USTAVNI SUD

KI211/19 podnosioci zahteva: Hashim Gashi, Selajdin Isufi, B.K., H.Z., M.H., R.S., R.E., S.O., S.H., H.I., N.S., S.I. i S.R.; Ocena ustavnosti odluke Vlade Republike Kosovo br. 11/111 od 19. jula 2019. godine

KI211/19, rešenje o neprihvatljivosti 11. novembra 2020. godine, objavljeno 16. decembar 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, neiscrpljivanje pravnih sredstava

Okolnosti konkretnog slučaja su povezane sa privatizacijom preduzeća N.Sh. KBI “Agrokultura” u Gnjilanu i odgovarajućim pravima radnika, kao što su propisana u važećem zakonodavstvu. Podnosioci zahteva su dobili ta prava, jer su bili deo konačne liste zaposlenih koji su ispunjavali uslove za dobijanje dela prihoda, odnosno dvadeset posto (20%) od privatizacije i likvidacije gore navedenog preduzeća. Međutim, nakon usvajanja Zakona br. 04/L-144 o davanju na korišćenje i o razmeni nepokretne imovine opštine 2012. godine, opštinama je omogućeno da traže povraćaj nepokretnosti u ime javnog interesa, uključujući i zemljišta bivših društvenih preduzeća. Na osnovu ovog zakona, Vlada je donela niz odluka o vraćanju imovine u društvenom vlasništvu opštinama, koje su bile pod upravom KAP-a. Među njima je bila i odluka [br. 05/55], kojom je usvojen zahtev opštine Gnjilane za povlačenje iz procesa privatizacije gore navedenog preduzeća radi ostvarivanja javnog interesa, odnosno „da se obezbedi lokacija za gradsko groblje“. Odluke Vlade donete u ovom kontekstu takođe je osporio  i predsednik Republike pred Sudom u slučaju KO181/18. Kao rezultat osporavanja ustavnosti ovih odluka pred Sudom, Vlada ih je u prvobitno obustavila, dok je, nakon što je Sud rešenjem o neprihvatljivosti u slučaju KO181/18 proglasio neprihvatljivim zahtev predsednika, Vlada je odlukom [br. 11/111] odlučila da ukine suspenziju, ostavljajući na snazi, između ostalog, relevantne odluke, uključujući odluku kojom je opštini Gnjilane vraćen relevantni deo preduzeća N.Sh. KBI “Agrokultura”. Podnosioci zahteva osporavaju ovu odluku pred Sudom, navodeći da je doneta uz povredu članova 31. [Pravo na pravično i nepristrano suđenje], 46. [Zaštita imovine] i 159. [Imovina i društvena preduzeća] Ustava. Podnosioci zahteva u suštini navode da u suprotnosti sa gore navedenim članovima, povlačenje iz privatizacije preduzeća direktno utiče na njihova prava da dobiju 20% od odgovarajućeg preduzeća. Podnosioci zahteva takođe ističu da su se direktno obratili Sudu, jer im važeći zakon ne pruža efikasno pravno sredstvo za osporavanje relevantne odluke Vlade pred redovnim sudovima.

Sud je razmotrio prihvatljivost ovog zahteva u dva dela, jer je zastupnik strana pred Sudom podneo punomoćja za zastupanje samo za Hashima Gashija i Selajdina Isufija, dok isti nije podneo za B.K., H.Z., M.H., R.S., R.E., S.O., S.H., H.I., N.S., S.I. i S.R.  Što se tiče poslednje navedenih, odnosno B.K., H.Z., M.H., R.S., R.E., S.O., S.H., H.I., N.S., S.I. i S.R., uzimajući u obzir da je Sud dva puta tražio podnošenje odgovarajućih punomoćja, bez uspeha, na osnovu pravila 35 (5) Poslovnika o radu, odbio je njihov zahtev po kratkom postupku. Što se tiče podnosilaca zahteva Hashima Gashija i Selajdina Isufija, Sud se ocenjujući prihvatljivost zahteva u početku fokusirao na iscrpljivanje pravnih sredstava, kao što se zahteva u stavu 7, člana 113. Ustava, članu 47. Zakona i pravilu 39. 1. b Poslovnika o radu. U tom kontekstu, Sud je (i) razradio opšta načela razvijena kroz sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava u pogledu koncepta iscrpljivanja pravnih sredstava; a zatim, (ii) primenio ova načela na okolnosti ovog slučaja. Sud je posebno razmotrio sve navode podnosilaca zahteva o nedostatku pravnih sredstava i na kraju utvrdio da su, na osnovu sudske prakse Suda i Evropskog suda za ljudska prava, moguća izuzeća od obaveze iscrpljivanja pravnih sredstava, isto bi trebalo biti ograničeno i usloviti argumentom koji nije zasnovan na „jednostavnim sumnjama“ podnosioca zahteva, da u njegovim/njenim okolnostima pravna sredstva ili ne postoje ili (i) nisu „dovoljno sigurna ne samo u teoriji već i u praksi“, jer ne „pružaju rešenje za navode podnosilaca zahteva“ ili „ne pružaju razumnu priliku za uspeh“; i (ii) nisu „dostupna, pristupačna i efikasna“, uvek tvrdeći takođe da je dotični podnosilac zahteva „učinio sve što se može razumno očekivati ​​od njega da iscrpi pravna sredstva“. Na osnovu svih objašnjenja razrađenih u ovom rešenju, Sud smatra da u okolnostima konkretnog slučaja to nije slučaj.

Stoga, i na kraju, uzimajući u obzir navode koje su pokrenuli podnosioci zahteva i činjenice koje su oni izneli, Sud je, zasnivajući se i na standarde utvrđene u svojoj sudskoj praksi u sličnim slučajevima i sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, utvrdio da podnosioci zahteva ne ispunjavaju uslove prihvatljivosti, jer nisu iscrpili pravna sredstva, kao što su propisana u stavu 7, člana 113. Ustava, stavu 2, člana 47. Zakona i tački (b) stava (1) pravila 39 Poslovnika o radu, i kao takav, zahtev mora biti proglašen neprihvatljivim.