USTAVNI SUD

KI122/17, Zahtev za ocenu ustavnosti rešenja Ae. br. 185/2017 Apelacionog suda od 11. avgusta 2017. godine i rešenja IV. EK. C. br. 273/2016 Osnovnog suda u Prištini od 14. juna 2017. godine

KI122/17, podnosilac zahteva: Česká Exportní Banka A.S.

Presuda od 18. aprila 2018. godine

Ključne reči: res judicata, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, pravna sigurnost, mera obezbeđenja, primenljivost člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP u prethodnim postupcima

Podnosilac zahteva je strano društvo, Česká Exportní Banka A.S., sa sedištem u Republici Češkoj, koje je zaključilo poslovni ugovor sa domaćim društvom, Compact Group D.O.O. sa sedištem u Republici Kosovo. Ugovorne strane su se sporazumele da svoje sporove rešavaju arbitražom i to pred Arbitražnim sudom pri Privrednoj komori Republike Češke. Ovaj poslednji je na zahtev podnosioca doneo arbitražnu odluku kojom je Compact Group D.O.O. obavezao da podnosiocu zahteva isplati iznos od 1.364.527,00 € plus zateznu kamatu. Arbitražna odluka je potvrđena od strane redovnih sudova i proglašena za izvršnu odluku u Republici Kosovo. Pored toga, potvrđen je i nalog za izvršenje izdat od strane privatnog izvršitelja koji je zahtevao izvršenje arbitražne odluke.

Dan nakon što je arbitražna odluka potvrđena kao konačna, obavezujuća i izvršna odluka u Republici Kosovo, Compact Group D.O.O. je doneo odluku o dobrovoljnom raspuštanju svog društva. Tom odlukom, Compact Group D.O.O. je izjavio da nema nijednu neizmirenu obavezu prema trećim licima. Podnosilac zahteva je od Osnovnog suda u Prištini – Odeljenje za privredne sporove tražio da se odluka o dobrovoljnom raspuštanju poništi kao nezakonita. Osim zahteva u svojoj glavnoj tužbi, podnosilac zahteva je tražio od Osnovnog suda da uvede meru obezbeđenja koja je imala za cilj da se sačuvaju imovina i sredstva potrebna za izvršenje arbitražne odluke.

Povodom zahteva podnosioca za meru obezbeđenja, redovni sudovi su doneli ukupno osam odluka. Donete su četiri grupe odluka u prvoj i žalbenoj instanci, odnosno četiri odluke Osnovnog suda i četiri odluke Apelacionog suda. Pred Ustavnim sudom je osporena četvrta grupa odluka. Podnosilac zahteva je tvrdio da mu je četvrtom grupom odluka povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje jer su tim odlukama poništene ranije odluke za koje je podnosilac zahteva smatrao da su konačne i obavezujuće i, kao takve, res judicata.

Podnosilac zahteva je osim što je tražio da se osporene odluke proglase nevažećim,  takođe tražio da se odluke koje su postale konačne i obavezujuće, proglase odlukama res judicata. Glavni argument podnosioca zahteva je bio taj da je Apelacioni sud na sopstvenu inicijativu i prekoračivši zahteve parničnih strana, ponovo otvorio pitanja koja je on sam već potvrdio svojim ranijom odlukom.

Ustavni sud je proglasio zahtev prihvatljivim i utvrdio povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP jer je ocenio da Apelacioni sud nije poštovao načelo pravne sigurnosti, te da nije ispoštovao konačnu odluku. Dalje, Sud je takođe utvrdio da je Apelacioni sud u potpunosti ignorisao sve navode podnosioca u vezi sa pitanjima res judicata i nije odgovorio na argumente podnosioca koji se odnose na ova pitanja. Kao rezultat ovih povreda, Sud je utvrdio da je podnosilac zahteva lišen koristi koje donosi konačna i obavezujuća odluka suda.

Što se tiče postupka u celini, Sud je takođe izrazio svoju zabrinutost zbog toga što je podnosilac bio prinuđen da preduzme ove dodatne postupke protiv dobrovoljnog raspuštanja društva tuženog kako bi ostvario izvršenje konačne i obavezujuće sudske odluke u vezi sa njegovom arbitražnom odlukom.

Sledeća važna tačka ove presude je to što je Sud, po prvi put, izvršio tumačenje primenljivosti člana 31. Ustava (i člana 6. EKLJP) u prethodnim postupcima. Na osnovu prakse ESLJP-a (Micallef protiv Malte, predstavka br. 17056/06, presuda, [VV], 15. oktobar 2009. godine), Sud se odlučio na dvostepeni test na osnovu kojeg se mora razmotriti primenljivost ovih garancija, od slučaja do slučaja.

Konačno, Sud je proglasio zahtev prihvatljivim; utvrdio da je došlo do povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP; utvrdio da je četvrta grupa (osporenih) odluka nevažeća i ništava; utvrdio da je rešenje Apelacionog suda [Ae. br. 185/2017 od 16. decembra 2017. godine] konačno i obavezujuće i, kao takvo, res judicata u odnosu na tri konkretne tačke koje moraju biti izvršene.