Obaveštenje o presudi KO 43/19

Ustavni sud Republike Kosovo je odlučio u slučaju KO43/19, koji su podneli: Albulena Haxhiu, Driton Selmanaj i trideset drugih poslanika Skupštine Republike Kosovo, na sednici za razmatranje održanoj 13. juna 2019. godine.

Predmetna stvar podnetog zahteva bila je ocena ustavnosti članova 1, 2, 4, 10. (stav 4 podstavovi 1 i 2) i 11. (stav 3) Zakona br. 06/L-145 o dužnostima, odgovornostima i nadležnostima državne delegacije Republike Kosovo u procesu dijaloga sa Srbijom (osporeni zakon). Podnosioci zahteva su tvrdili da osporeni zakon, u celini, nije u saglasnosti sa Ustavom i u suštini su imali tri glavna navoda: (i) definisanje i promena ustavne institucionalne hijerarhije i hijerarhije odlučivanja u dijalogu sa Srbijom; (ii) zakonske nadležnosti državne delegacije direktno zadiru u ustavne nadležnosti izvršne i zakonodavne vlasti, i (iii) davanje karaktera lex specialis osporenom zakonu.

Sud je ocenio da je zahtev prihvatljiv za razmatranje i prilikom razrade merituma zahteva našao da:

– Državna delegacija koja je osnovana osporenim zakonom nije predviđena Ustavom i nije predviđena unutar oblika vladanja i podele vlasti. Kao takva, državna delegacija se ne može uključiti u uzajamno dejstvo podele, kontrole i balansiranja vlasti, odnosno u strukturu podele vlasti, kao što je utvrđeno članom 4. Ustava.

Sud je dalje utvrdio da prenos nadležnosti ustavnih institucija na “poseban mehanizam” uspostavljen u osporenom zakonu predstavlja mešanje u vršenje nadležnosti institucija utvrđenih Ustavom i nije u skladu sa demokratskim vrednostima i vladavinom prava, utvrđenim članom 7. Ustava jer državnoj delegaciji dodeljuje funkcije koje nisu u saglasnosti sa ustavnim odredbama.

Sud je takođe utvrdio da je ustavnim normama izričito predviđena obaveza u vezi sa vršenjem ustavnih nadležnosti u sferi spoljne politike za nadležne institucije i da se nadležnost za vođenje dijaloga sa trećom državom ne može nižim pravnim aktom, kao što je osporeni zakon, prenositi na državnu delegaciju kao “poseban mehanizam”.

Sud je dalje utvrdio da je Skupština Republike Kosovo dužna da nagleda spoljnu politiku u okviru ustavnih nadležnosti predviđenih stavom 12 člana 65. Ustava. Sud je takođe naglasio da stav 1 člana 93. Ustava utvrđuje nadležnosti Vlade u “predlaganju i sprovođenju unutrašnje i spoljne politike zemlje”, dok stavovi 1 i 9 člana 94. utvrđuju da premijer, kao čelnik Vlade “predstavlja i vodi Vladu” i “savetuje se sa predsednikom o sprovođenju spoljne politike zemlje”.

Shodno tome, Sud je zaključio da je predstavljanje u sferi spoljne politike dužnost ustavnih institucija Republike Kosovo. Ova nadležnost je utvrđena Ustavom i podrazumeva, pre svega, da svaki pregovor ili druga radnja koja se odnosi na zaključivanje međunarodnih sporazuma u ime Republike Kosovo mora biti u okviru ustavnih dužnosti koje imaju institucije Republike Kosovo. Sud je takođe zaključio da se nadležnost za postizanje međunarodnih sporazuma ne može prenositi ili transferisati sa ustavnih institucija na “poseban mehanizam“, kao što je predviđeno osporenim zakonom.
Sud je na kraju jednoglasno odlučio da članovi 1. (stav 1), 2, 4, 10. (stav 4 podstavovi 1 i 2) i član 11. (stav 3) Zakona br. 06/L-145 o dužnostima, odgovornostima i nadležnostima državne delegacije Republike Kosovo u procesu dijaloga sa Srbijom nisu u saglasnosti sa stavovima 1, 2, 3 i 4 člana 4. [Oblik vladanja i podela vlasti], stavom 1 člana 7. [Vrednosti], stavom 12 člana 65. [Nadležnosti Skupštine], stavom 1 člana 93. [Nadležnosti Vlade] i stavovima 1 i 9 člana 94. [Nadležnosti premijera] Ustava i shodno tome, osporeni zakon je, u celini, nesaglasan sa Ustavom.

– Za detaljnije informacije u vezi sa obrazloženjem i odlukom Suda o zahtevu KO43/19, molimo pogledajte presudu i sažetak presude koji su objavljeni na sajtu Ustavnog suda: www.gjk-ks.org.