Govoreći o dve vrste vlasti, sud priča o vlasti koja stvara Ustav i o vlasti koja se stvara Ustavom. Praveći ovu razliku, Sud je skinuo prašinu sa starih koncepta, koji su nas učili da stvaralačka vlast, original, jednog naroda, nikada se ne konzumira jednom zauvek. Ovaj ustavni i politički diskurs se po prvi put razmatralo od strane teoretičara Francuske revolucije,  pre svega od Benjamin Constant. Očigledno je, tu nećemo govoriti o Benjamin Constant, kao početnog apogeja Francuske revolucije, o njegovim docnijem kritičaru, o razlozima zašto je on uporedio Napoleona Bonopartu sa varvarima azijskih steni, i tako dalje. Ovde govorićemo o razlikama koje pravi Sud izmešu stvaralačke vlasti, pouvoir constitutant, i osnivane vlasti, pouvoir constituee, kao i razliku između radikalne demokratije i one kontrolisane od strane ustavnih mehanizma, kao što su: podela i ravnoteža vlasti, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava i prava manjina, i tako dalje. Ovom svojom odlukom, Sud  je stavio tačku jedne teoretske-praktične iluzije koja kaže da izražavanje volje za samoopredeljenje naroda se konzumira početnom radnjom stvaranja države.  Osim toga Sud ovom odlukom, je stavio tačku druge iluzije što znači da demokratija podrazumeva bezuslovno i neograničeno vladavinu većine, bez ijedne garancije institucija ili nekog drugog mehanizma koji štiti one koji nisu deo većine.

Što se tiće pada prve iluzije, Sud je bio protiv onoga što su autori pitanja predvideli, ističući da autori kosovske Deklaracije nezavisnosti nisu bili isti sa Privremenim Institucijama  samouprave, PISU, i da njihov mandat se zasnivao na jedan originalan akt građana Kosova, a ne na Rezoluciju 1244 Saveta Bezbednosti.

Ovom konstatacijom, Sud je skidao prašinu doktrine Benjamina Constanta i drugih teoretičara  razliku između stvaralačke vlasti i one već osnivane.  Ovaj pristup Suda je razočarao sve dogmatičare, koji daju međunarodnom pravu jedan fetiš kvalitet, a koji nema, shodno kome teritorijalni integritet i suverenitet država su sveti i ne mogu se promeniti nikada ni u bilo kojim okolnostima, bez obzira na unutrašnje politike kojima države vode svoje građane. Slično razočaranje su doživeli Britanci kada su verovali da će američke kolonije pretrpeti neograničeno, pa onda Španci u početku 19 veka, kao i Francuzi i drugi, sredinom prošlog veka, koji su zasnivali svoju politiku na kolonijalnim i neliberalnim premisama. Ovaj moćan aspekt, na šta se zasniva mišljenje MSP, vodi me do drugog aspekta, onog radikalne demokratije i nivoa njene tolerancije u jednoj ustavnoj demokratiji.

Što se tiče ovoga, Sud se nije izjasnio jer to nije njegova dužnost da se bavi modelima unutrašnje demokratije država.  Međutim, jaka zaštita koju je Sud pružio stvaralačkoj vlasti i izvanredno razmatranje ovog pojma, što obavezno podrazumeva da Kosovo je dobila pravo da vrši originalnu vlast, ne bezuslovno i neograničeno. Da je to tako, jasno se vidi iz Deklaracije nezavisnosti, od 17. februara 2008. god., operativna do poslednje tačke u Ustavu Kosova koji je na snazi, pod kojim se Kosovo predstavlja kao jedna ustavna demokratija zasnivana na podeli i ravnotežu vlasti, poštovanje i zaštitu ljudskih prava i prava manjina, vladavinu prava i demokratije. Jednom rečju, iako Sud nije izjavio to, jer nije bilo niti je njegova dužnost, još uvek veoma lako je shvatiti da put koji bi nastavila Kosovo nakon proglašenja nezavisnosti bilo bi put ustavne demokratije koji počiva na osnovne postulate modernog zapadnog konstitucionalizma.  Postulati našeg Ustava u svojim odredbama oličavaju filozofiju John-a Lock-a, što se tiče volje onih kojima se vlada, filozofiju Montesquieu-a,  što se tiče podele i ravnoteže vlasti, i filozofiju  Edward Coke, što se tiče naglaska o ljudskim pravima.

Ovi ideali, sankcionisani u Deklaraciju nezavisnosti Kosova, Ustavu i njenimm zakonima, ne treba ikada izdati ako se misli da ovaj Dan Pravde jednog dana bude Dan Pravde za sve građane Kosova, bez ikakve razlike. Ovaj dan postaće takav samo onda kada svi shvate ozbiljno svoje obaveze koje proizilaze iz Ustava i zakona, koji formalno, bez sumnje, promovišu i garantuju pravdu za sve. Radnje javnih organa su te koje daju smisao ovim odredbama, dok kosovskoj pravdi daju  duh civilizacije.“