Objavljene odluke tokom decembra 2024. godine

14.01.2025

Tokom decembra 2024, u Ustavnom sudu:

• razmotreno je tri (3) slučaja;
• donete su odluke za dva (2) slučaja:
•objavljeno su osamnaest (18) odluke;

Tokom ovog perioda na veb stranici Suda je objavljeno (i) šest (6) presude i (ii) dvanaest (12) rešenja o neprihvatljivosti.

Presude
___________________
I.
1. KI11/24
Podnosilac: Zekë Jasiqi
Objavljeno dana: 27. decembar 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti rešenja Apelacionog suda Republike Kosovo [PN. nr. 1420/23], od 15. novembra 2023. godine

Ustavni sud je ocenio ustavnost rešenja [PN. br. 1420/23] Apelacionog suda Republike Kosovo od 15. novembra 2023. godine. Presudom se najpre razjašnjavaju okolnosti konkretnog slučaja koje se odnose na krivičnu prijavu [2018-KE-262] koju je Tužilaštvo za teška krivična dela u Prištini podnelo protiv podnosioca zahteva i lica I.O, I.B, A.T, M.M, R.H, E.L. i S.N, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivična dela (i) “zelenaštvo” iz člana 343. (Zelenaštvo) u vezi sa članom 31. (Saizvršilaštvo) Krivičnog zakonika br. 04/L-082 Republike Kosovo, (ii) “iznuda” iz člana 340. (Iznuda) Krivičnog zakonika, i (iii) “prevara” iz člana 335. (Prevara) Krivičnog zakonika nad oštećenim F.D. Podnosilac zahteva je imenovao advokata A.Q. kao svog branioca u krivičnom postupku, koji je bio i ovlašćeni branilac lica A.T.
Prema datim pojašnjenjima, tokom održavanja prvog ročišta u krivičnom predmetu pred Osnovnim sudom povodom optužnice protiv podnosioca zahteva, državni tužilac je pored čitanja optužnice, tražio od Osnovnog suda da utvrdi da li advokat A.Q, može da bude branilac podnosioca zahteva, imajući u vidu da isti advokat nastupa i kao branilac lica A.T, u predmetnom krivičnom postupku. Osnovni sud je razmotrio zahtev Tužilaštva, te doneo rešenje kojim je odbio mogućnost da advokat A.Q, bude branilac podnosioca zahteva, naglasivši da je stavom 1. člana 54. (Ograničenja branioca u zastupanju) Zakonika br. 08/L-032 o krivičnom postupku Republike Kosovo, utvrđeno da: “u krivičnom postupku branilac ne može da zastupa dvoje ili više okrivljenih lica u istom predmetu”. Podnosilac zahteva je protiv gore navedene odluke Osnovnog suda izjavio žalbu Apelacionom sudu, koji je odbio žalbu sa obrazloženjem da je prvostepena odluka zasnovana na stavu 1. člana 54. (Ograničenja branioca u zastupanju) Zakonika o krivičnom postupku.
Podnosilac zahteva je pred Sudom osporio gore navedena rešenja Osnovnog i Apelacionog suda, pri čemu je, u suštini, naveo da je njima povređeno njegovo pravo na slobodan izbor branioca, koje je zagarantovano stavom 5. člana 30. [Prava optuženog] Ustava, kao i njegovo pravo na obrazloženu sudsku odluku zagarantovano članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava.
Prilikom ocene navoda podnosioca zahteva, Sud je (i) razradio opšta načela prava na slobodan izbor branioca, prema sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, uključujući i načela i kriterijume koje je razvio, da bi potom nastavio sa (ii) primenom istih u okolnostima konkretnog slučaja.

Presudom je, uz primenu načela i kriterijima ustanovljenih sudskom praksom ESLJP-a, odnosno onih (i) da pravo na branioca nije apsolutno pravo; (ii) da ograničenje ovog prava, odnosno ograničenje izbora branioca podleže odredbama koje se primenjuju u relevantnom pravnom sistemu, u vezi sa tim ko može biti advokat u postupku; i (iii) da moraju postojati relevantni i dovoljni razlozi, koji određuju da je takvo ograničenje ovog prava zapravo u interesu pravde, između ostalom, naglašeno (i) da je ograničenje izbora branioca za zastupanje, u okolnostima konkretnog slučaja, propisano stavom 1. člana 54. (Ograničenja branioca u zastupanju) Zakonika o krivičnom postupku, koje ograničenje se odnosi na činjenicu da jedan branilac ne može da zastupa dva okrivljena lica u krivičnom postupku, i (ii) da je ograničenje ovog prava u interesu pravde.

Pored toga i prema datim pojašnjenjima, presudom je razjašnjeno (i) da je podnosilac zahteva zastupan od strane advokata T.R. u ranoj fazi krivičnog postupka; (ii) da podnosilac zahteva nije opozvao punomoćje advokatu T.R. na početnom ročištu, već je izabrao još jednog advokata kao branioca u nastavku krivičnog postupka; i (iii) da je podnosilac zahteva imao zastupnika/advokata u toku vođenja postupka. Pored toga, redovni sudovi su onemogućili podnosiocu zahteva izbor advokata A.Q, kao drugog branioca, pozivajući se na ograničenja iz člana 54. (Ograničenja branioca u zastupanju) Zakonika o krivičnom postupku, pri čemu se predmetno ograničenje odnosi isključivo na gore navedenog advokata, a podnosilac zahteva ima pravo da izabere drugog advokata u nastavku krivičnog postupka, u meri u kojoj to ne predstavlja radnju koja je u suprotnosti sa članom 54. (Ograničenja branioca u zastupanju) Zakonika o krivičnom postupku.

