Constitutional Court

Podnosilac zahteva, Kosovska agencija za privatizaciju (KAP), je zahtev podneo shodno članu 113. stavu 7. Ustava, tvrdeći da su mu prekršena prava iz člana 3. stava 2, člana 31. st. 1. i 2, člana 54, člana 102. st. 2, 3. i 4, člana 112. stava 2, člana 116. stava 3. i člana 145. stava 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije o osnovnim ljudskim pravima i slobodama (EKLJP) u odluci koju je donelo žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda (Posebna komora) jer je zasnovana na pravnom mišljenju UNMIK-a, u kojem se prednost daje Kosovskoj povereničkoj agenciji (KPA), agencija koju je osnovao UNMIK, u odnosu na KAP, koju je osnovala Skupština, kao naslednika KPA, ukidajući zakonodavstvo na efektivan način. Podnosilac zahteva je takođe osporio sastav veća Posebne komore, jer nijedan od članova nije bio kosovski sudija. Podnosilac zahteva je argumentovao da je na ovaj način lišen mogućnosti na pravično i nepristrasno javno suđenje od strane nezavisnog i nepristrasnog suda, Sud je odlučio da je zahtev prihvatljiv, konstatujući da je podnosilac zahteva ovlašćena strana prema članu 113. stavu 7. jer mu Zakon o KAP-u daje „puno pravno svojstvo“. U zahtevu je ispunjen rok od četiri meseca, propisan u članu 49. Zakona o Ustavnom sudu (Zakon), preduslov za iscrpljenje pravnih sredstava, prema članu 47. stavu 2., i na tačan način su specifikovana prekršena prava i slobode kao i odgovarajuća dela javnih organa, prema članu 48. Ustava, Vezano sa meritumom zahteva Sud je konstatovao da Posebna komora nije omogućila podnosiocu zahteva da odgovori na podneske UNMIK-a, kao i da je uključila jezik UNMIK-a u svojoj odluci. Sud je ustanovio da Posebna komora nije delovala na nepristrasan način, čime je prekršeno pravo podnosioca zahteva na pravično suđenje prema članu 31. Ustava i članu 6. EKLJP-a. Sud je takođe zaključio da je Posebna komora prekršila pravo podnosioca zahteva na pravično suđenje prema članu 31. Ustava i članu 6. EKLJP-a, kao i član 16. stava 3. Ustava kada je odbacila tvrdnje podnosioca zahteva da ima status pravnog lica jer je Kosovo suverena zemlja, citirajući savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde (22. juna 2010. god.). Sud je takođe utvrdio da je Posebna komora deo sudskog kosovskog pravosuđa i da ima ustavnu obavezu da sprovodi zakone koje je usvojila Skupština Kosova, citirajući član 102. stav 3. i član 1. stav 1. Sveobuhvatnog predloga za rešenje statusa Kosova. Navodeći član 145. Ustava, Sud je naglasio da zakoni koji su bili na snazi kada je Ustav stupio na snagu nastavljaju da budu na snazi do ukidanja, izmene ili dopune u saglasnosti sa Ustavom, uključujući i uredbe UNMIK-a i administrativna naređenja koja je doneo specijalni predstavnik generalnog sekretara (SPGS). Stoga, Sud je odlučio da je Zakonom o KAP-u ukinuta Uredba UNMIK-a o osnivanju KPA i zamena KAP-om, koji je imao puni pravni status, citirajući član 31. Zakona o KAP-u. Sud je naglasio da su sudije EULEX-a obavezane da poštuju kosovske zakone, citirajući Zakon o nadležnostima, odabiru i raspodeli sudskih predmeta sudijama i tužiocima EULEX-a na Kosovu. U svojoj konačnoj analizi Sud je zaključio da je Posebna komora prekršila član 102. Ustava kada nije priznala da je KAP zamenio KPA, kao i status KAP-a kao pravnog lica prema Zakonu o KAP-u, Konstatujući da nije bilo kršenja člana 31. stava 2. i člana 54. Ustava, Sud je odbio žalbu podnosioca zahteva o sastavu Veća i Suda jer učešće kosovskih sudija u donošenju odluka u žalbenom veću nije obavezno. Tačnije, član 14. Administrativnog uputstva br. 2008/6 određuje da je kvorum od troje sudija preduslov za odlučivanje u jednom predmetu i ne određuje ništa u vezi sa nacionalnom pripadnošću sudija, Iz gorenavedenih razloga Sud je doneo presudu kojom se poništava odluka Posebne komore prema čl. 31. i 32. Ustava i članu 6. stavu 1. EKLJP-a, vraćajući slučaj Posebnoj komori na ponovno razmatranje shodno presudi, u saglasnosti sa pravilom 74. stavom 1. Poslovnika o radu i zahtevajući od Posebne komore da obavesti Sud u vezi sa preduzetim koracima u cilju izvršenja ove presude