USTAVNI SUD

Podnosioci zahteva su podneli svoj zahtev na osnovu člana 113.7 Ustava, pod navodom da su im povređena prava zagarantovana članovima 24. i 32 Ustava, kada je Viši sud za prekršaje doneo nepovoljnu odluku o deportaciji uprkos protivljenja podnosilaca zahteva da su njihove administrativne žalbe po tom pitanju još u toku. Podnosioci zahteva su tvrdili da su naknadne nepovoljne odrednice admininistrativnih žalbi povredile njihova prava iz člana 32, jer im nije omogućeno da se žale protiv ovih odluka pošto im nisu date kopije odluka. Podnosioci zahtev su zahtevali odlaganje deportacije pod navodom da bi im to prouzrokovao finansijske poteškoće i da bi ugrozilo život trudnice (jedna od podnosilaca zahteva) i njenog fetusa, U kontekstu ovog administrativnog postupka, Sud je odlučio da je zahtev neprihvatljiv na osnovu člana 113.7 Ustava jer podnosioci zahteva nisu iscrpeli sva pravna sredstva, navodeći da oni nisu dovoljno obrazložili svoje izjave da nisu bili obavešteni o rezultatima postupka pred komisijom o administrativnim žalbama, citirajući slučaj Univerziteta AAB-RIINVEST DOO protiv Vlade Kosova, s proporukom da je neophodno iscrpljenje pravnih sredstava jer postoiji pretpostavka da pravni poredak Kosova obezbeđuje delotvorna pravna sredstva za povrede Ustava. Što se tiče krivičnog postupka, Sud je utvrdio da su podnosioci zahteva samo osporavali činjenične nalaze i sprovođenje zakona od strane redovnih sudova, navodeći da postoje ograničenja obima Suda, i da zbog tog ovaj sud rešava slučajeve navodnih povreda Ustava, kao na primer, da li je neko suđenje bilo pravično ili ne. U vezi sa tim, Sud je utvrdio da postupci nisu bili nepravedni ili arbitrarni, citirajući slučaj Shub protiv Litvanije. Imajući u obzir neprihvatljivost zahteva, Sud je odbacio zahtev za privremene mere shodno članu 27. Zakona i pravilima 54.1 i 55.9 Poslovnika o radu