Shodno navedenom, a prema datim pojašnjenjima, osporena rešenja redovnih sudova o odbijanju zastupanja podnosioca zahteva od strane advokata A.Q, kao drugog branioca u krivičnom postupku, u konkretnim okolnostima ovog predmeta, ne predstavljaju povredu stava 5. člana 30. [Prava optuženog] Ustava u vezi sa stavom 3. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde

Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde

2. KI105/24
Podnosilac: Imrije Kadriu
Objavljeno dana: 27. decembar 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Apelacionog suda Republike Kosovo [Ac. nr. 2125/22], od 23. februara 2024. godine

Ustavni sud je ocenio ustavnost presude [Ac. br. 2125/22] Apelacionog suda Republike Kosovo, od 23. februara 2024. godine. Na početku, u presudi se pojašnjavaju okolnosti konkretnog slučaja vezano za tužbu koju je podnositeljka zahteva podnela Osnovnom sudu protiv Opštine Štimlje, kojom je tražila isplatu razlike dodatne zarade unapređenje i isplatu dodatne zarade za napredovanje u karijeri. Osnovni sud u Uroševcu je delimično usvojio kao osnovan tužbeni zahtev podnositeljke zahteva, usvojivši njen zahtev za naknadu neisplaćene razlike u zaradi za licenciranje – unapređenje, ali odbivši preostali deo tužbenog zahteva za naknadu na ime napredovanja u karijeri, uz obrazloženje da nijednim materijalnim dokazom nije uspeo da utvrdi da je podnositeljka zahteva napredovala u karijeri, da je unapređena ili kvalifikovana tokom vremenskog perioda od 18. aprila 2017. do 20. maja 2019. godine. Protiv presude Osnovnog suda u Uroševcu, podnositeljka zahteva je izjavila žalbu Apelacionom sudu Kosova, navodeći povredu odredaba parničnog postupka i pogrešno utvrđeno činjeničnog i pravnog, protiv koje je naknadno Opština Štimlje podnela odgovor na žalbu. Apelacioni sud Kosova je presudom odbio, kao neosnovanu, žalbu podnositeljke zahteva i potvrdio presudu Osnovnog suda u Uroševcu, utvrđujući da nijednim materijalnim dokazom nije dokazana ispunjenost zakonskog uslova za naknadu na ime napredovanja u karijeri iz tačke 1.5 stava 1. člana 7. (Licenciranje) Kolektivnog ugovora, odnosno da podnositeljka zahteva nije dokazala da je napredovala u karijeri, da je unapređena ili kvalifikovana tokom vremenskog perioda od 18. aprila 2017. do 20. maja 2019. godine.

U nastavku, u presudi se pojašnjava da je podnositeljka u svom zahtevu podnetom pred Sudom, tvrdila da je presudom Apelacionog suda Kosova, povređeno njeno pravo zagarantovano članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. [Pravo na pravično suđenje] Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao rezultat (i) povrede načela jednakosti oružja i procesne kontradiktornosti, budući da Apelacioni sud Kosova nije joj dostavio odgovor na žalbu, podnet od strane Opštine Štimlje; (ii) nedostatka neobrazložene sudske odluke; i (iii) povrede načela pravne sigurnosti, kao rezultat nedoslednosti sudskog odlučivanja. Podnositeljka zahteva je tvrdila da su joj osporenom presudom Apelacionog suda povređena prava zagarantovana članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Prilikom ocenjivanja navoda podnositeljke zahteva, Sud je, u početku, razradio načela svoje sudske prakse i prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa načelom jednakosti oružja i procesne kontradiktornosti, a potom ih je primenio u okolnostima konkretnog slučaja. Što se tiče navoda podnositeljke o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje, usled povrede načela jednakosti oružja i procesne kontradiktornosti, Sud je utvrdio da je neupoznavanje podnositeljke zahteva sa odgovorom na žalbu koji je podnela Opština Štimlje pred Apelacionom sudu Kosova, u suprotnosti sa načelima jednakosti oružja i procesne kontradiktornosti, pošto je podnositeljka zahteva stavljena u nepovoljniji položaj u odnosu na protivnu stranu. Međutim, Sud pojašnjava da priroda povrede ostaje deklarativna, budući da na osnovu stava 4. člana 187 (Bez naslova) Zakona br. 03/L-006 o Parničnom postupku, podnesci koji stignu u sud nakon pristizanja odgovora na žalbu, ne razmatraju osim kada sud zatraži dopunsku izjavu. Drugo, u vezi sa tvrdnjom podnositeljke zahteva za povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje usled neobrazložene sudske odluke i povrede principa pravne sigurnosti zbog nedoslednosti u donošenju sudskih odluka redovnih sudova, Sud je, na osnovu svoje sudske prakse i prakse Evropskog suda za ljudska prava, naglasio da su (i) redovni sudovi pružili dovoljno obrazloženja za odbijanje zahteva podnositeljke zahteva za naknadu na ime napredovanja u karijeri zbog nedostatka dokaza da je unapređena ili kvalifikovana; i (ii) Sud ne može da utvrdi postojanje „dubokih i kontinuiranih razlika“ u sudskoj praksi Apelacionog suda i Vrhovnog suda koje krše princip pravne sigurnosti, pozivajući se na 2 (dve) presude Osnovnog suda. Na kraju, u vezi sa tvrdnjom podnositeljke za povredu prava na imovinu zajemčenog članom 46. [Zaštita imovine] Ustava, u vezi sa članom 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 EKLJP-a, na osnovu svoje sudske prakse i prakse Evropskog suda za ljudska prava, Sud je naglasio da, da bi „očekivanje“ bilo legitimno, ono mora biti konkretnije od „proste nade“ i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili zakonskom aktu, kao što je sudska odluka i da su, u slučaju podnositeljke zahteva, redovni sudovi utvrdili da podnositeljka zahteva nije ispunila zakonski uslov shodno tački 1.5 stav 1 člana 7 (Licenciranje) Kolektivnog ugovora, za naknadu na ime napredovanja u karijeri.
Kao posledica toga i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenoj presudi, Sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda Kosova, kao rezultat povrede načela procesne kontradiktornosti, podnositeljki zahteva je povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31.[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima. U međuvremenu, u vezi sa tvrdnjama za (i) povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje zbog neobrazložene sudske odluke i nedoslednosti u donošenju sudskih odluka; i (ii) povredu prava na imovinu, Sud je utvrdio da su iste „nepotkrepljene ili neobrazložene“, te stoga očigledno nisu zasnovane na ustavnim osnovama, kako je definisano u stavu (2) pravila 34 Poslovnika o radu. Konačno, na osnovu utvrđenja primenljivog zakona da podneske koji stignu u sud nakon što se dobije odgovor na tužbu sud ne razmatra, osim ako se to izričito zahteva, i na osnovu nalaza da su ostali zahtevi podnositeljke nepotkrepljeni i neosnovani, Sud je zaključio da pobijanu presudu ne treba poništavati i da je povreda deklarativne prirode.

Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde

Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde

3. KI117/23
Podnosilac: “Exclusive” d.d.o.
Objavljeno dana: 27. decembar 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Republike Kosovo[E. Rev. nr. 1/2023], od 17. januara 2023. godine

Ustavni sud je ocenio ustavnost rešenja [E. Rev. br. 1/2023] Vrhovnog suda Kosova od 17. januara 2023. godine . U presudi se na početku pojašnjavaju okolnosti konkretnog slučaja koje su povezane sa sporom koji je podnosilac zahteva pokrenuo radi naknade štete od strane kompanije sa kojim je bio u ugovornom odnosu. Tačnije i prema pojašnjenjima koja su data u presudi, podnosilac zahteva je zaključio ugovor sa Kosovskom agencijom za medicinske proizvode o snabdevanju lekovima i potrošnim medicinskim materijalom od kompanije Zdravlje Actavis i isti je primio kontingent robe od gore pomenute kompanije po ugovoru o uvozu robe od te kompanije. Međutim, u januaru 2012. godine, Ministarstvo zdravstva Republike Kosovo je privremeno suspendovalo sertifikat o ovlašćenju za stavljanje u promet za medicinske proizvode iz Srbije, sa obrazloženjem da se sertifikat farmaceutskog proizvoda mora potvrditi. Kao rezultat toga i prema datim pojašnjenjima, podnosilac zahteva je pokrenuo sudski postupak, u kome je tražio odgovarajuću naknadu štete i izgubljene dobiti, te naveo takođe i vrednost predmeta spora prilikom preciziranja tužbenog zahteva. Osnovni sud u Prištini i drugostepeno veće Privrednog suda, odbili su tužbu podnosioca zahteva u celosti, uključujući i preciziranu vrednost spora, dok je zahtev za reviziju koji je podnet Vrhovnom sudu, odbijen iz procesnih razloga, tačnije sa obrazloženjem da vrednost predmeta spora nije bila viša od praga od 3.000 evra u skladu sa odredbama stava 2. člana 211. (bez naslova) Zakona br. 03/L-006 o parničnom postupku, uprkos tome što iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva precizirao vrednost spora tokom prvostepenog parničnog postupka.
Podnosilac zahteva je pred Sudom osporio gore navedeno rešenje Vrhovnog suda, navodeći da je došlo do povrede prava zaštićenih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima. U suštini, podnosilac zahteva tvrdi da je odlukom Vrhovnog suda povređeno njegovo pravo na “pristup sudu” zagarantovano gore navedenim članovima Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima, između ostalog, usled toga što je (i) uprkos činjenici da je vrednost spora utvrđena u sudskom postupku; (ii) Vrhovni sud odbio zahtev za reviziju upravo na osnovu vrednosti spora, bez obzira na to što je vrednost naznačena prilikom preciziranja tužbenog zahteva. Prilikom ocene navoda podnosioca zahteva i da li je povređeno njegovo pravo na pristup Vrhovnom sudu, u presudi su (i) izložena opšta načela prava na pristup sudu koja su razvijena kroz sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava i afirmisana kroz sudsku praksu Ustavnog suda, uključujući i načela i kriterijume koji se odnose na ograničenje ratione valoris za pristup višestepenim sudovima; a potom je (ii) primenio ista načela i kriterijume na okolnosti konkretnog slučaja.

