i pravilom 39 (1) (b) Poslovnika o Radu; ii. u vezi sa postupkom podnošenjem tužbenog zahteva za eksproprijaciju i kompenzaciju imovine, da se takođe proglasi neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, u skaldu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o Radu, zato što podnosialc zahteva nije dovoljno potkrepio svoje tvrdnje u vezi sa povredom njegovih prava na imovinu.