USTAVNI SUD

KI13/18 – Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosovo Rev. br. 235/2017 od 7. decembra 2017. godine

KI13/18, podnosilac: Miranda Qerimi

Rešenje o neprihvatljivosti od 3. aprila 2019. godine

Ključne reči: Individualni zahtev, očigledno neosnovan, naknada štete  

Podnositeljka zahteva je osporavala presudu Vrhovnog suda kojom je odbijena kao neosnovana revizija podnositeljke podneta protiv presude Apelacionog suda, koji joj je umanjio ukupan iznos naknade štete dosuđen od strane Osnovnog suda u Gnjilane, i to sa 9.041,00 € na 3.500,oo €.

Podnositeljka zahteva je tvrdila da su joj Vrhovni i Apelacioni sud svojim odlukama povredili prava i slobode zagarantovane Ustavom i EKLJP. Što se tiče ovih poslednje spomenutih, ona nije navela neki konkretan član koji je možda povređen – međutim, Sud je primetio da se ona u suštini žalila u vezi sa njenim pravom na pravično i nepristrasno suđenje koje je zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP. U tom pogledu, podnositeljka zahteva se uglavnom žalila da je umanjenje naknade štete od strane Apelacionog suda i potvrđivanje tog umanjenja od strane Vrhovnog suda – bilo neustavno i kao rezultat toga tražila je od Vrhovnog suda da poništi odluke ova dva redovna suda i potvrdi presudu Osnovnog suda koji je dosudio viši iznos materijalne i nematerijalne naknade.

Sud je smatrao da navodi podnositeljke zahteva pokreću pitanja zakonitosti jer se isti odnose na primenu zakonskih odredaba i ocenu dokaza na osnovu kojih bi podnositeljki zahteva trebalo isplatiti naknadu za materijalnu i nematerijalnu štetu pričinjenu od strane osiguranika osiguravajućeg društva “Kosova e Re”. Sud podseća da ovakvi navodi koji se odnose na oblast zakonitosti ne spadaju u nadležnost Suda i iz tog razloga ih Sud, u načelu, ne može razmatrati. U tom pravcu obrazloženja, Sud je naglasio doktrinu “četvrtog stepena”navodeći da on ne može da prekoračuje granice postavljene u njegovoj nadležnosti jer je uloga redovnih sudova da tumače i primenjuju relevantna pravila procesnog i materijalnog prava.

Sud je shodno tome smatrao da podnositeljka zahteva nije pokazala da su postupci pred Vrhovnim ili Apelacionim sudom bili nepravični ili proizvoljni, ili da su njena osnovna prava i slobode zaštićena Ustavom povređena kao rezultat pogrešnog tumačenja materijalnog prava.

Kao rezultat toga, a u skladu sa članom 48. Zakona i pravilom 39 (2) Poslovnika, zahtev je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i, shodno tome, neprihvatljiv.