USTAVNI SUD

KI142/20, podnosilac zahteva: Albert Hyseni, Ocena ustavnosti rešenja Apelacionog suda PN. br. 426/2020 od 23. juna 2020. godine

KI142/20, rešenj o neprihvatljivosti, usvojeno 20. maja 2021. godine, objavljeno 11.juna 2021.godine

Ključne reči: individualni zahtev, krivični postupak, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Zahtev je podneo Albert Hyseni iz Đakovice, koga zastupa Teki Bokshi iz Đakovice, koji je osporio rešenje [PN. br. 426/2020] od 23. juna 2020. godine Apelacionog suda. On je navodio da su mu rešenjem Apelacionog suda povređena prava zagarantovana članovima 1. [Ograničenja države], 7. [Vrednosti], 3. [Jednakost pred zakonom], 21. [Opšta načela], 29. [Pravo na slobodu i sigurnost], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. [Pravo na pravično suđenje] EKLJP-a.

Podnosilac zahteva je dalje navodio da su redovni sudovi pogrešno utvrdili činjenicu da se njemu ne priznaje imao pravo na oslobađanje od izdržavanja kazne, u skladu sa sporazumom zaključenim u Beogradu između UNMIK-a i Savezne Republike Jugoslavije 5. novembra 2001. godine, zato što je delo za koje je oglašen krivim, pripadalo grupi uobičajenih krivičnih dela. S tim u vezi, naglasio je da nakon povratka zatvorenika na Kosovo nisu pušteni samo zatvorenici koji su lišeni slobode i kojima je suđeno kao rezultat oružanog sukoba, naime rata na Kosovu, već su pušteni i drugi zatvorenici, tj. sve sudske odluke srpske vlade na Kosovu pregledalo je Odeljenje za pravosuđe UNMIK-a i na osnovu toga svi zatvorenici su pušteni.

Sud primećuje da se podnosilac zahteva u suštini žali na povredu: (i) prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a, (ii) prava na jednakost pred zakonom, zagarantovano članom 24. Ustava, i (iii) i na povredu prava iz člana 1. [Ograničenja države], 3. [Jednakost pred zakonom], 7. [Vrednosti], 21 [Opšta načela], 29 [Pravo na slobodu i sigurnost] Ustava. Sud će stoga svaki od ovih navoda razmatrati pojedinačno.

Što se tiče prvog navoda, Sud prvo ističe da se, kao opšte pravilo, navodi o pogrešnom utvrđivanju činjenica i pogrešnom tumačenju zakona koje su navodno počinili redovni sudovi odnose na oblast zakonitosti i kao takvi ne spadaju u nadležnost Suda, pa ih, u principu, Sud ne može razmatrati (vidi: slučaj Suda br. KI06/17, podnosilac zahteva: L.G. i petoro drugih, rešenje o neprihvatljivosti od 25. oktobra 2016. godine, stav 36; slučaj KI122/16, podnosilac zahteva: Riza Dembogaj, presuda od 30. maja 2018. godine, stav 56; i KI49/19 podnosilac zahteva: Limak Međunarodni aerodrom na Kosovu A.D. „Adem Jashari“, rešenje o neprihvatljivosti od 10. oktobra 2019. godine, stav 47).

Sud je zaključio da su navodi podnosioca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a zbog pogrešnog utvrđivanja činjeničnog stanja i pogrešnog tumačenja i pogrešne primene važećeg zakona (i) navodi koji se kvalifikuju kao zahtevi „četvrtog stepena“; i kao takvi, ovi navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu.

Što se tiče navoda o povredi člana 24. Ustava, Sud primećuje da je u vreme kada se dogodio sporazum između UNMIK-a i Savezne Republike Jugoslavije o premeštanju kosovskih zatvorenika iz zatvora u Srbiji u kosovske zatvore, podnosilac zahteva nije bio u zatvoru, već je odatle pobegao, što potvrđuje i njegov zastupnik „razlog zašto njegov krivični slučaj nije uvršten u upravni nalog za puštanje na slobodu, jer je u to vreme već bio slobodan, bio je na Kosovu na slobodi i njegov slučaj nije imao razloga za preispitivanje“. Dakle, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva, bekstvom, prekinuo kaznu i zbog toga je srpska država izdala nalog za hapšenje, na osnovu koga su ga mađarske vlasti uhapsile, a zatim je izručen Kosovu za nastavak izdržavanja kazne.

Sa ove tačke gledišta, Sud je smatrao da rešenje Apelacionog suda nije zahvaćeno elementima povrede jednakosti pred zakonom, odnosno elementima nejednakog tretmana, kao što tvrdi podnosilac zahteva. Štaviše, nijedna osnova koja se traži u Ustavu, kada se tumači u svetlu Konvencije, ne podržava navod podnosioca zahteva o povredi osnovnih prava, jer on ni na koji način ne dokazuje i ne tvrdi da su redovni sudovi postupali sa njim neravnopravno i diskriminatorski način (vidi, između ostalog, slučaj Suda KI173/18, podnosilac zahteva: Nijazi Pasoma, rešenje o neprihvatljivosti od 22. jula 2019. godine, stav 32). Stoga, Sud zaključuje da su navodi podnosioca zahteva o povredi prava na jednakost pred zakonom zagarantovano članom 24. Ustava zbog nejednakog tretmana podnosioca zahteva u odnosu na treće strane (i) navodi koji se smatraju navodima „četvrtog stepena“; i kao takvi ovi navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu.

Što se tiče navoda o povredi prava zagarantovanih članovima 1, 3, 7 i 29. Ustava, Sud primećuje da podnosilac zahteva samo pominje relevantne članove, ali ne objašnjava dalje kako su i zašto povređeni ovi relevantni članovi Ustava. Sud podseća da je dosledno naglašavao da samo pozivanje na članove Ustava i EKLJP-a i njihovo pominjanje nije dovoljno za pokretanje osnovnog navoda o ustavnoj povredi. Kada se navode takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju pružiti potkrepljene navode i uverljive argumente (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve KI175/20, gore citiran, stav 81, KI166/20, gore citiran, stav 52, KI04/21, gore citiran, stavovi 38- 39). Stoga, Sud utvrđuje da u pogledu navoda podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih članovima 1, 3, 7 i 29 Ustava, zahtev mora biti proglašen neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju (iii) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, jer je podnosilac zahteva samo citirao jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, bez objašnjenja kako su oni povređeni. Stoga, isti su očigledno neosnovani, na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu.

U zaključku, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o radu, zahtev je proglašen očigledno neosnovan, na ustavnim osnovama i, shodno tome, neprihvatljiv.