Gjykata Kushtetuese

Priština, ​​ 26. februara​​ 2024. godine

Ref. br.:​​ RK 2359/24

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u

slučaju br. KI133/22

Podnosilac​​ 

Jakup​​ Smajli

Ocena ustavnosti presude​​ Rev.br.71/2021​​ 

Vrhovnog suda Kosova​​ od 11.​​ maja​​ 2022. godine​​ u vezi sa Presudom Apelacionog Suda​​ Ac. Br.4220/2018 od 11 novembra 2020. godine i​​ Presudom​​ 

Osnovnog suda u Prištini C. Br. 1008/14​​ od 11. juna 2018. godine​​ ​​ 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija​​ 

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija

Nexhmi Rexhepi, sudija i

Enver Peci, sudija

Podnosilac zahteva

• Zahtev je podneo​​ Jakup​​ Smajli,​​ iz​​ Peći​​ (u daljem tekstu: podnosilac zahteva),​​ koga zastupa​​ Sabri Kryeziu, advokat iz Lipljana.

Osporena odluka

• Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude​​ [Rev.br.71/2021] Vrhovnog suda Kosova​​ (u daljem tekstu: Vrhovni Sud), od 11.​​ maja​​ 2022. godine u vezi sa​​ presudom [Ac.br.4220/2014] Apelacionog suda Kosova​​ (u daljem tekstu: Apelacioni sud)​​ od 11.​​ novembra​​ 2020. godine i presudom [C.br. 1008/ 2014] Osnovnog suda u Prištini​​ (u daljem tekstu: Osnovni sud)​​ od 11.​​ juna​​ 2018. godine.​​ 

Predmetna stvar

• Predmetna stvar ovog zahteva je procena ustavnosti osporene presude, čime ​​ su podnosiocu zahteva navodno povređena prava zagarantovana​​ stavom 1.​​ člana​​ 24. [Jednakost pred zakonom],​​ ​​ i stavom 1. člana​​ 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i​​ 54.​​ [​​ Sudska Zaštita Prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).

Pravni osnov

• Zahtev se zasniva na članovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 (u daljem tekstu: Zakon) i na pravilu 32. [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o radu).

• Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu petnaest (15) dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe navedene Uredbe, kojom je ukinut Pravilnik o radu Ustavnog suda br. 01/2018. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78 (Prelazne odredbe) Pravilnika o radu br. 01/2023, izuzetno će se i dalje primenjivati pojedine odredbe Pravilnika o radu br. 01/2018 u slučajevima registrovanim u Sudu pred ukidanje, samo ako i u meri u kojoj su povoljniji za stranke​​ 

Postupak pred Ustavnim sudom

• Dana​​ 6.​​ septembra​​ 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo svoj zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).

• Dana​​ 12.​​ septembra​​ 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva. Istog dana, jedna kopija zahteva je poslata i Vrhovnom Sudu.

• Dana 14. septembra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom​​ [Nr.GJR.KI133/22] imenovala sudiju Remzije Istrefi-Peci za sudiju izvestioca a odlukom​​ [Nr.KSH.KI133/22] Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija:​​ Selvete Gërxhaliu Krasniqi (predsedavajuća), Safet Hoxha i Radomir Laban, članovi.​​ 

• Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo, kojom prilikom je otpočeo njegov mandat u Sudu.​​ 

• Dana​​ 31. januara​​ 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zakona.​​ 

Pregled činjenica

• Iz spisa predmeta proizilazi da​​ podnosilac zahteva u nameri da obavi kupovinu nepokretnosti angažovao advokata​​ G.T​​ kao pravnog zastupnika za kupovinu ove nepokretnosti.​​ 

• Iz spisa predmeta proizilazi da je dana 12. oktobra 2003. godine,​​ advokat G.T je pripremio kupoprodajni ugovor u neophodnu dokumentaciju za kupoprodaju nepokretnosti. Pomenutim ugovorom o kupoprodaju nepokretnosti u svojstvu kupca je bio pomenut podnosilac zahteva a u svojstvu prodavca je bio pomenut​​ R.K​​ koga je po ovlašćenju zastupala njegova supruga sa istim inicijalima.​​ Ugovor je istog dana potpisan i izvršena je primopredaja novca i nepokretnosti. Isti ugovor​​ [Vr. 7225/2003]​​ je overen od strane Osnovnog suda u Prištini dana 13. novembra 2003 godine.​​ 

• Na osnovu gorepomenutog ugovora podnosilaca zahteva je​​ ne utvrđenog​​ datuma izvršio upis vlasništva na spornoj nepokretnosti kod nadležne katastarske službe opštine Priština.

Postupak pred​​ Komisijom za stambene ​​ i ​​ imovinske zahteve, odnosno​​ HPCC

• Jednog neutvrđenog datuma, R.K je u svojstvu vlasnika stana podneo zahtev​​ [DS 303237]​​ Komisiji​​ za stambene ​​ i ​​ imovinske zahteve (u daljem tekstu HPCC)​​ radi​​ utvrđivanja​​ vlasništva​​ i​​ ostvarivanja prava na imovinu koja je uzurpirana od strane drugog lica I.K.

• Dana 27. juna 2003 godine, HPCC je grupnom odlukom​​ [HPCC/D/79/2003/C]​​ usvojila​​ zahtev R.K i priznala mu​​ je​​ vlasništvo nas​​ spornom nepokretnom imovinom​​ dok je licu I.K​​ naloženo da napusti stan.

• Dana 22. oktobra 2004. godine, podnosilac zahteva je HPCC-u u svojstvu zainteresovane​​ strane podneo zahtev za​​ preispitivanjem​​ odluke​​ [HPCC/D/79/2003/C]​​ od​​ 27. juna 2003 godine,​​ zbog činjenice da je u međuvremenu kupio spornu nepokretnost od podnosioca zahteva za šta je kao dokaz priložio​​ ugovor​​ [Vr.7225/2003]​​ od 13. novembra 2003 godine kao i ovlašćenje kojim je R.K ovlastio svoju suprugu da​​ može​​ potpisati ovaj kupoprodajni ugovor u njegovo ime.