Presuda Suda se posebno poziva na načela i kriterijume koji su utvrđeni u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Zubac protiv Hrvatske, u kojem je taj sud razvio poseban test u smislu kriterijuma srazmernosti ograničenja pristupa višestepenim sudovima kao rezultat praga ratione valoris. Prilikom primene kriterijuma koji se odnose na prag ratione valoris, Sud je, u specifičnim okolnostima konkretnog slučaja, ocenio: (i) da li je pristup Vrhovnom sudu kao rezultat praga ratione valoris predstavljao ograničenje; (ii) da li je to ograničenje težilo legitimnom cilju; i (iii) da li je ograničenje bilo srazmerno i u smislu poslednje pomenutog, u skladu sa kriterijumima utvrđenim od strane Evropskog suda za ljudska prava, ocenio pitanja koja su se odnosila na (a) predvidljivost ograničenja pristupa sudu kao rezultat praga vrednosti predmeta spora; (b) da li podnosilac zahteva ili Vrhovni sud treba da snosi posledice propusta učinjenih tokom postupka pred nižestepenim sudovima; i (c) da li je prilikom primene ovog ograničenja, Vrhovni sud koristio “prekomerni formalizam”, da bi završio svojim zaključkom u vezi sa srazmernošću ograničenja pristupa podnosiocu zahteva Vrhovnom sudu.
U presudi je najpre naglašeno da nije sporna nadležnost Vrhovnog suda koja je utvrđena zakonom da pre meritorne ocene revizije razmotri dozvoljenost revizije u smislu praga ratione valoris, na osnovu odredbi Zakona o parničnom postupku. Nadalje, prilikom primene gore navedenih kriterijuma na okolnosti konkretnog slučaja, presuda takođe naglašava da je uzimajući u obzir samu suštinu nadležnosti i ovlašćenja Vrhovnog suda da presuđuje o pitanjima zakonitosti odluka koje su doneli nižestepeni sudovi kao najviši sudski autoritet, prag ratione valoris (i) propisan zakonom; i (ii) teži legitimnom cilju koji služi poštovanju vladavine prava i valjanom sprovođenju pravde.
Međutim, prilikom ocene da li je prag ratione valoris (iii) bio srazmeran legitimnom cilju, u okolnostima konkretnog slučaja, Sud je smatrao da se zaključak Vrhovnog suda, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, kao i njegove sudske prakse, kvalifikuje kao “prekomerni formalizam” u tumačenju i primeni zakona u kontekstu pristupa sudu, između ostalog, zbog toga što se (a) Vrhovni sud pri odbijanju revizije koju je podneo podnosilac zahteva pozvao na vrednost predmeta spora od 1.000 (hiljadu) evra na osnovu vrednosti sudske takse od 20 (dvadeset) evra, koju je podnosilac zahteva uplatio prilikom podnošenja tužbe, bez obzira na to što član 36. (bez naslova) Zakona o parničnom postupku, koji, u suštini, obavezuje nižestepene sudove da postupaju po službenoj dužnosti prilikom utvrđivanja vrednosti predmeta spora u okolnostima koje su precizirane u gore navedenom članu; a povrh svega, (b) Vrhovni sud nije uzeo u obzir preciziranje vrednosti spora, koju je podnosilac zahteva precizirao u toku parničnog postupka u prvom stepenu. Shodno tome, Sud je utvrdio da ova radnja Vrhovnog suda nije bila srazmerna legitimnom cilju zakonskog praga ratione valoris u pogledu garantovanja prava na pristup višestepenim sudovima.
Sud je takođe istakao činjenicu da to što je on utvrdio povredu stava 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropskog suda za ljudska prava, važi samo za specifične okolnosti konkretnog slučaja, čija ocena se mora vršiti od slučaja do slučaja, a odnosi se samo na pravo na pristup sudu, odnosno Vrhovnom sudu, tako da ni na koji način ne prejudicira rezultat merituma slučaja.

Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde

Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde

4. KI118/23
Podnosilac: Shehide Muhadri
Objavljeno dana: 27. decembar 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Apelacionog suda Republike Kosovo [Ac.nr.530/2016], od 30. marta 2023. godine

Ustavni sud je ocenio ustavnost presude [Ac. br. 530/2016] Apelacionog suda Republike Kosovo od 30. marta 2023. godine. U presudi je najpre razjašnjeno da su okolnosti konkretnog slučaja povezane sa navodima podnositeljke zahteva koji se odnose na pravo na sticanje prava svojine održajem. Sud je ranije po istom pitanju primio i druga dva (2) zahteva od podnositeljke zahteva, odnosno zahteve KI145/18 i KI49/20. U prvom zahtevu, odnosno zahtevu KI145/18, Sud je utvrdio povredu člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog izostanka obrazloženja sudske odluke od strane Apelacionog suda. Nakon što je Sud doneo odluku, Apelacioni sud je u postupku ponovljenog odlučivanja, doneo novu presudu, koja je ponovo, zahtevom KI49/20, osporena pred Ustavnim sudom. Sud je ponovo utvrdio povredu člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog izostanka obrazloženja sudske odluke od strane Apelacionog suda. Prema pojašnjenjima koja su data u presudi, dana 30. marta 2023. godine, na osnovu preporuka Suda, Apelacioni sud je doneo novu presudu, potvrdivši prethodne odluke Osnovnog suda, sa obrazloženjem, između ostalog, da se “svojina na društvenoj imovini ne može steći održajem”, a svoje obrazloženje je, ovog puta, zasnovao i na Pravnom mišljenju koje je doneo Vrhovni sud, koji je objasnio kako nižestepeni sudovi treba da odlučuju o predmetima sa sličnim činjeničnim i pravnim okolnostima.
Podnositeljka zahteva je pred Sudom osporila presudu [Ac. br. 530/2016] Apelacionog suda od 30. marta 2023. godine, navodeći povredu prava zagarantovanih članom 24. [Jednakost pred zakonom] i članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, kao i stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima. Tačnije, podnositeljka zahteva je navela da su osporenom presudom Apelacionog suda ponovo povređena njena prava zagarantovana gore navedenim članovima, između ostalog, iz razloga što Apelacioni sud ponovo nije uzeo u obzir nalaze Suda u njegovoj presudi u slučaju KI49/20.

Prilikom ocene navoda podnositeljke zahteva, Sud je najpre (i) izložio opšta načela svoje sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava koja se odnose na pravo na obrazloženu sudsku odluku, zagarantovano članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima; da bi potom (ii) primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja.
Prema objašnjenjima koja su data u presudi, Sud je smatrao da je Apelacioni sud, presudom [Ac. br. 530/2016] od 30. marta 2023. godine, (i) sagledao suštinske navode podnositeljke zahteva, odgovorivši konkretno na pitanje koje se odnosi na doslednost u odlučivanju o pitanjima sticanja svojine savesnom državinom na osnovu održaja; i (ii) pružio dovoljno, sveobuhvatno i konkretno obrazloženje u vezi sa iznetim navodima. Kao rezultat toga, Sud je zaključio da je Apelacioni sud u presudi [Ac. br. 530/2016] od 30. marta 2023. godine, (i) pružio pravni osnov i jasno objasnio zašto se u slučaju podnositeljke zahteva nije mogao očekivati drugačiji rezultat u vezi sa sticanjem prava svojine održajem; i (ii) zašto predmeti na koje se pozvala podnositeljka zahteva u redovnom postupku pred Apelacionim sudom, ne predstavljaju sudsku praksu i izvor prava u vezi sa načinom sticanja svojine održajem.
Shodno tome, Sud je zaključio da presuda [Ac. br. 530/2016] Apelacionog suda od 30. marta 2023. godine, nije u suprotnosti sa članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde

Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde

5. KO15/24
Podnosilac: Institucija Ombudsmana
Objavljeno dana: 27. decembar 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti člana 28. Zakona br. 08/L-228 o opštim izborima u Republici Kosovo

Sud je ocenio ustavnost Zakona br. 08/L-228 o opštim izborima u Republici Kosovo. Presuda prvo objašnjava da se suština slučaja koji je pokrenut pred Sudom veže sa članom 28. (Rodne kvote) Zakona o opštim izborima, koji određuje da (i) na listi kandidata svakog političkog subjekta nalaze se najmanje trideset odsto (30%) muškaraca i najmanje trideset odsto (30%) žena, sa po jednim kandidatom svakog pola, uključenim najmanje jednom u svaku grupi od tri (3) kandidata, počevši od prvog kandidata na listi; da se (ii) ova odredba ne primenjuje na liste koje se sastoje od jednog ili dva kandidata; i da (iii) Centralna izborna komisija izdvaja dodatna javna sredstva, u iznosu od jedan odsto (1%) od ukupnog iznosa dodeljenog političkom subjektu, za svaki mandat koji žene osvoje preko kvote od trideset odsto (30%) u trenutku overavanja i da Centralna izborna komisija planira dodatni budžet za ovu svrhu nakon svakih izbora. Prema datim objašnjenjima u presudi, Ombudsman osporava ustavnost gore navedenog člana Zakona o opštim izborima, sa navodom da je isti u suprotnosti sa načelima i vrednostima utvrđenim u članovima 7. [Vrednosti], 24. [Jednakost pred zakonom] i 45. [Pravo na izbor i učešće] Ustava, pokrenuvši, između ostalog, sledeće specifične navode: (i) utvrđivanje zakonske kvote od trideset odsto (30%) za svaki rod predstavlja neopravdano prejudiciranje, s obzirom da je procenat polova skoro pedeset odsto (50%) sa pedeset odsto (50%) između „muškaraca i žena“; (ii) u izbornoj praksi „se nije desilo da su politički subjekti slali na sertifikaciju liste kandidata sa 50% muškaraca i žena“; i (iii) ova odredba je takođe u suprotnosti sa duhom ravnopravnosti polova sadržanim u članu 5. (Opšte mere za sprečavanje rodne diskriminacije i obezbeđenja rodne ravnopravnosti) Zakona br. 05/L -020 o ravnopravnosti polova. Navode Ombudsmana osporava Parlamentarna grupa Lëvizja VETËVENDOSJE!, koja, između ostalog, i pozivajući se na prethodnu sudsku praksu Suda, ističe da je član 28. (Rodne kvote) Zakona o opštim izborima u skladu sa Ustavom, jer u suštini (i) kvota od trideset odsto (30%) na izbornim listama je zakonska kvota, dok su odredbe Zakona o ravnopravnosti polova zakonski i ustavni ideal; i (ii) pomenuti član ne predstavlja indirektnu diskriminaciju, imajući u vidu da je ovaj minimalni prag afirmativna mera koja ima za cilj održavanje rodne ravnoteže u politici. U napred navedenom kontekstu, Presuda ističe da je suština slučaja koja je pokrenuta pred Sudom usklađenost Ustava sa članom 28. (Rodne kvote) Zakona o opštim izborima, odnosno ocena da li utvrđivanje zakonske kvote od najmanje trideset odsto (30%) zastupanja svakog roda na listi političkih subjekata koji učestvuju na izborima ugrožava izborna prava utvrđena Ustavom. U tom smislu, u presudi se prvo naglašava činjenica da je rodna ravnopravnost jedna od najbitnijih vrednosti ustavnog poretka Republike Kosovo i da javni organi Republike, a posebno Skupština Republike Kosovo, imaju pozitivnu obavezu da, u vršenju svoje nadležnosti donošenja zakona, preduzmu sve neophodne mere za neophodno ostvarivanje rodne ravnopravnosti u Republici Kosovo. U vezi sa izbornim pravima, koja čine suštinu ove presude, ova potonja podseća da član 45. [Pravo na izbor i učešće] Ustava, između ostalog, propisuje da svaki građanin Republike Kosovo koji je navršio osamnaest (18) godina čak i na dan izbora, ima pravo da bira i bude biran, osim ako je to pravo ograničeno odlukom suda. Ovo ustavno pravo se takođe mora oceniti u svetlu ustavnih načela prema kojim „Republika Kosovo obezbeđuje jednakost polova kao osnovnu vrednost za razvoj demokratskog društva i jednake mogućnosti učešća žena i muškaraca u politički, ekonomski, društveni i kulturni život i sve ostale oblasti društvenog života.“ Štaviše, u presudi se ističe da na osnovu ustavnih odredbi, uprkos činjenici da su svi pred zakonom jednaki, načela jednake pravne zaštite ne sprečavaju izricanje mera neophodnih za zaštitu i unapređenje prava pojedinaca i grupa koji su u neravnopravnom položaju i takve mere se sprovode samo dok se ne postigne svrha zbog koje su postavljene. Prema objašnjenjima datim u presudi, dok je Ustavom utvrđeno da načela jednake pravne zaštite ne sprečavaju uspostavljanje mera neophodnih za zaštitu i unapređenje prava pojedinaca i grupa koje su u neravnopravnom položaju, omogućujući, između ostalog, uspostavljanje zakonskih kvota za ravnopravno učešće i rodnu zastupljenost u političkom, životu sve dok se ne postigne neophodna ravnopravnost, Ustav ne određuje visinu, odnosno procenat ove zakonske kvote već delegira ovu nadležnost Skupštini Republike, uvek uz obavezu da se poštuju pozitivne obaveze države i standardi koji proističu iz važećih međunarodnih instrumenata. U kontekstu poslednjeg, presuda, između ostalog, razrađuje (i) opšta načela Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima, u pogledu prava na biranje i učešće; (ii) instrumente i dokumente usvojene na