USTAVNI SUD

KO27/21, Podnosilac zahteva: Vrhovni sud Republike Kosovo, Ocena ustavnosti člana 94. (Nadzor) Zakona br. 03/L-212 o radu

KO27/21, presuda od 7. decembra 2022. godine, objavljena 16. decembra 2022. godine

Ključne reči: incidentalna kontrola, ustavnost norme, uplitanje u nadležnosti pravosuđa, jednakost pred zakonom, pravo na pravično suđenje, sudska zaštita prava, prihvatljiv zahtev, član 94. Zakona o radu u skladu sa Ustavom.

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na zahtev koji je Ustavnom sudu podneo Vrhovni sud za ocenu ustavnosti člana 94. (Nadzor) Zakona o radu, kojim je, između ostalog, utvrđeno da nadzor nad sprovođenjem odredaba koje regulišu radni odnos vrši Inspektorata rada. Vrhovni sud je imao pred sobom slučaj u vezi sa konkursom za radno mesto „vaspitač“ u školi u opštini Gnjilane, gde je jedan od kandidata na ovom konkursu uložio žalbu Opštinskoj direkciji za obrazovanje u Gnjilane, navodeći nepravilnosti u ovom konkursu. Nakon što je Opštinska direkcija za obrazovanje odbila žalbu, kandidat je uporedo koristio pravna sredstva, i to (i) žalbu Inspektoratu rada, u kom slučaju je poslednje navedeni naložio poništenje predmetnog konkursa, kao i (ii) tužbu Osnovnom sudu u Gnjilanu, koji je odbio tužbu i potvrdio odluke organa opštine Gnjilane. Kao rezultat toga, podnosilac žalbe je podneo reviziju Vrhovnom sudu. Poslednje navedeni je obustavio postupak odlučivanja u predmetu koji je pred njim, ustupajući predmet Ustavnom sudu radi ocene usaglašenosti člana 94. Zakona o radu sa pojedinim ustavnim odredbama.

Tačnije, Vrhovni sud je pred Sudom tvrdio da član 94. Zakona o radu nije kompatibilan sa članovima 3. [Jednakost pred zakonom], 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava, jer isti, između ostalog, krši načeo pravne sigurnosti i pravnog poretka Republike Kosovo, jer omogućava paralelne postupke u vezi sa radnim sporovima pred Inspektoratom rada i pred redovnim sudovima u vezi sa istim pitanjem, što dovodi do paralelnih odluka i uplitanja Inspektorata rada u sudska ovlašćenja u suprotnosti sa pravnom sigurnošću i ustavnim poretkom Republike Kosovo.

Na osnovu suštine iznetih navoda, Sud je prvo ocenio da li je, u okolnostima konkretnog slučaja, uplitanje Inspektorata rada u ovlašćenja pravosuđa bila rezultat neusklađenosti norme Zakona o radu sa Ustavom ili rezultat načina tumačenja i primene predmetne norme od strane Inspektorata rada, ali i redovnih sudova. U ovoj perspektivi, Sud se prvo pozvao na sadržinu člana 94. Zakona o radu, kojim je propisano da nadzor nad sprovođenjem odredaba Zakona o radu, kojima se uređuje radni odnos, bezbednost i zaštita na radu, vrši Inspektorat rada na osnovu Zakona o Inspektoratu rada i Zakona o bezbednosti na radu. U tom kontekstu, Sud je precizirao da je na osnovu Zakona o radu i Zakona o Inspektoratu rada potpuno jasan obim nadležnosti Inspektorata rada i koji inspekcijski organ i mehanizam izvršne vlasti vrši nadzor nad sprovođenjem odredaba Zakona o radu koje uređuju radni odnos između zaposlenog i poslodavca i vrše nadzor nad sprovođenjem Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu u delokrugu utvrđenom Zakonom o Inspektoratu, (i) sprovođenje kaznenih mera (novčanih kazni) u slučaju utvrđivanja nepravilnosti od strane poslodavca; i (ii) prijavljivanje ovih nepravilnosti nadležnom ministarstvu ili bilo kom drugom nadležnom organu. Inspektorat rada nema nadležnost da rešava „radne sporove“ ili one koji proizilaze iz radnog odnosa između zaposlenog i poslodavca, jer na osnovu zakona na snazi, ta nadležnost očigledno pripada redovnim sudovima.

U ovom aspektu, Sud je ponovio da za razliku od Inspektorata rada, Zakon o radu definiše pravosuđe kao jedini odgovorni organ u Republici Kosovo koji rešava „radne sporove“ iz radnog prava između zaposlenih i poslodavaca. Sud je analizirao i sadržinu člana 78. (Zaštita prava zaposlenih) Zakona o radu, kojim su definisani žalbeni postupci kod poslodavca, i člana 79. (Zaštita zaposlenog na sudu) Zakona o radu, kojim se garantuje pravo da zaposleni koji smatra da su mu odlukom poslodavca povređena prava ili ne dobije odgovor od poslodavca, može da pokrene radni spor kod nadležnog suda. Sud je istakao da sudske funkcije mogu da vrše samo sudovi, po načelima definisanim Ustavom i relevantnim zakonima. Štaviše, jasno je da je Inspektorat rada, prema zakonu, definisan kao izvršno telo koji osniva Ministarstvo rada i socijalne zaštite, i kao takav, i u smislu Evropske konvencije o ljudskim pravima, odnosno člana 6. (Pravo na pravično suđenje) iste, ne ispunjava uslove „nezavisnog tribunala“ od izvršne vlasti niti „suda“ ustanovljenog zakonom. Inspekcijski organi, u zavisnosti od prirode funkcija koje obavljaju i institucionalnog statusa utvrđenog aktima kojima su ustanovljeni, deo su izvršne vlasti i kao takvi ne mogu vršiti funkcije sudske prirode. Ako bi se tako postupalo, to bi predstavljalo povredu načela podele vlasti, čime bi se povredio ustavni poredak Republike Kosovo. Stoga je Sud smatrao da u konkretnom slučaju navod za uplitanje u ovlašćenja pravosuđa od strane Inspektorata rada nije rezultat neusklađenosti sadržaja člana 94. Zakona o radu sa ustavnim normama, već rezultat tumačenja i sprovođenja člana 94. Zakona o radu i Zakona o Inspektoratu rada od strane samog Inspektorata rada.

Kao rezultat gore navedenog i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenoj presudi, Sud je utvrdio da je član 94. (Nadzor) Zakona o radu u skladu sa članovima 3. [Jednakost pred zakonom], 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava, jer isti, između ostalog, ne definiše nikakvu nadležnost Inspektoratu rada za rešavanje „radnih sporova“ iz prava na rad između zaposlenog i poslodavca, koja na osnovu važećih zakona pripadaju sudskoj vlasti.