• Dana 19. januara 2007 godine, HPCC je​​ u svojoj​​ odluci​​ [HPCC/REC/91/2007]​​ povodom zahteva podnosioca odgovorio, „Za zahteve br. DS604485 i DS303273 Komisija konstatuje, na osnovu dokaza koje je dao grafolog, da ovlašćenja na kojima se zasnivaju kupoprodajni ugovori izgleda da su falsifikovani. Za zahteve br. DS303273 i DS004475, provere izvršene u Direkcije u Opštinskim sudovima u Nišu i Klini, pokazuju da je ovlašćenje u ovim slučajevima zapravo falsifikovano“.

Postupak pred Upravom za Katastar opštine Priština

• Nepoznatog datuma ​​ 2014. godine, R.K je podneo zahtev za ponovni upis vlasništva nad spornom nepokretnošću koja je na osnovu kupoprodajnog ugovora​​ [Vr. 7225/2003]​​ od​​ 

13. novembra 2003.​​ godine preneta u vlasništvo podnosioca zahteva. R.K je kao osnov za promenu vlasništva priložio odluku HPCC-a ​​ [HPCC/REC/91/2007]​​ od​​ 19. januara 2007 godine.

​​ 

• Dana 15. januara 2015. godine Uprava za Katastar opštine Priština je​​ [rešenjem​​ 011-952-113630]​​ ponovo upisala R.K kao vlasnika sporne nepokretnosti bazirajući svoje rešenja na odluci ​​ HPCC-a [HPCC/REC/91/2007]​​ od​​ 19. januara 2007 godine odnosno​​ činjenici da je ovlašćenje za potpisivanje kupoprodajnog ugovora​​ [Vr.7225/2003]​​ od​​ 13. novembra 2003 godine​​ bilo falsifikovano.​​ 

Postupak pred redovnim sudovima po tužbi za nadoknadom štete podnosioca zahteva​​ 

• Dana 8. aprila 2009. godine,​​ podnosilac zahteva je protiv advokata G.T podneo tužbu za nadoknadom štete Osnovnom sudu u Prištini​​ navodeći da je advokat G.T odgovoran za štetu prouzrokovanu sastavljanjem i pripremanjem dokumentacije neophodne u vezi kupoprodajnog posla realizovanog ugovorom​​ [Vr. 7225/2003]​​ koji je proglašen ništavnim odlukom HPCC-a​​ [HPCC/REC/91/2007]​​ od​​ 19. januara 2007 godine. ​​ 

• Dana 15. oktobra 2012. godine, Osnovni sud u Prištini je, rešenjem​​ [C.br.729/09] ​​​​ utvrdio da je​​ da je tužba podnosioca zahteva, povučena. Sud je u obrazloženju ovog rešenja naveo,​​ „​​ pošto tužilac u tužbi nije naveo adresu, dana 01.10.2012. godine, Osnovni sud je doneo rešenje da se sva dokumenta i podnesci dostavljaju preko oglasne table u sudu za tužioca Jakupa Smajlija iz Peći, tako da od 15.10.2012. godine odredila i održala pripremnu sednicu na koju je tužilac uredno pozvan preko oglasne table, ali se na sednici nije pojavio i nije obrazložio svoj izostanak, dok je u skladu sa članom 116.6 razmatrao ovu komunikaciju sa tužiocem kao redovnom, dakle, u skladu sa članom 409.1 u vezi sa članom 423.3 ZPP-a, odlučio je kao u izreci rešenja od 15.10.2012. godine.“.

​​ 

• Dana 8. februara 2013. godine, podnosilac zahteva je​​ dopunio svoj prethodni zahtev​​ podnet​​ Osnovnom sudu u Prištini​​ zahtevom​​ za uvođenjem privremene mera​​ obezbeđenja, koja se odnosi na​​ zabranu​​ prodaje,​​ stavljanja na hipoteku ili iniciranja bilo kog pravno obavezujućeg posla na katastarskoj parcelu br.4787/2, katastarske opštine Peć,​​ koja je u vlasništvu advokata G.T.

• Dana 3. oktobra 2013. godine, Osnovni sud u Prištini je obavestio podnosioca zahteva da je​​ da je ovaj predmet okončan pravnosnažnim rešenjem​​ (C.nr.728/09)​​ od​​ 15. oktobra 2012. godine.

• Nakon​​ prijema​​ rešenja​​ (C.nr.728/09)​​ od​​ 15. oktobra 2012. godine,​​ podnosilac zahteva je​​ Apelaciona sudu podneo zahtev za ponavljanje postupka jer nije bio upoznat sa ovim rešenjem osnovnog suda.​​ 

• Dana 8. novembra 2013. godine, Osnovni sud u Prištini je,​​ Rešenjem (C.nr.576/13)  odlučio da uvede privremenu meru i zabrani prodaju i opterećenje (opterećenje hipotekom) sporne nepokretnosti,​​ obavezujući​​ advokata G.T da,​​ „do okončanja ovog spora, odnosno do bilo koje druge odluke ovog suda, da pod pretnjom pravnih posledica ne preduzima nikakve radnje u spornoj stvar. “

• Dana 21. novembra 2013.​​ godine, ​​ advokat G.T. u svojstvu protiv predlagača je ​​ uložio podnesak Osnovnom sudu navodeći da mu predlog podnosioca zahteva za uvođenjem privremene mera obezbeđenja nikada nije dostavljen i da shodno tome nije mogao da da svoje kontra argumente povodom ovog predloga, shodno tome predložio je ukidanje​​ Rešenja​​ (C.nr.576/13) Osnovnog suda od​​ ​​ 8. novembra 2013. godine i odbijanje zahteva podnosioca​​ zahteva​​ o uvođenu privremene mere obezbeđenja.  ​​​​ 

• Dana 19. decembra 2013. godine, Osnovni sud u Prištini je, rešenjem​​ [C.​​ br.​​ 576/13]  odlučio da​​ ukine svoje prethodno rešenje​​ [C.​​ br.576/13]​​ od​​ 8. novembra 2013. godine o određivanju​​ privremene​​ mere​​ obezbeđenja​​ i​​ odbije predlog podnosioca zahteva u uvođenu iste. Osnovni sud u Prištini je između ostalog obrazložio da​​ „predlagač mere nije učinio verodostojnim postojanje svog potraživanja ili​​ subjektivnog prava, on takođe nije učinio verodostojnim da postoji rizik da bez određenja mere bezbednosti suprotne strane može biti nemoguće ili znatno otežano ostvarivanje zahteva, otuđenjem imovine protivpredloge, njenim skrivanjem, opterećenjem ili na drugi način koji bi promenio postojeće stanje.“.

