USTAVNI SUD

KI90/22, Podnosilac: Jusuf Nikçi, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova ARJ-UZVP. br. 2/2022 od 10. marta 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan zahtev

Suština slučaja povezana je sa zahtevom podnosioca zahteva za njegovo vraćanje na radno mesto u Skupštini Republike Kosovo. Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je Disciplinska komisija Skupštine raskinula radni odnos podnosiocu zahteva zbog teških disciplinskih prekršaja, odnosno zloupotrebe službenih dužnosti i ovlašćenja u cilju sticanja koristi za sebe i treća lica. Nakon ulaganja žalbe od strane podnosioca zahteva, Komisija za žalbe Skupštine Kosova, odbila je tu žalbu i potvrdila odluku Disciplinske komisije. Nakon toga, NNOCSK je utvrdio da Skupština nije učinila procesne povrede prilikom vođenja disciplinskog i/ili žalbenog postupka. U postupku upravnog spora, Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva i poništio odluku NNOCSK-a te vratio predmet na ponovno odlučivanje i razmatranje. Nakon žalbe koju je uložio NNOCSK, Apelacioni sud je odbio tu žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda. U postupku ponovljenog odlučivanja i razmatranja, NNOCSK je odbacio, kao nedozvoljenu, žalbu podnosioca zahteva, sa obrazloženjem da je neblagovremena, odnosno da je podneta van zakonom propisanog roka, pozivajući sa na član 11. Uredbe br. 2001/36 o javnim službama na Kosovu. Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva i poništio sve gore pomenute odluke, te obavezao Skupštinu Kosova da vrati podnosioca zahteva na njegovo ranije radno mesto. Nakon toga, Apelacioni sud je usvojio, kao osnovanu, žalbu Skupštine Kosova protiv gore navedene odluke, naglasivši da Osnovni sud nije uzeo u obzir dokaze koje je dostavio tuženi, kao što je ugovor o radu u kome je utvrđen vremenski rok ugovora, koji je istekao 11. januara 2009. godine. U postupku ponovljenog odlučivanja, Osnovni sud je ponovo poništio sve prethodne odluke i obavezao Skupštinu Kosova da podnosiocu zahteva, na ime plata za vreme u kome je trebalo da bude na radnom mestu, odnosno od 2007. do 2009. godine, isplati odgovarajući iznos. S druge strane, odbio je kao neosnovan zahtev podnosioca zahteva za vraćanje na ranije radno mesto. Apelacioni sud je potom odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva protiv odluke Osnovnog suda. Konačno, Vrhovni sud je odbio, kao neosnovan, i zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, te naveo, između ostalog, da je Skupština Kosova imala ugovor o radu sa podnosiocem zahteva u periodu od 12. januara 2006. do 11. januara 2009. godine i da se poslodavac ne može prinuditi da automatski produži ugovor po njegovom isteku iz razloga što pravo na rad važi onoliko koliko važi i ugovor.

Na osnovu navedenog, podnosilac zahteva je tvrdio da je došlo do (I) povrede procesnih garancija zajamčenih članom 31. u pogledu neobrazloženosti sudskih odluka; (II) povrede člana 46. [Zaštita imovine] Ustava, kao i (III) povrede člana 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava.

S tim u vezi, Sud je prilikom razmatranja prethodno pomenutih navoda, utvrdio da je zahtev podnosioca zahteva neprihvatljiv iz razloga što na osnovu navoda koje je izneo podnosilac zahteva i činjenica koje predočio, a takođe i obrazloženja Apelacionog suda u odnosu na ocenu svedoka i drugih dokaza, kao i pravnog osnova za odlučivanje, Sud smatra da podnosilac zahteva nije dovoljno dokazao i potkrepio svoj navod da redovni sudovi nisu obrazložili svoje odluke. Shodno tome, navodi o neobrazloženosti sudskih odluka su ocenjeni kao očigledno neosnovani, u skladu sa članom 113.7 Ustava i pravilom 34 (2) Poslovnika.

Navode koji se odnose na povredu prava na imovinu, podnosilac zahteva povezuje sa navodima o povredi člana 31, a Sud je već došao do zaključka da su ovi navodi očigledno neosnovani. Shodno tome, Sud je utvrdio da u konkretnom slučaju nije dokazano da podnosilac ima obrazloženi zahtev u vezi sa povredom prava na imovinu iz člana 46. Ustava.

Na kraju, navodi koji se odnose na član 49. Ustava spadaju u kategoriju „nepotkrepljenih ili neobrazloženih navoda“ i samim tim su neprihvatljivi, kako je utvrđeno članom 48. Zakona i pravilom 34 (1) (d) Poslovnika. Shodno tome, zahtev je u celini očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i proglašava se neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 34. stav (2) Poslovnika o radu.