USTAVNI SUD

KI21/18, Podnosilac: Jakup Siqani, zahtev za ocenu ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Republike Kosovo CN. br. 10/2017 od 13. novembra 2017. godine i rešenja Apelacionog suda Ac. br. 1298/2016 od 21. avgusta 2017. godine 

KI21/18, Rešenje o neprihvatljivosti od 11. septembra 2019. godine, objavljeno 22.octobra 2019.godine

Ključne reči: rešenje o neprihvatljivosti, izvan vremenskog roka

Podnosilac zahteva je 12. marta 2007. godine, u svojstvu kupca zaključio ugovor o kupoprodaji sa D.P. “Elektrotehna” sa sedištem u Beogradu, u svojstvu prodavca, koji se odnosio na nepokretnu imovinu koja se nalazi u Prištini. Navedeni ugovor je istog dana overen kod Opštinskog suda u Beogradu pod oznakom “OV. br. 4127/0”. Dana 2. decembra 2013. godine, potpisan je i aneks gore navedenog ugovora pod oznakom “OV. br. 217987/2013”. Isti je overen od strane Opštinskog suda u Beogradu.

Podnosilac zahteva se obratio Osnovnom sudu u Prištini sa predlogom za priznavanje ugovora i pripadajućeg aneksa koji su overeni kod Opštinskog suda u Beogradu, dana 12. marta 2007. godine i 2. decembra 2013. godine, respektivno.

Osnovni sud je odbio zahtev podnosioca zahteva. Tim povodom, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu, koju je Apelacioni sud odbio kao neosnovanu. Podnosilac je podneo „zahtev za vanredno razmatranje rešenja“ Apelacionog suda. Vrhovni sud je odbio taj zahtev, navodeći da “zahtev za vanredno razmatranje rešenja” ne predstavlja pravno sredstvo na osnovu važećih zakona u Republici Kosovo, odnosno na osnovu Zakona o sudovima i ZPP-a.

Podnosilac zahteva se obratio Ustavnom sudu tvrdeći da osporeno rešenje Vrhovnog suda povređuje njegova osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 3. [Jednakost pred zakonom], 7. [Vrednosti], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 46. [Zaštita imovine] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava i članovima 6. (Pravo na pravično suđenje) i 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) i članom 1. Protokola br. 1 (Zaštita imovine) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Sud je na samom početku ocene prihvatljivosti utvrđivao da li zahtev podnosioca ispunjava sve uslove prihvatljivosti propisane Ustavom, Zakonom i Poslovnikom o radu.

S tim u vezi, Sud je morao između ostalog utvrditi i da li je zahtev podnosioca podnesen u roku.

Prilikom ocene da li su ispunjeni uslovi propisani članom 49. Zakona u vezi sa pravilom 39 (1) (c) Poslovnika o radu, Sud je cenio da li je uslov za rok od 4 (četiri) meseca koji je propisan u Zakonu i Poslovniku o radu poštovan u odnosu na „odluku o poslednjem delotvornom pravnom sredstvu”. Tačnije, na osnovu prakse Suda i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, Sud je cenio da li osporena odluka, odnosno rešenje  [CN. br. 10/2017] Vrhovnog suda od 13. novembra 2017. godine doneto kao rezultat delotvornog pravnog sredstva, odnosno da li “zahtev za vanredno razmatranje rešenja” koji je podnet protiv rešenja [Ac. br. 1298/2016] Apelacionog suda od 21. avgusta 2017. godine, predstavlja delotvorno pravno sredstvo propisano zakonom. Sud je utvrdio da to nije slučaj jer “zahtev za vanredno razmatranje rešenja” nije pravno sredstvo koje je dozvoljeno važećim zakonima u Republici Kosovo i samim tim, osporeno rešenje Vrhovnog suda nije odluka koja je doneta kao rezultat “poslednjeg delotvornog pravnog sredstva”. Ta odluka je zapravo rešenje [Ac. br. 1298/2016] Apelacionog suda od 21. avgusta 2017. godine i prema oceni ustavnosti pred Sudom on je van roka od četiri (4) meseca koji je određen Zakonom i Poslovnikom o radu.

Shodno svemu navedenom Sud je utvrdio da zahtev nije podnet u zakonskom roku propisanom u članu 49. Zakona i pravilu 39 (1) (c) Poslovnika o radu i shodno tome, Sud nije  mogao da  razmotri meritum slučaja, odnosno tvrdnje o ustavnoj povredi prava podnosioca zahteva.