• Neutvrđenog datuma​​ tokom​​ 2014 godine, podnosilac zahteva je podneo žalbu pred Apelacionim sudom sa​​ navodima o​​ povredama parničnog postupka, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem i pogrešnom primenom materijalnog prava.

• Dana 6. marta 2014. godine, Apelacioni sud je, rešenjem [C. br.62/13)  usvojio zahtev podnosioca zahteva za ponavljanjem postupka i poništio je rešenje​​ [C. br.728/09]​​ od​​ 15. oktobra 2012. godine.​​ 

• Dana 26. maja 2014. godine, Apelacioni sud je, rešenjem​​ [Ac. br. 1546/14], odbio, kao neosnovanu, žalbu​​ podnosioca zahteva, potvrdivši u potpunosti ​​ rešenje​​ [C.br.576/13]​​ Osnovnog suda u Prištini od 19. decembra 2013. godine.​​ 

• Dana 16. februara 2017. godine, Osnovni sud u Prištini je, rešenjem​​ [C. br. 1008/14]  obustavio postupak u ovom predmetu​​ zbog smrti tuženog G.T, sve dok naslednici tuženog ne preuzmu postupak ili ih sud pozove na predlog protivne strane.

Postupak pred redovnim sudovima po tužbi za nadoknadu štete podnosioca zahteva nakon smrti G.T.

• Dana 27. marta 2017 godine, podnosilac zahteva je Osnovnom sudu u Prištini podneo predlog za nastavak postupka​​ pokrenutog protiv​​ G.T​​ navodeći, ​​ „Budući da se protiv okrivljenog ne može voditi postupak zbog njegove smrti, a na osnovu Zakona o nasleđivanju, član 11. stav 1., sankcionisano je ko su zakonski naslednici - univerzalni naslednici umrlog, sa svim pravima i obavezama u odnosu na treća lica do visine zaostavštine. Pošto se u konkretnom slučaju radi o obavezama pokojnika koje se prenose na njegove potomke, ovim podneskom vršimo usklađivanje tužbe u subjektivnom aspektu, gde od sada umesto tuženog G. T., okrivljeni su:

1. A. T. ul. "Lekë Dukagjini" br.6 / 6 B2, sprat VI, stan br.17 u naselju Dardanija.

2. A. T. Shita, ul. OVK br. 2 / B i​​ 

3. A. T. iz Prištine ul. "Lekë Dukagjini" br.6/6 B2, sprat VI, stan br.17 u naselju Dardanija.“.

• Dana 11. juna 2018. godine, Osnovni sud u Prištini je, presudom​​ [C. br. 1008/14]  odbio​​ tužbeni zahtev podnosioca zahteva u celosti kao neosnovan obrazlažući da: „u spisima predmeta, sud nema nikakvo ovlašćenje koje bi konkretno definisalo rad i dužnosti ovlašćenog lica, kako ga tužilac naziva, u odnosu na pravni posao koji je tužilja preduzela u vezi sa kupovinom i prenosom nepokretnosti. Dakle, bez dokaza, usluge koje se odnose na proveru i prilagođavanje dokumentacije, odnosno overa ovlašćenja R.​​ K., nisu precizirane nikakvim dokazima, ključna radnja kojom tužilac tvrdi da je oštećena, a koja je bila obaveza bivšeg tuženog u vezi sa predmetom. Pored toga, tužilac je na neki način i sam zahtevom od 22.10.2004. godine priznao da je dokumentacija o predmetnoj transakciji uredna, ali da je druga ugovorna strana, u ovom slučaju R.​​ K.​​ (supruga), ponašala se nesvesno i da je dovela u zabludi samu Komisiju za stambena pitanja u vezi sa činjeničnim stanjem. Na ovaj način sud ne nalazi nikakvu uzročnu vezu između radnji bivšeg tuženog G.​​ T.​​ i štete koja je navodno prouzrokovana tužiocu radnjama ili nečinjenjem bivšeg tuženog. Sud je došao do zaključka i ocenio da tužbeni zahtev tužioca nema pravni osnov, u pogledu činjenica na kojima tužilac podržava zahtev za naknadu štete protiv tuženih, sada naslednika bivšeg tuženog. Dakle,​​ polazeći​​ od svih navedenih razloga, sud proizlazi da u ovom spornom pravnom slučaju ne postoji činjenični osnov u pogledu činjenica na kojima​​ tužilac podržava tužbeni zahtev, a u nedostatku kojih postoji i nedostatak pravnog osnova za njeno odobrenje, dakle u smislu člana 319. stav 1. i Članom 322. stav 1. Zakona o parničnom postupku (ZPP), sud je odlučio da tužbeni zahtev tužioca odbije kao neosnovan.“.

• Dana 20. avgusta 2018. godine, podnosilac zahteva je podneo žalbu pred Apelacionim sudom sa tvrdnjama da je presuda​​ [C. br. 1008/14]​​ Osnovnog Suda od 11 juna 2018 godine,​​ zahvaćena povredama parničnog postupka, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem i pogrešnom primenom materijalnog prava.​​ 

• Dana 11. novembra 2020. godine, Apelacioni sud je, presudom​​ [Ac. br. 4220/18], odbio, kao neosnovanu, žalbu​​ podnosioca zahteva, potvrdivši u potpunosti ​​ presudu​​ [C. br. 1008/14]​​ Osnovnog suda u Prištini od 20.​​ avgusta 2018. godine.​​ ​​ Apelacioni sud je u svojoj presudi između ostalog obrazložio da: „prvostepeni sud je pri donošenju odluke primenio pravno načelo​​ condicio sine qua non, prema kojem ne bi bilo dokazano nastupanje štetne posledice, da nije nastupio uzrok, protivpravno ponašanje osobe odgovorne za izazivanje štete. Dok pravna uzročno-posledična veza dokazuje uzročno-posledičnu vezu između nezakonite činjenice u celini i pretrpljenih konkretnih povreda zakonskih prava i interesa, kako pasivnog subjekta na koga je ova protivpravna činjenica neposredno delovala, tako i drugih lica koja su​​ oštećeni, usled posledica koje proizilaze iz iste protivpravne činjenice, po načelima pravilnosti uzročne veze. Na ovaj način, Apelacioni sud u potpunosti prihvata pravno stanovište prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nije utvrđena uzročna veza između radnji G.​​ T., odnosno ovde tuženih, i štete za koju tužilac tvrdi da je pričinjena. svojim postupcima ili nečinjenjem.“.