nivou Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope u vezi sa preduzimanjem afirmativnih mera za ravnopravnu zastupljenost u politici; (iii) rezimee preporuka Saveta Evrope i mišljenja i izveštaja Venecijanske komisije u vezi sa rodnim kvotama na izbornim listama kao specifičnim merama za adresiranje faktičke rodne nejednakosti u političkoj zastupljenosti; i (iv) sudsku praksu Suda, Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnih sudova drugih zemalja u vezi sa izbornim pravima i rodnim kvotama. Na osnovu dokumenata i načela razrađenih u presudi, ova potonja takođe naglašava Rezoluciju 1706(2010) Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, koja preporučuje da se u zemljama sa sistemom lista sa proporcionalnom zastupljenošću treba uzeti u obzir uvođenje zakonske kvote koja predviđa ne samo visok udeo kandidatkinja i idealno najmanje četrdeset odsto (40%), već i striktno pravilo rangiranja pozicija. Iz analize elaborirane u presudi proizilazi da države članice Saveta Evrope, uključujući i na osnovu Preporuke Parlamentarne skupštine, podstiču se da povećaju zastupljenost žena uspostavljanjem rodnih kvota, koje u principu imaju dve karakteristike, odnosno (i) utvrđivanje minimalne kvote zastupljenosti na izbornim listama političkih subjekata; i (ii) utvrđivanje lančanog redosleda kandidata iz svakog roda, ili po jednog kandidata svakog roda uključenog najmanje jednom u svaku grupu od tri (3) kandidata u slučaju kvote od trideset procenata (30%), sa ciljem da kandidati nedovoljno zastupljenog roda ne budu rizikovani da budu prenisko postavljeni na listi i da imaju realne šanse da budu izabrani. Prema objašnjenjima datim u presudi, proizilazi da države članice Saveta Evrope koje su takve mehanizme uspostavile u relevantnim zakonima kojima se reguliše utvrđivanje izbornih lista političkih subjekata koji se takmiče na izborima, u principu, odredile visinu i/ili procenat kvote od dvadeset odsto (20%) do četrdeset odsto (40%). Dalje, a u kontekstu ocene ustavnosti osporene odredbe, Presuda, pre svega, i u vezi sa procentom rodne kvote na izbornim listama političkih subjekata, ističe činjenicu da dok Ustav omogućava uspostavljanje neophodne mere za zaštitu i unapređenje prava pojedinaca i grupa koje su u neravnopravnom položaju, ne utvrđuje procenat ove kvote, ostavljajući neophodan prostor za zakonodavnu vlast, odnosno Skupštini Republike Kosovo da utvrdi ovaj procenat, u skladu sa pozitivnim obavezama države za obezbeđivanje rodne ravnopravnosti i koja se, kada se utvrdi, mora precizno sprovesti. U presudi se takođe pojašnjava da je, na osnovu prakse Evropskog suda za ljudska prava, utvrđivanje ove kvote kao privremene i neophodne mere do postizanja rodne ravnopravnosti stvar javne politike i spada u delokrug zakonodavne vlasti. Prema datim objašnjenjima, nije u nadležnosti Suda da utvrdi visinu i/ili procenat ove zakonske kvote, već Skupština Republike Kosovo ima puna ovlašćenja da unapredi procenat gore pomenute kvote u vezi sa rodnom zastupljenošću u listama političkih subjekata koji se takmiče na izborima, uvek u kontekstu neophodne mere, do postizanja cilja rodne ravnopravnost u Republici Kosovo i uvek u skladu sa standardima uspostavljenim kroz mehanizme Saveta Evrope, razrađenim u ovoj presudi. Drugo, a u vezi sa ciljem koji se teži, od pedeset odsto (50%) zastupljenosti utvrđenog Zakonom o ravnopravnosti polova, presuda se poziva na svoju prethodnu sudsku praksu kroz koju je ovo opredeljenje razrađeno, uključujući i svoju presudu u slučaju KI45/20 i KI46/20, sa podnositeljkama zahteva Tinka Kurti i Drita Millaku i koji, između ostalog, naglašava da Skupština kao zakonodavac nije formulisala procenat od pedeset odsto (50%) kao obaveznu zakonsku kvotu već ga je formulisala u obliku težnje ka postizanju ustavnog opredeljenja za rodnu ravnopravnost u Republici Kosovo. Tačnije i prema datim objašnjenjima, pedeset odsto (50%) kojem se teži u Zakonu o ravnopravnosti polova nije zakonska kvota za obavezno predstavljanje kao što je trideset odsto (30%), predviđen članom 28. (Rodne kvote) Zakona o opštim izborima. Imajući to u vidu, oba zakona su usvojena od strane Skupštine Republike i na njoj je da postepeno ostvari ciljeve koje je sama utvrdila kroz zakonodavni proces. Treće, a vezano za neophodan standard ulančavanja kandidata po odgovarajućim rodovima, u presuda ističe da član 28. (Rodne kvote) Zakona o opštim izborima precizira da na listi kandidata svakog političkog subjekta mora biti po jedan kandidat svakog roda uključen najmanje jednom u svakoj grupi od tri (3) kandidata, računajući od prvog kandidata na listi, i da je takav aranžman takođe zasnovan na važećim međunarodnim standardima. Konačno, u presudi se naglašava činjenica da Republika Kosovo ima ustavnu obavezu da obezbedi rodnu ravnopravnost kao temeljnu vrednost za demokratski razvoj društva i jednake mogućnosti za učešće žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, društvenom, kulturnom životu i drugim oblastima društvenog života. Kako to relevantni dokumenti Saveta Evrope utvrđuju i kako je razrađeno u presudi, nedostatak jednake zastupljenosti žena i muškaraca u političkom i javnom odlučivanju predstavlja pretnju legitimitetu odgovarajućih demokratija.

Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde

Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde

6. KO283/23
Podnosilac: Abelard Tahiri i 9 drugih poslanika Skupštine Republike Kosovo
Objavljeno dana: 27. decembar 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti odluke Skupštine Republike Kosovo [br. 08-V-668] od 15. decembra 2023. godine o razrešenju g. Agrona Beke sa pozicije člana Tužilačkog saveta Kosova

Sud je ocenio ustavnost odluke [br. 08-V-668] od 15. decembra 2023. godine Skupštine Republike Kosovo za razrešenje g. Agrona Beke sa pozicije člana Tužilačkog saveta Kosova. U presudi se najpre pojašnjava da su okolnosti konkretnog slučaja vezane za razrešenje g. Beke sa pozicije netužilačkog člana Tužilačkog saveta osporenom odlukom Skupštine. Kako je pojašnjeno u presudi, razrešenju člana Tužilačkog saveta je prethodila preporuka [br. 08/4446/Do-1994] od 28. septembra 2023. godine Komisije za zakonodavstvo, mandate, imunitete, Poslovnik Skupštine i nadzor Agencije protiv korupcije, kojom je poslednje navedena preporučila Skupštini razrešenje g. Beke sa pozicije netužilačkog člana, na osnovu nalaza ove skupštinske komisije. Kao što je navedeno i opširno objašnjeno u objavljenoj presudi, u napred pomenutoj preporuci Komisije za zakonodavstvo, navedeni su razlozi na kojima ova potonja zasniva svoju preporuku upućenu Skupštini za razrešenje g. Beke sa pozicije netužilačkog člana Tužilačkog saveta, ocenjujući da predmetne radnje predstavljaju povredu zakona, odnosno tačka 2.2 stava 2 člana 13. (Završetak mandata) Zakona br. 06/L-056 o Tužilačkom savetu Kosova, gde se izričito navodi da se član Tužilačkog saveta razrešava u slučaju da „2.2. vrše svoju funkciju suprotno dužnostima i odgovornostima”. Podnosioci zahteva su pred Sudom osporili ustavnost odluke [br. 08-V-668] od 15. decembra 2023. godine Skupštine, navodeći, između ostalog, da je doneta u suprotnosti sa stavom 1, člana 4. [Oblik vladanja i podela vlasti], stavovima 1. i 2., člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], članom 32. [Pravo na pravno sredstvo], članom 54. [Sudska zaštita prava] i stavovima 1. i 4, člana 110. [Tužilački savet Kosova] Ustava. Prema navodima podnosilaca zahteva, Skupština je, u suštini, prekoračila svoja ustavna ovlašćenja, jer nema ovlašćenja da članu Tužilačkog saveta prekine ustavni mandat. Navode podnosilaca zahteva su podržali Tužilački savet i parlamentarna grupa Aleanca për Ardhmërinë e Kosovës, dok su ih osporili Komisija za zakonodavstvo i parlamentarna grupa Lëvizje VETËVENDOSJE!. U kontekstu gore navedenih pitanja, presuda prvo naglašava činjenicu da su gore navedene okolnosti i tvrdnje, između ostalog, pokrenule i sledeća pitanja: (i) da li Skupština ima ovlašćenje da prekine ustavni mandat netužilačkom članu Tužilačkog saveta; i (ii) da li je prestanak mandata u okolnostima konkretnog slučaja doveo do povrede nezavisnosti Tužilačkog saveta.
U kontekstu načela koja proizilaze iz analize ustavnih načela, presuda, između ostalog, pojašnjava da u kontekstu vršenja funkcija Skupštine koje se odnose na nezavisne ustavne institucije u okviru Poglavlja VII [Pravosudni sistem] Ustava, , interakcija Tužilačkog saveta sa Skupštinom je od posebnog značaja, prema odredbama člana 65. [Nadležnosti Skupštine] i 110. [Tužilački savet Kosova] Ustava, koji u suštini, utvrđuje vršenje nadležnosti Skupštine] da utvrđuje sastav Tužilačkog saveta i bira članove Tužilačkog saveta, uvek u funkciji održavanja potpune nezavisnosti ovog saveta u vršenju njegovih ustavnih funkcija, kako je definisano u stavu 1, člana 110. [Tužilački savet Kosova] Ustava i istovremeno, poštujući podelu i balans vlasti, kako je definisano u stavu 1, član 4. [Oblik vladanja i podela vlasti] Ustava. U presudi se dalje podseća da su načela koja se odnose na nezavisnost Tužilačkog saveta, interakciju ovog potonjeg sa Skupštinom u cilju očuvanja potpune nezavisnosti Tužilačkog saveta u vršenju njegovih ustavnih funkcija, kao i bezbednosti mandata članova Tužilačkog saveta, utvrdio je Sud presudom od 24. marta 2023. godine u slučajevima KO100/22 i KO101/22 o oceni ustavnosti Zakona br. 08/L-136 o izmenama i dopunama Zakona o Tužilačkom savetu. U kontekstu specifičnih okolnosti ovog slučaja, presuda pojašnjava da je, uprkos činjenici da je Ustavom, stavom 4 svog člana 110. [Tužilački savet Kosova], utvrđeno da su sastav Tužilačkog saveta, kao i odredbe, između ostalog, koje se odnose na razrešenje, regulisane zakonom, ova nadležnost Skupštine se uvek mora vršiti u skladu sa stavom 1, člana 110. [Tužilački savet Kosova] Ustava, kojim se garantuje potpuna nezavisnost Tužilačkog saveta i čija se nadležnost ne može umanjiti zakonskim odredbama. Međutim, u kontekstu razrešenja netužilačkih članova