USTAVNI SUD

KI20/21 Podnositeljka zahteva: Violeta Todorović, Ocena ustavnosti rešenja Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju br. AC-I-16-0122 od 1. oktobra 2020. godine

KI20/21–presuda od 13. aprila 2021. godine, objavljena 30.aprila 2021.godine

Ključne reči: Individualni zahtev, prihvatljiv zahtev, pravo na žalbu, pristup pravdi

Podnositeljka zahteva je od 1990. godine bila zaposlena u N.Sh. „Yumco“. Nakon što je poslednje navedena privatizovana, KAP je u medijima objavila konačnu listu zaposlenih sa legitimnim pravima u N.Sh. „Yumco“ na kojoj podnositeljka zahteva nije bila uključena. Stoga, podnositeljka zahteva je uložila žalbu Posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju (PKVS) u vezi sa konačnom listom zaposlenih N.Sh. „Yumco“, tražeći da se njeno ime uvrsti na spisak zaposlenih koji imaju pravo na isplatu 20% prihoda. Dana 24. maja 2016. godine, Specijalizovano veće je, presudom [C-II-13-0444], odbilo žalbu podnositeljke zahteva, kao neosnovanu. Dana 15. juna 2016. godine, protiv gore navedene presude Specijalizovanog veća, podnositeljka zahteva je uložila žalbu Žalbenom veću, tvrdeći da je bila deo N.Sh. „Yumco“ čak i nakon 1997. godine. Dana 4. oktobra 2019. godine, Žalbeno veće je, presudom [AC-I-16-0122], odbilo žalbu podnositeljke zahteva, kao van roka, navodeći da je presudu [C-II-13 -0444] od 24. maja 2016. godine Specijalizovanog veća podnositeljka zahteva primila 3. marta 2016. godine i prema pravnom sredstvu istog rešenja, predviđeno je da se žalba može uložiti u roku od 21 dana. Međutim, žalba je uložena 15. juna 2016. godine, ukazujući na to da je uložena van zakonom određenog roka. 

Dana 21. oktobra 2019. godine, podnositeljka zahteva je podnela zahtev Žalbenom veću za ispravku očigledne tehničke greške u presudi [Ac-I-16-0122] Žalbenog veća od 4. oktobra 2019. godine, tvrdeći da je presudu [C- II-13-0444] Specijalizovanog veća od 24. maja 2016. godine primila 3. juna 2016. godine, dok je žalbu na ovu presudu uložila Žalbenom veću 15. juna 2016. godine u roku od 21 dana. Dana 1. oktobra 2020. godine, Žalbeno veće je, rešenjem [Ac-I-16-0122], odbilo zahtev podnositeljke, kao neprihvatljiv, dodajući da je presuda Žalbenog veća [AC-I-16-0122] od 4. oktobra 2019. godine konačna, iako je zaključilo da su izjave podnositeljke zahteva, da je podnositeljka zahteva primila presudu Specijalizovanog veća 3. juna 2016. godine, bile tačne.

Podnositeljka zahteva je pred Ustavnim sudom navodila da su joj osporenim rešenjem povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava i članovima 6. (Pravo na pravično suđenje) i 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) EKLJP-a.

Sud je prvo razmatrao navode podnositeljke zahteva u vezi sa pravom na „pristup sudu“, kao jednim od načela pravičnog suđenja u skladu sa članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a.

Nakon što je razmotrio navode podnositeljke zahteva, Sud je utvrdio da je u rešenju [br. AC-I-16-0122] od 1. oktobra 2020. godine, Žalbeno veće, uprkos činjenici da je utvrdilo da su navodi podnositeljke zahteva bili tačni, i shodno tome, da je njena žalba uložena prema rokovima propisanim u članu 10. stav 6, Zakona br. 04/L-033, poslednje navedeni je odbio zahtev podnositeljke za ispravljanje greške Žalbenog veća presudom od 4. oktobra 2019. godine, smatrajući njen zahtev kao zahtev za preispitivanje sudske odluke.

Stoga, odluke Žalbenog veća su rezultirale nemogućnošću da se žalba podnositeljke zahteva protiv presude Specijalizovanog veća razmatra u meritumu, uprkos činjenici da je njena žalba uložena u zakonskom roku. Na taj način, Žalbeno veće je ograničilo pristup podnositeljki zahteva sudu, kao jednim od presudnih načela pravičnog suđenja. Shodno tome, Sud utvrđuje da je došlo do povrede člana 31.1 Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a.