• Dana​​ 11. januara 2021. godine, Podnosilac zahteva​​ je​​ podneo reviziju Vrhovnom sudu Kosova protiv presude Apelacionog suda, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i​​ zbog​​ pogrešne primene materijalnog prava.​​ 

• Dana 11. maja 2022. godine, Vrhovni sud Kosova je, presudom​​ [Rev. br. 71/2022], odbio, kao neosnovanu, žalbu​​ podnosioca zahteva, potvrdivši u potpunosti presudu Apelacionog suda.​​ Vrhovni sud je u obrazloženju svoje​​ presude​​ između ostalog naveo da:​​ “ […]​​ U konkretnom slučaju, sud je došao do zaključka da su nezakonite radnje falsifikatora ovlašćenja bile odlučujuće za izazivanje stete i da se ne mogu dovesti u vezu sa radnjama ili nečinjenjem pokojnog advokata G. T., prethodnika tuženih.“

Navodi podnosioca zahteva​​ 

• Podnosilac​​ zahteva​​ tvrdi​​ da​​ odluke redovnih sudova, odnosno​​ presuda​​ [Rev. Br.71/2021]​​ Vrhovnog suda​​ od 11. maja 2022. godine u vezi sa presudom Apelacionog Suda​​ Kosova [Ac. Br. 4220/2018] od 11. novembra 2020. godine i presudom Osnovnog suda u Prištini [C. Br. 1008/14] od 11. juna 2018. godine,​​ povređuje njegova prava koja su zagarantovana članovima 24​​ [Jednakost pred Zakonom],​​ 31​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ i 54​​ [Sudska zaštita Prava]​​ Ustava.

• Podnosilac​​ zahteva takođe navodi i povredu člana 35. Zakona o advokaturi i člana 154. Zakona o obligacionim odnosima Kosova (u daljem tekstu: ZOO) tvrdeći pogrešnu primenu istih kao i pogrešno utvrđivanje činjeničnog stanja.​​ 

• Prvobitno, podnosilac predstavke navodi da​​ „Nakon što ga je advokat uverio da njegovo pravo na stvaranje obavezujućeg pravnog odnosa nije sporno i da se plaćanje može izvršiti pre nego što ugovor bude verifikovan na sudu, dozvoljava se Jakupu Smajliju da plati iznos materijalnih sredstava kako smo naveli u uvodnom delu zahteva, u dokumentaciji koju je sastavio advokat, čije je autorstvo potvrđeno​​ pečatom advokata, bez provere zakonitosti akata, a posebno ovlašćenja od 13.11. 2003. godine, za koji se ispostavilo da je falsifikovano, registarski broj, datum sastavljanja, ime službenog lica u izvornom registru Opštinskog suda u Nišu proizilazi da je upisan neki drugi dokument drugačije sadržine, a lice navedeno u ovlašćenju nije bilo službeno lice suda“.

• Suština​​ navoda podnosioca zahteva je da je nepažnjom njegovog pravnog zastupnika G.T.,​​ došlo do realizacije kupoprodajnog ugovora​​ koji je podnosilac zahteva potpisao u svojstvu kupca a​​ koji je u ime prodavca potpisala osoba​​ koja je posedovala falsifikovano ovlašćenje,​​ ovo falsifikovano ovlašćenje​​ je prouzrokovalo ništavnost tog ugovora i samim tim i financijski gubitak za podnosioca zahteva.​​ Shodno tome podnosilac zahteva navodi da:​​ 

• „Odlukom Osnovnog suda, Apelacionog suda i Vrhovnog suda povređeno je osnovno pravo podnosioca Jakupa Smajlija, jer nije bio ravnopravno tretiran pred zakonom, član 24. stav 1. Ustava.“.

• ​​ „Iako su navedeni zakoni dobro regulisali pravo tužioca i obavezu prouzrokovača štete, u ovom slučaju odlukama sudova povređeno je pravo na pravično i nepristrasno suđenje, član 31. stav 1. Ustava.“.

• „Odlukama sudova povređeno je i pravo na pravično i nepristrasno suđenje, jer Jakup Smajli nije dobio pravo da postupa pred sudovima, što se jasno vidi da mu je uskraćeno i konačno odlukama sudova iako je predlagač svoje pravo argumentovao činjenicama, povređeno je osnovno pravo na sudsku zaštitu iz člana 54. Ustava.“.

• Podnosilac​​ zahteva​​ na​​ kraju traži od Suda da utvrdi da osporene​​ odluke​​ povređuju​​ ​​ gore navedena prava​​ koja su​​ zagarantovana Ustavom,​​ zahtevajući​​ konkretno​​ od Suda​​ da usvoji njegov zahtev i​​ ​​ da poništi​​ presudu Osnovnog suda u Prištini [C. Br. 1008/14] od 11. juna 2018. godine, presudu Apelacionog Suda Kosova [Ac. Br. 4220/2018] od 11. novembra 2020. godine i presudu Vrhovnog suda [Rev. Br.71/2021] ​​ od 11. maja 2022. godine, i da predmet vrati Osnovnom sudu u Prištini na ponovno suđenje.

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

Ustav Republike Kosovo

Poglavlje II

[Prava i osnovne slobode]

[…]

Član​​ 24

[Jednakost​​ pred​​ Zakonom]

1.​​ Pred​​ zakonom​​ su​​ svi​​ jednaki.​​ Svako​​ ima​​ pravo​​ na​​ jednaku​​ zakonsku​​ zaštitu,​​ bez diskriminacije.

[…]

Član 31

[Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje]

1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

[...]

Član​​ 54  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​ 

​​ [Sudska Zaštita Prava]

Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja ​​ nekog prava koje je garantovano ​​ ovim Ustavom, ​​ kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno.

[...]

ZAKON Br. 04/L-193 O ADVOKATURI

[...]