Tužilačkog saveta i prema datim pojašnjenjima iz sadržaja stava 10, člana 10. (Postupak za predlaganje, izbor i razrešenje članova, koje bira Skupština) Zakona o Tužilačkom savetu, rezultiraju dva različita oblika predloga Skupštini za razrešenje netužilačkog člana Tužilačkog saveta, odnosno: (i) preko predloga relevantne skupštinske komisije, koja ima zadatak da razmotri i oceni učinak ili ponašanje netužilačkog člana i, u slučaju predloga za razrešenje, isti se podnosi Skupštini na glasanje; kao i (ii) preko sopstvenog predloga Tužilačkog saveta, kada isti oceni da netužilački član ne ispunjava svoju dužnost u skladu sa nadležnostima ili ako je postupio nedolično, koji podnosi Skupštini gde podleže glasanju, kao u prvom slučaju. U konkretnom slučaju, predlog za razrešenje relevantnog netužilačkog člana Saveta dolazi od nadležne skupštinske komisije, odnosno od Komisije za zakonodavstvo, kao rezultat nalaza navedenih u gore navedenoj preporuci. U presudi se pojašnjava da je mogućnost razrešenja netužilačkog člana Tužilačkog saveta, od strane Skupštine, na predlog nadležne Komisije, izričito predviđena zakonom koji se primenjuje za Tužilački savet. U presudi se takođe pojašnjava da su se kroz sudsku praksu Suda rešavali slučajevi kada su se pred njim, na osnovu stava 5, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, osporavale odluke Skupštine o razrešenju članova nezavisnih institucija, kao one što su utvrđene Ustavom i one ustanovljene zakonom. Sud je svojom sudskom praksom razjasnio ograničenja ovlašćenja Skupštine za razrešenje članova nezavisnih institucija, a koja je i izabrala, ističući da je u vršenju ove funkcije Skupština dužna da poštuje i sprovodi posebne odredbe relevantnih zakona koje je sama usvojila. Ovi principi su uspostavljeni, između ostalog, kroz (i) slučaj: KO127/21, povodom razrešenja 5 (pet) članova Nezavisnog nadzornog odbora Civilne službe kolektivno; (ii) slučaj: KO134/21, u vezi sa kolektivnim razrešenjem svih članova Odbora Radio-televizije Kosova; (iii) slučaj: KO157/23, povodom razrešenja članice Odbora Tela za razmatranje nabavki; i (iv) slučaj: KO139/21, povodom razrešenja 5 (pet) članova Odbora Železničkog regulatornog organa. Sud je, prema pojašnjenjima datim u navedenim presudama i ovoj presudi, u prva tri slučaja utvrdio povredu ustavnih odredaba, na osnovu teksta odredaba važećih zakona, uključujući i činjenicu da su dotična razrešenja bila kolektivna, relevantne odluke o njihovom razrešenju nisu dale adekvatno obrazloženje, a štaviše, donošenje odluka razrešenih članova je dovelo do njihovog razrešenja. Dok u četvrtom slučaju, odnosno o razrešenjima koja se odnose na članove Odbora regulativnog autoriteta železnica, Sud nije utvrdio ustavnu povredu, jer su odredbe i tekst odredaba važećeg zakona dozvolili Skupštini šire diskreciono pravo u razrešenju relevantnih članova. U kontekstu okolnosti konkretnog slučaja, u presudi se pojašnjava da je g. Beka razrešen od strane Skupštine na osnovu preporuke Komisije za zakonodavstvo, u kojoj su navedeni razlozi za obavljanje funkcije „[…] u suprotnosti sa dužnostima i odgovornostima“, na osnovu postupka za razrešenje netužilačkih članova Tužilačkog saveta što je izričito definisano Zakonom o Tužilačkom savetu, ina zakonskom osnovu koji je izričito definisan gore navedenim zakonom. U takvim okolnostima, u kojima je Skupština izvršila svoju ulogu u odnosu na netužilačke članove Tužilačkog saveta, a razrešila netužilačkog člana po postupku i razlozima za razrešenje prema odredbama Zakona o Tužilačkom savetu, uključujući i na osnovu obrazloženja koje se ne pokazuje jasno proizvoljno, presudom se utvrđuje da Skupština osporenom odlukom nije prekoračila ustavna i zakonska ovlašćenja u kontekstu stava 9, člana 65. [Nadležnosti Skupštine] i stava 4 člana 110. [Tužilački savet Kosova] Ustava.

Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde

Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde

Rešenja o neprihvatljivosti
________________________________
II.
U osam (8) rešenja o neprihvatljivosti koja je Sud objavio, poslednje navedeni je utvrdio da su, zahtevi podnosilaca neprihvatljivi na osnovu stava 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, člana 48. (Tačnost podneska) Zakona, stava (2) pravila 34. (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika zbog toga što (i) navodi podnosilaca zahteva spadaju u kategoriji četvrtog stepena; (ii) odražavaju navode sa “jasnim ili očiglednim odsustvom povrede”; i/ili (iii) su isti “nepotkrepljeni ili neobrazloženi”.

7. KI82/24
Podnosilac: Shpejtim Ahmeti
Objavljeno dana: 6. decembar 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti rešenja Apelacionog suda Republike Kosovo[PN. nr. 250/2024], od 14. februara 2024. godine