USTAVNI SUD

KI179/18, podnositeljka zahteva: Belgjyzar Latifi, ocena ustavnosti presude, Rev. br. 189/2018 Vrhovnog Suda Republike Kosovo od 13 juna 2018. godine  

KI179/18, rešenje o neprihvatljivosti, usvojeno 24. juna 2020. godine, objavljeno 28 jula 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev.

Okolnosti konkretnog slučaja odnose se na stan koji je tokom 80-ih iz društvenog preduzeća DP Gërmia dodeljen zainteresiranoj strani S.RR. Tada je u isti stan useljena još jedna osoba, odnosno K.O. Poslednje navedena, prema odlukama redovnih sudova, se uselila u taj stan bez zakonskog osnova, te su je, prema tome, obavezali da napusti stan. Te odluke, međutim, nikada nisu izvršene. Nakon 1991. godine K.O. uspela je kupiti stan od državnog preduzeća D.P. Gërmia. Godine 1999, i 2000, Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu je donela Uredbu br. 1999/23 od 15. novembra 1999. godine o uspostavljanju Uprave za stambena i imovinska pitanja i Komisije za stambena i imovinska potraživanja i Uredbu 2000/60 od 31. oktobra 2000. godine o stambenim i imovinskim zahtevima i pravilima postupka i dokazima Uprave za stambena i imovinska pitanja i Komisije za stambene i imovinske zahteve, kojom se, između ostalog, određuje (i) nadležnost Komisije za rešavanje zahteva fizičkih osoba, vlasništva, poseda ili prava stanovanja u stambenoj nepokretnosti kojima je opozvana nakon 23. marta 1989. godine prema zakonu koji je diskriminirajući i u primeni i u svrsi; i (ii) da su konačne odluke Komisije obavezujuće i da ih ne može preispitati nijedno drugo pravosudno ili upravno telo na Kosovu. S.RR. se 2000. godine obratio gore navedenoj Komisiji, tražeći da mu se predmetni stan vrati. Dok je spor oko navedenog stana bio na razmatranju pred Komisijom, podnositeljka zahteva je 2001. godine kupila sporni stan od K.O. i uselila se u isti. Komisija je 2006. godine odlučila da prava na sporni stan pripadaju osobi S.RR. a ne K.O., zahtevajući takođe da podnositeljka zahteva napusti sporni stan. Podnositeljka zahteva se obratila  redovnim sudovima tvrdeći da joj pravo na stan pripada i da ga je stekla pravnim valjanim poslom, naime kupoprodajnim ugovorom sa K.O. Osnovni sud je odbio navode podnositeljke zahteva, ističući, između ostalog, tri osnovna pitanja (i) nadležnost Komisije za odlučivanje o zahtevima osoba koje su izgubile pravo na imovinu-stan nakon 23. marta 1989. godine i do 24. marta 1999. godine kao rezultat diskriminacije i isključenje nadležnosti redovnih sudova u ovom kontekstu; (ii) pravo na sporni stan osobe S.RR.; (iii) navodno pravo vlasništva podnositeljke zahteva, razjasnivši da je ista imala pravo da traži rešenje ugovoru o kupoprodaji sa K.O. Apelacioni sud i Vrhovni sud su potvrdili zaključke Osnovnog suda.

Podnositeljka zahteva osporava ove nalaze redovnih sudova pred Sudom, navodeći povrede člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a i člana 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 EKLJP-a.

Sud je ispitao sve navode podnositeljke zahteva, primenjujući tokom ovog razmatranja sudsku praksu ESLJP-a i (i) u pogledu navoda koji se odnose na član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, istakao da isti pokreću pitanje utvrđivanja činjenica i zakona, te kao takvi predstavljaju tvrdnje „četvrtog stepena“ i stoga su neprihvatljivi kao očigledno neosnovani na ustavnim osnovama; dok (ii) u pogledu navoda u vezi sa članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, naglasio je da isti spadaju u kategoriju navoda koji nisu „potkrepljeni ili razumni“, te su prema tome  očigledno neosnovani na ustavnim osnovama. Sud je naglasio da su sudski postupci koji su rezultirali spornim aktima u okolnostima ovog slučaja u celosti pravični i nisu proizvoljni.

Stoga je Sud utvrdio da je zahtev očigledno neosnovan na ustavnoj osnovi i proglašava se neprihvatljivim, u skladu sa članom 113.7. Ustava, članom 47. Zakona i pravilom 39 (2) Poslovnika o radu.