Član 35

Prinudno osiguranje prema profesionalnoj odgovornosti

• Advokat je dužan da se osigura prema profesionalnoj odgovornosti u instituciji koja je registrovana za ovu vrstu osiguranja.​​ 

• Komora određuje minimalni iznos osiguranja za štetu profesionalne odgovornosti.​​ 

• Komora će odbiti davanje kartice advokatu, koji nije napravio ugovor o osiguranju profesionalne odgovornosti.​​ 

• Procedure za osiguranje profesionalne odgovornosti regulišu se sa zakonima Komore.

ZAKONIK BR.​​  BR. 04/Z-077 O OBLIGACIONIM ODNOSIMA

[...]

Član​​ 136.

Osnovi odgovornosti

• Lice koje nanosi štetu drugom dužan je da tu štetu nadoknadi, osim ukoliko se utvrduje da je šteta prouzrokovana bez njegove krivice.

• Za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu.

• ​​ Za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.​​ 

[...]

Član 154.

Pretpostavka uzročnosti

Šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari,​​ odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.

[…]

Ocena prihvatljivosti zahteva

• Sud prvo​​ razmatra​​ da li zahtev ispunjava uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom.

• U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava,​​ kojima​​ je utvrđeno:

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[...]

7.​​ Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.”

[...]

• Pored toga, Sud takođe ispituje da li je podnosilac zahteva ispunio kriterijume prihvatljivosti, koji su utvrđeni Zakonom. S tim u vezi, Sud se poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, kojima je utvrđeno:​​ 

Član 47.

[Individualni zahtevi]

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.​​ 

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.”

Član 48.

[Tačnost podneska]

„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.“

Član 49.​​ 

[Rokovi]

„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku…“

• Kada je reč o ispunjenosti ovih kriterijuma, Sud nalazi da je podnosilac zahteva ovlašćena strana i osporava akt organa javne vlasti, odnosno presudu [Pml.nr.460/2021] Vrhovnog suda od 11. januara 2022. godine i iscrpio​​ je sva pravna sredstva utvrđena zakonom. Podnosilac zahteva je takođe razjasnio osnovna prava i​​ slobode za koje tvrdi da su povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona i podnela je zahtev u skladu sa rokovima iz člana 49. Zakona.​​ 

• Pored gore navedenih kriterijuma, Sud takođe ispituje da li je podnosilac zahteva ispunio kriterijume prihvatljivosti utvrđene podpravilom (2) pravila 34. [Kriterijumi prihvatljivosti] Poslovnika o radu, koji propisuje:

Pravilo 34.​​ 

(Kriterijum o prihvatljivosti)

[…]

„(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju.“

 […]

• Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na konkretan navod koji zahtev može da sadrži. S tim u vezi, tačnije je nazvati ih​​ „očigledno neosnovanim navodima“. Ovo poslednje, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu se kategorisati u četiri različite grupe: (i) navodi kategorisani kao navodi​​ „četvrtog stepena“; (ii) navodi koji su kategorisani kao navodi sa​​ „očiglednim ili evidentnim nedostatkom povrede“; (iii)​​ „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“​​ navodi, i na kraju, (iv)​​ „konfuzni i nejasni“​​ navodi (vidi takođe slučajeve Suda:​​ KI04/21​​ podnosilac zahteva: Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 11. maja 2021. godine, stav 27. i slučaj​​ KI75/20​​ podnosilac zahteva: Rahman Rama, rešenje o neprihvatljivosti od 26. oktobra 2021. godine, stav 38; vidi takođe slučajeve ESLJP-a:​​ Kemmachev protiv Francuske, zahtev br. 17621/91, kategorija (i);​​ Mentzen protiv Litvanije, zahtev br. 71074/01, kategorija (ii);​​ i​​ Trofimchuk protiv Ukrajine, zahtev br. 4241/03, kategorija (iii).

• U kontekstu ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno prilikom ocene da li je isti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će prvo podsetiti na suštinu slučaja koji je sadržan u ovom zahtevu i relevantne navode podnosioca​​ zahteva, pri čijoj oceni će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u saglasnosti sa kojom je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

• S tim u vezi, Sud prvo podseća da se okolnosti slučaja odnose na činjenicu da je zbog falsifikovanog ovlašćenja​​ potpisnice ugovora​​ poništen​​ sam​​ kupoprodajni ugovor​​ [Vr. 7225/2003]​​ od 13. novembra 2003 godine kojim je podnosilac zahteva kupio nepokretnost i za šta je isplatio ugovorom predviđanu cenu.​​ Kao posledica poništaja pomenutog ugovora podnosilac zahteva je izgubio pravo na nepokretnost koja je bila predmet ovog ugovora, za šta on smatra odgovornim advokata G.T, povodom toga je podnosilac zahteva pokrenuo pred Osnovnim sudom tužbu za nadoknadom štete, ovaj postupak je prošao kroz sve faze redovnog postupka sve do postupka pred Vrhovnim sudom, svi sudovu su odbili zahtev podnosioca sa obrazloženjem da​​ su nezakonite radnje​​ potpisnice ugovora odnosno​​ falsifikatora ovlašćenja bile odlučujuće za izazivanje štete i da se ne mogu dovesti u vezu sa radnjama ili nečinjenjem advokata G. T.​​ koji ga je zastupao u ovom pravnom poslu. ​​ 

• U vezi sa gore navedenim, Sud skreće pažnju da​​ je​​ podnosilac zahteva tvrdio da su tri odluke redovnih sudova imale za rezultat​​ povredu prava​​ koja su propisana stavom 1.​​ člana​​ 24. [Jednakost pred zakonom],​​ stavom 1. člana​​ 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i​​ članom​​ 54. [Sudska Zaštita Prava] Ustava.

• U nastavku, Sud će posebno tretirati navode podnosioca zahteva, počev od (i) tvrdnje o povredi stava 1 člana 24 [Jednakost pred zakonom] Ustava, da bi nakon toga nastavio sa (ii) tvrdnjom o povredi ​​ stava 1. do člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava i (iii) tvrdnjom o povredi člana 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.

• Navodi o povredi​​ stave 1.​​ člana 24.​​ Ustava

• Što se tiče navoda o povredi​​ člana 24 [Jednakost pred zakonom]​​ Ustava, podnosilac zahteva pred sudom navodi da:​​ „Odlukom Osnovnog suda, Apelacionog suda i Vrhovnog suda povređeno je osnovno pravo podnosioca Jakupa Smajlija, jer nije bio ravnopravno tretiran pred zakonom, član 24. stav 1. Ustava“.

