USTAVNI SUD

Podnosilac je predao zahtev na osnovu člana 113.7 Ustava, navodeći da je Okružni sud u Prištini, odbijanjem zahteva za ponovno suđenje, prekršio njegova ustavna prava garantovana članom 21 [Opšta načela], članom 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], članom 32 [Pravo na pravno sredstvo], članom 54 [Sudska zaštita prava], kao i članom 6 Evropske konvencije za ljudska prava.

U ovom slučaju, sud se pozvao na član 48 koji određuje da “ je obaveza podnosioca zahteva da u svom zahtevu tačno objasni koja prava i slobode su navodno prekršena.” Isto tako, pozvao se na pravilo 36 Poslovnika o radu koji određuje da “Sud odbacuje zahtev kao očigledno neosnovan kada zaključi da: b) iznete činjenice ni na koji način ne opravdavaju tvrdnju o kršenju ustavnih prava , ili d) podnosilac zahteva nije u dovoljnoj meri potkrepio svoju tvrdnju.

Sud je zaključio da podnosilac zahteva nije potkrepio svoje navode na osnovu Ustava, pokazujući zašto i kako je Okružni sud prekršio njegova prava garantovana Ustavom i Evropskom konvencijom i nije ponudio dokaze da su njegova prava i slobode prekršena od strane Okružnog suda. Stoga, Ustavni sud nije mogao da shvati zašto i kako su relevantni postupci u Okružnom sudu na neki način bili nepravedni ili proizvoljni, i zbog ove činjenice sud je spomenuo slučaj Shub protiv Litvanije, Odluka Evropskog suda za ljudska prava o prihvatljivosti zahteva, br. 17064/06 od 30. juna 2009. god. Konačno, sud je zaključio da zahtev ne ispunjava kriterijume člana 48 Zakona i pravila 36.2 (b) i (d) Poslovnika o radu, stoga, kao takav, zahtev se smatra očigledno neosnovanim.