USTAVNI SUD

KI10/20, Podnosilac zahteva: Regionalna kompanija za vodosnabdevanje “Hidroregjioni Jugor” D.D. – Jedinica Nova gora Prizren, Ocena ustavnosti rešenja Apelacionog suda Ac. br. 4254/19 od 28. oktobra 2019. godine

KI10/20, rešenje o neprihvatljivosti, usvojeno 23. septembra 2020. godine, objavljeno 06 .octobra 2020.godine

Ključne reči: individualni zahtev, zahtev za privremenu meru, izvršni postupak, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Zahtev je podnela Regionalna kompanija za vodosnabdevanje “Hidroregjioni Jugor” D.D. – Jedinica Nova gora Prizren, koju zastupa advokat Ahmet Tahiri iz Prištine.

Podnosilac zahteva osporava rešenje [Ac. br. 4254/2019] od 28. oktobra 2019. godine Apelacionog suda u vezi sa nalogom [P. br. 1694/2018] od 19. decembra 2018. godine privatnog izvršitelja, navodeći da su isti doneti uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovane članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava], 54. [Sudska zaštita prava] i 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava i članom 6. [Pravo na pravično suđenje] EKLJP-a. Podnosilac zahteva glavne navode povezuje sa povredom Zakona br. 05/L-043 i Zakona br. 05/L-119 o izmenama i dopunama Zakona br. 05/L-043 o oprosti javnih dugova na Kosovu.

Što se tiče ovih navoda, Sud prvo ističe da se kao opšte pravilo, navodi o pogrešnom utvrđivanju činjeničnog stanja i pogrešnom tumačenju zakona za koje se navodi da su izvršili redovni sudovi, odnose na oblast zakonitosti i, kao takvi, ne spadaju u jurisdikciju Suda i zato, u principu, Sud ne može da ih razmatra. (Vidi: slučaj Suda br. KI06/17, podnosilac zahteva: L.G. i petoro drugih, rešenje o neprihvatljivosti od 25. oktobra 2016. godine, stav 36; slučaj KI122/16, podnosilac zahteva: Riza Dembogaj, presuda od 30. maja 2018. godine, stav 56; i KI49/19 podnosilac zahteva: Limak Kosovo International Airport SH.A., „Adem Jashari“, rešenje o neprihvatljivosti od 10. oktobra 2019. godine, stav 47). Sud je dosledno ponavljao da nije njegov zadatak da se bavi graškama u činjenicama ili zakonu za koje se navodi da su izvršili redovni sudovi (zakonitost), osim i u meri u kojoj su mogli povrediti prava i slobode zaštićene Ustavom (ustavnost). Sam Sud ne može da oceni zakon koji je doveo dotle neki redovni sud da usvoji jednu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena“, što bi rezultirao prekoračenjem granica postavljenim u njegovoj jurisdikciji. U stvari, uloga je redovnih sudova da tumače i primenjuju relevantna pravila procesnog i materijalnog prava. (Vidi: slučaj ESLJP-a García Ruiz protiv Španije, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28; i, vidi: takođe među ostalima, slučajeve Suda KI70/11, podnosilac zahteva: Faik Hima, Magbule Hima i Besart Hima, rešenje o neprihvatljivosti od 16. decembra 2011. godine, stav 29; KI06/17, gore citiran, stav 37; KI122/16, gore citiran, stav 57; i KI49/19, gore citiran, stav 48).

U skladu sa njegovom konsolidovanom sudskom praksom, Sud dalje ističe da nezadovoljstvo podnosioca zahteva sa ishodom postupka od strane redovnih sudova, odnosno odlukama Apelacionog suda i Osnovnog suda, ili samo pominjanje članova Ustava, ne može samo po sebi da pokrene argumentovan navod o ustavnim povredama. Kada se navode takve povrede Ustava, podnosioci zahteva treba da osiguraju obrazložene navode i uverljive argumente (vidi: mutatis mutandis, slučaj Mezotur – Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, ESLJP, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21 i, vidi, takođe slučaj KI56/17, podnositeljka zahteva: Lumturije Murtezaj, rešenje o neprihvatljivosti od 18. decembra 2017. godine, stav 42).

Kao rezultat toga, Sud utvrđuje da podnosilac zahteva nije potkrepio navode da su relevantni postupci na neki način bili nepravični ili proizvoljni i da su osporenom odlukom povređena prava i slobode zagarantovane Ustavom i EKLJP-om. U zaključku, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika, zahtev je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i, shodno tome, neprihvatljiv. Dakle, kao što je gore zaključeno, zahtev podnosioca je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, stoga, i zahtev podnosioca o privremenoj meri treba da se odbije.