• Iz same konstatacije podnosioca​​ zahteva, Sud može jedino da zaključi, da podnosilac zahteva smatra da je na neki način diskriminisan, ne navodeći dalje kako je došlo do te diskriminacije.​​ 

• Sud podseća da na osnovu konsolidovane sudske prakse ESLJP-a, da bi se pitanje moglo podneti na osnovu člana 24 Ustava i 14.EKLjP, mora postojati razlika u postupanju prema licima u analognim, ili relevantno sličnim situacijama (vidi, među mnogim drugim izvorima,​​ Khamtokhu i Aksenchik protiv Rusije,​​ zahtev br. 60367/08 i br. 961/11​​ presuda​​ od 24 januara​​ 2017. godine, stav 64;​​ X i drugi protiv Austrije,​​ zahtev br. 19010/07​​ presuda od 19 februara​​ 2013. godine, stav 98; i​​ Konstantin Markin protiv Rusije,​​ zahtev br. 30078/06​​ presuda od 22 marta​​ 2012. godine, stav 125).​​ 

• Drugim rečima, kriterijum za dokazivanje analognog položaja ne zahteva da slične grupe (comparator groups) budu identične. Podnosilac mora da dokaže, imajući u vidu posebnu prirodu svoje žalbe, da je bio ili bila u situaciji koja je relevantno slična (relevantly similar situation) sa drugima koji su tretirani drugačije (vidi​​ Clift protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ zahtev br. 7205/07​​ ​​ presuda od 13 jula​​ 2010. godine, stav 66). Međutim, ne predstavlja svaka nejednakost u postupanju ujedno i povredu člana 14. Prvo, ESLJP je u svojoj sudskoj praksi ustanovio da samo razlike u postupanju na osnovu karakteristika koje se mogu identifikovati ili na osnovu “statusa” mogu predstavljati diskriminaciju u smislu člana 14. (vidi​​ Eweida i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ zahtev​​ br. 48420/10, stav 86, presuda​​ od 15 januara​​ 2013. godine). Drugo, razlika u postupanju je diskriminatorna ukoliko za to ne postoje objektivna i razumna opravdanja; ili drugim rečima, ukoliko se njome ne nastoji postići legitimni cilj ili ako ne postoji razuman odnos srazmernosti između korišćenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti (vidi​​ Fabris protiv Francuske,​​ zahtev br. 16574/08​​ presuda​​ od 7 februara​​ 2013. godine, stav 56;​​ Topčić-Rosenberg protiv Hrvatske,​​ zahtev br. 19391/11​​ presuda​​ od 14 novembar​​ 2013. godine, stav 36; i​​ Weller protiv Mađarske,​​ zahtev br. 44399/05​​ presuda​​ od 31 marta​​ 2009. godine, stav 27).

• Međutim, u konkretnom slučaju, Sud ocenjuje da podnosilac zahteva nije ukazao ili identifikovao pojedinca ili grupu u odnosu na koju je diskriminisan i sa kojom je bio u situaciji koja je relevantno slična. Teret dokazivanja diskriminatorskog postupanja pada na podnosioca zahteva, a što očigledno on to nije uradio, jer u samom zahtevu nije objasnio a samim tim ni dokazao postojanje moguće diskriminaciju (vidi​​ Khamtokhu i Aksenchik, citiran u tekstu iznad, stav 65;​​ Vallianatos i drugi protiv Grčke,​​ zahtev br. 29381/09 i br. 32684/09​​ presuda​​ od 7 novembra​​ 2013. godine, stav 85; i​​ D.H. i drugi protiv Republike Češke,​​ br. 57325/00​​ presuda​​ od 13 novembra​​ 2007. godine, stav 177).

• Samim tim, Sud ovaj navod podnosioca zahteva smatra kao​​ (ii) navodi koji su kategorisani kao​​ „nepoktrepljeni ili neobrazloženi“​​ navodi​​ , te ih shodno tome odbacuje u skladu sa pravilom​​ 34​​ (2) Poslovnika​​ o Radu.

(ii) Što se tiče navoda​​ o povredi​​ stava 1.​​ člana 31.​​ Ustava​​ 

• Podnosilac zahteva pred Sudom​​ osporava​​ nalaze redovnih sudova, navodeći povredu​​ stava 1. člana 31.​​ ​​ Ustava zbog pogrešnog tumačenja​​ člana 35. Zakona o advokaturi i člana 134 Zakona o Obligacionim Odnosima od strane redovnih sudova.

• U vezi sa ovom tvrdnjom, podnosilac zahteva pred sudom naglašava da: „Nakon što ga je advokat uverio da njegovo pravo na stvaranje obavezujućeg pravnog odnosa nije sporno i da se plaćanje može izvršiti pre nego što ugovor bude verifikovan na sudu, dozvoljava se Jakupu Smajliju da plati iznos materijalnih sredstava kako smo naveli u uvodnom delu zahteva, u dokumentaciji koju je sastavio advokat, čije je autorstvo potvrđeno pečatom advokata, bez provere zakonitosti akata, a posebno ovlašćenja od 13.11. 2003. godine, za koji se ispostavilo da je falsifikovano, registarski broj, datum sastavljanja, ime službenog lica u izvornom registru Opštinskog suda u Nišu proizilazi da je upisan neki drugi dokument drugačije sadržine, a lice navedeno u ovlašćenju nije bilo službeno lice suda. Članom 35 Zakona o Advokaturi regulisan je institut Prinudnog osiguranja prema profesionalnoj odgovornosti, gde na osnovu ove odredbe „Advokat je dužan da se osigura prema profesionalnoj odgovornosti u instituciji koja je registrovana za ovu vrstu osiguranja”. ZOO koji je bio na snazi u vreme kada je podnosiocu zahteva profesionalnim propustima advokata [G.T.] naneta materijalna šteta od 85.000 evra za kupovinu stana i 24.000 za regulisanje i renoviranje istog, odredbe člana 154 ZOO su regulisale institut pravne građanske odgovornosti po opštim pravilima za pričinjenu štetu.

• Na osnovu iznetih tvrdnji, Sud primećuje da podnosilac zahteva, u suštini, tvrdi pogrešno tumačenje i primenu zakona od strane redovnih sudova, a posebno od strane Vrhovnog suda.

• Dakle, na osnovu detalja u tvrdnjama podnosioca zahteva, Sud će proceniti da li tvrdnje u vezi sa pogrešnom primenom zakona spadaju u delokrug zakonitosti ili ustavnosti.​​ 

• S tim u vezi, Sud naglašava da se kao opšte pravilo, navodi o pogrešnom tumačenju zakona koje su navodno izvršili redovni sudovi odnose na oblast zakonitosti i kao takvi, nisu u nadležnosti Suda, i iz tih razloga ih Sud, u načelu, ne može razmatrati​​ (vidi, slučajeve Suda:​​ KI87/20, podnosilac zahteva:​​ Suva Rechtsabteilung, rešenje od​​ 13. aprila 2021. godine, stav 57;​​ KI06/17,​​ podnosilac zahteva:​​ L. G. i petoro drugih,​​ rešenje od​​ 25. oktobra 2016. godine, stav 36;​​ KI75/17,​​ podnosilac zahteva:​​ X,​​ rešenje od 6. decembra 2017. godine, stav 55; i​​ KI122/16,​​ podnosilac zahteva:​​ Riza Dembogaj, presuda od 30. maja 2018. godine, stav 56).

• Sud je dosledno ponavljao da nije njegov zadatak da se bavi činjeničnim ili pravnim greškama koje su navodno počinili redovni sudovi (zakonitost), osim i ukoliko su tim greškama mogla biti povređena prava i slobode zaštićene Ustavom (ustavnost). On sam ne može ocenjivati zakon koji je doveo dotle redovni sud da donese jednu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena“, čime bi zanemario ograničenja koja su postavljena u njegovoj nadležnosti. U stvari, uloga je redovnih sudova da tumače i primenjuju relevantna pravila procesnog i materijalnog prava (vidi, slučajeve ESLJP-a:​​ Ballıktaş Bingöllü​​ protiv Turske,​​ br. 76730/12, presuda od 22. juna 2021. godine, stav 75;​​ García Ruiz protiv Španije,​​ br. 30544/96,​​ presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28; i, vidi slučajeve Suda:​​ KI70/11, podnosilac zahteva:​​ Faik Hima, Magbule Hima i Besart Hima,​​ rešenje od 16. decembra 2011. godine;​​ kao i gore navedene slučajeve​​ ​​ KI06/17,​​ podnosilac zahteva:​​ L. G. i petoro drugih, stav​​ 37, i​​ KI122/16,​​ podnosilac zahteva:​​ Riza Dembogaj, stav 57).

• U tom smislu, Sud je u skladu sa sudskom praksom ESLJP-a naglasio da iako je uloga Suda ograničena u smislu ocene tumačenja zakona, on se mora uveriti i preduzeti mere kada primeti da je sud primenio zakon na očigledno pogrešan način u konkretnom slučaju, što je moglo rezultirati „proizvoljnim“ ili „očigledno neobrazloženim“ zaključcima za podnosioca zahteva (vidi, slučajeve ESLJP-a:​​ Anheuser-Busch Inc. protiv Portugalije, br. 73049/01, presuda od 11. januara 2007. godine, stav 83;​​ Păduraru protiv Rumunije, br. 63252/00, presuda od 1. decembra 2005. godine, stav 98;​​ Sovtransavto Holding protiv Ukrajine, br. 48553/99, presuda od 25. jula 2002. godine, stavovi 79, 97 i 98; ​​ Beyeler protiv Italije​​ [VV], pretstavka br. 33202/96, stav 108;​​ Koshoglu protiv Bugarske, Presuda od 10. maja 2007. godine, stav 50,​​ vidi i slučajeve Suda:​​ KI122/16,​​ podnosilac zahteva:​​ Riza Dembogaj, stav 57; i​​ KI154/17 i KI05/18, podnosilac zahteva:​​ Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću “BARBAS”,​​ stavovi od 60 do 65 i tu korišćene reference).

• U konkretnom slučaju, Sud uzima u obzir da je Vrhovni sud utvrdio da je podnosilac zahteva u reviziji koja je podneta protiv presude Apelacionog suda [Ac. br. 4220/2014] od 11. novembra 2020. godine, da je došlo do pogrešne primene materijalnog prava, a Vrhovni sud je u osporenoj odluci odbio reviziju kao neosnovanu, nalazeći da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.

• Vrhovni sud je u presudi [Rev. br. 71/2022] od 11. maja 2022. godine, između ostalog, istakao da je u konkretnom slučaju sud došao do zaključka da su nezakonite radnje falsifikatora ovlašćenja koje su detaljno razrađene u sažetku činjeničnog stanja, bile odlučujuće za nanošenje štete i ne mogu se dovesti u vezu sa radnjama ili nečinjenjem preminulog advokata G. T. Vrhovni sud u obrazloženju presude dodaje da „U konkretnom slučaju, sud je došao do zaključka da su protivpravne radnje falsifikatora ovlašćenja bile odlučujuće za nanošenje štete i da se ne mogu dovesti u vezu sa radnjama ili nečinjenjem pokojnog advokata G. T., prethodnika tuženih.“

• Dalje, Apelacioni sud, u obrazloženju presude [Ac. br. 4220/18] od 11. novembra 2020. godine, između ostalog, naglasio da je „prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilac​​ [podnosilac zahteva] nije priložio sudu kao dokaz nikakvo ovlašćenje koje je tužilac dao​​ pokojnom [G.T.], kojim bi se posebno definisali rad i obaveze njegovog ovlašćenog zastupnika, u vezi sa pravnim poslovima koje je tužilac preduzeo radi otkupa stana. Shodno tome, pravilno je prvostepeni sud zaključio da tužilac nijednim dokazom nije precizirao usluge koje se odnose na kontrolu i regulisanje dokumentacije, odnosno proveru ovlašćenja [R.K.], ključnu radnju kojom je tužilac tvrdio da je bio oštećen.“

• Sud takođe podseća na sadržaj presude [C. Br.1008/2014] Osnovnog suda gde se, između ostalog, dodaje da „u spisima predmeta sud nije naišao na nikakvo ovlašćenje koje bi konkretno definisalo poslove i dužnosti ovlašćenog lica kako ga tužilac naziva, u vezi sa pravnim poslovima koje je tužilac preduzeo u vezi sa kupovinom i prenosom nepokretnosti. Dakle, bez dokaza, usluge koje se odnose na proveru i usklađivanje dokumentacije, odnosno overa ovlašćenja R.K., nisu nikakvim dokazima precizirane, ključna radnja kojom tužilac tvrdi da je oštećen, a koja je bila obaveza bivšeg tuženog u odnosu na predmet koji je pred nama“.

• Sud takođe podseća i na sadržaj člana 35 (Prinudno osiguranje prema profesionalnoj odgovornosti) Zakona o Advokaturi koji propisuje da „Advokat je dužan da se osigura prema profesionalnoj odgovornosti u instituciji koja je registrovana za ovu vrstu osiguranja”​​ i član 136 (Osnovi odgovornosti) Zakona o Obligacionim Odnosima koji propisuje da “1. Lice koje nanosi štetu drugom dužan je da tu štetu nadoknadi, osim ukoliko se utvrđuje da je šteta prouzrokovana bez njegove krivice. […] 3. Za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.

• U konkretnom slučaju, Sud primećuje da su redovni sudovi utvrdili da je štetu prouzrokovana kao posledica delovanja druge strane, te da se šteta ne može dovesti u vezu sa radnjama ili nečinjenjem pokojnog advokata G. T.

• Na osnovu navedenih obrazloženja, kao i tumačenja i obrazloženja datog od strane Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije dokazano da postoji proizvoljnost u tumačenju koje je dao Vrhovni sud u slučaju odbacivanja revizije.​​ 

• Stoga, Sud naglašava da podnosilac zahteva, mimo tvrdnje o povredi stava 1. člana 31. Ustava, kao rezultat diskriminatorne primene zakona, ne podržava niti u dovoljnoj meri argumentuje pred Sudom, kako ovo tumačenje "zakonitosti" od strane Vrhovnog suda, možda nije bilo pravično.

• U zaključku, Sud nalazi da podnosilac zahteva u svom zahtevu nije dokazao i potkrepio svoju tvrdnju da mu je Vrhovni sud prilikom tumačenja i primene materijalnog prava povredio pravo zagarantovano članom 31. Ustava, te je stoga ova tvrdnja očigledno ​​ neosnovana na ustavnim osnovama, kako je to i propisano u stavu (2) pravila 34 Poslovnika o Radu.

(iii) Što se tiče navoda​​ o povredi člana 54 Ustava​​ 

• U vezi sa navodnim povredama​​ člana​​ 54 Ustava,​​ Sud primećuje da podnosilac zahteva u ovom kontekstu takođe pominje povredu prava na pristup sudu ne pominjući konkretan član Ustava koje to pravo predviđa, podnosilac samo pominje sudsku zaštitu prava i pravo na pristup sudu bez obrazloženja kako i na koji način je do ovih povreda došlo,​​ Sud podseća da prema utvrđenoj sudskoj praksi ESLJP-a, Sud proglašava zahtev neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim sa kriterijumom (iii) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ tvrdnji čak i u slučajevima kada je ispunjen jedan od sledeća dva karakteristična uslova:

• kada podnosilac zahteva jednostavno citira jednu ili vise odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući​​ pitom​​ na koji su način one povređene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta sasvim očigledna povreda Ustava i EKLJP-a (vidi slučaj ESLJP-a:​​ Trofimchuk protiv Ukrajine.​​ br. 4241/03, odluka od 31. maja 2005. godine);

• kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (npr. ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč) ili ako Sud sam ne odredi drugačije (vidi slučaj Suda:​​ K166/20, podnosilac zahteva:​​ Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje 0 neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 42.).

• U konkretnom slučaju, Sud primećuje da podnosilac zahteva jednostavno navodi povredu članova​​ 54 Ustava i​​ prava na pristup sudu, ali ih ne obrazlaže, odnosno uopšte ne objašnjava kako je u njegovom slučaju došlo do povrede ovih​​ prava. Stoga, Sud nalazi da u pogledu navoda podnosioca zahteva o povredi gore​​ zagarantovanih,​​ zahtev se mora proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim, budući da se ovi zahtevi kvalifikuju kao zahtevi koji pripadaju kategoriji (iii) zahteva​​ „nepotkrepljenim ili neobrazloženim“, jer je podnosilac zahteva jednostavno citirao neke odredbe Ustava,​​ ne obrazlažući kako su one povređene.​​ 

Zaključak​​ 

• Kao rezime, Sud, uzimajući u obzir sva prethodno​​ izloženo, zaključuje: ​​ 

• da navodi podnosioca zahteva o povredi​​ stave 1.​​ člana 24. Ustava​​ kvalifikuju kao navodi koji pripadaju kategoriji​​ (ii) navodi koji su kategorisani kao​​ „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“​​ navodi. ​​ 

• da navodi podnosioca zahteva o​​ povredi​​ člana​​ 31. Ustava u vezi​​ pogrešnog​​ tumačenja​​ zakona i pogrešno utvrđenog​​ činjeničnog​​ stanja, spadaju u prvu​​ (i) kategoriju navoda​​ koji se kvalifikuju kao​​ navodi “četvrtog stepena”​​ i stoga se na ustavnim osnovama i ovi navodi proglašavaju očigledno neosnovanim.​​ 

• da navodi podnosioca zahteva o povredi člana​​ 54. Ustava​​ i​​ povredi prava na pristup sudu​​ kvalifikuju kao navodi koji pripadaju kategoriji (iii)​​ „nepotkrepljenih​​ ili neobrazloženih“​​ navoda, jer je podnosilac zahteva jednostavno citirao neke odredbe Ustava, ne obrazlažući kako su one povređene.

 ​​​​ 

• Samim tim, zahtev se u celosti, u skladu sa pravilom 34​​ (2) Poslovnika o Radu, treba proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovan.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa članom 113.1. i 113.7. Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i u skladu sa pravilima 34. (2) i 59. (2) Poslovnika o radu, na sednici održanoj​​ 31. januara 2024. godine, jednoglasno:

ODLUČUJE

• DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

• DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona

• Ovo rešenje stupa na snagu odmah.

Sudija izvestilac  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​    ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​  ​​  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​ Predsednica Ustavnog suda

Remzije Istrefi-Peci ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​ Gresa Caka-Nimani