USTAVNI SUD

KI161/23, Podnosilac Imer Arifaj, Ocena ustavnosti rešenja Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-21-0747-A0001 od 16. marta 2023. godine

KI161/23, Rešenje o neprihvatljivosti od 25. juna 2024. godine, objavljeno dana 20. avgusta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan.

Podnosilac zahteva tvrdio je da nakon 38 godina u njegovom posedu, Kosovska agencija za privatizaciju (KAP) je privatizovala njegova imanja, uključujući i jedan kompleks od 250 hektara. On je pokrenuo sudski postupak kako bi zaštitio svoja imovinska prava, podnevši prvo žalbu KAP-u a zatim tužbu lokalnom sudu. Uprkos činjenice da je isti zahtevao potvrdu vlasništva i obeštećenje štete, za katastarsku parcelu br. 5039, u površini od 03.00.00 ha, na mestu zvanom „Proni i zi “, a koju nepokretnu imovinu je KAP prodao na osnovu ugovora o kupoprodaji običnih deonica, jer je imovina vođena na ime PIK „Ereniku“, u Đakovici, redovni sudovi su odbili njegove zahteve.  Redovni sudovi oglasili su se nenadležnim za odlučivanje o tom pitanju i prosledili predmet Vrhovnom sudu kao nadležnom sudu.  Međutim, i Vrhovni sud je odbio njegovu reviziju, ocenjujući postupak nezavršenim.

Dana 12. juna 2015. godine, podnosilac zahteva je podneo žalbu pred PKVS-om protiv gore navedene odluke Organa za Likvidaciju Kosovske Agencije za Privatizaciju, tražeći da se usvoji njegov zahtev za nadoknadu sudskih troškova u visini od 3,000.00 evra od strane DP “Ereniku – Primarna proizvodnja”.  Podnosilac zahteva je u svom zahtevu koji je uputio KAP-u naveo troškove koji su mu prouzrokovani i tvrdio je da su mu kroz odluku KAP-a povređena njegova osnovna prava.

Dana 25. oktobra 2021. godine prvi stepen PKVS-a je presudom [C-IV-15-1056], na osnovu odredbi Zakona br. 06/l-086 o Posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju (u daljem tekstu: Zakon o PKVS-u) odbio žalbu podnosioca zahteva kao neosnovanu jer svoje tvrdnje nije potkrepio konkretnim dokazima, odnosno podnosilac zahteva nije predstavio presudu kojom je „DP“-u stavljena na teret obaveza da nadoknadi sve troškove navodnog sudskog postupka. Nakon podnošenja žalbe, žalbeno veće je presudom [AC-I-21-0747-A0001] od 16. marta 2023. godine, na osnovu člana 42.2 Zakona o PKVS-u, odbilo žalbu podnosioca zahteva kao neosnovanu i potvrdio presudu [C-IV-15-1056] od 25. oktobra 2021. godine.

Sud primećuje da se u suštini tvrdnje podnosioca zahteva u vezi sa povredom člana 31 Ustava odnose i na povredu člana 46 Ustava kao rezultat odbijanja njegove tužbe od strane PKVS-a za poništenje odluke KAP-a [PEJ029-0221] od 5. maja 2015. godine, kojom je odbijen zahtev podnosioca zahteva kao neosnovan u vezi sa nadoknadom iznosa u visini od 3.000.00 evra, na ime sudskih troškova od DP “Ereniku”, a za koje je podnosilac zahteva tvrdio da mu pripadaju, kao i u vezi sa neodržavanjem sednice saslušanja u PKVS-u.

U tom smislu, Sud smatra da je PKVS, u okolnostima konkretnog slučaja, razmotrila i obrazložila navode podnosioca zahteva. Ista je razmotrila suštinske tvrdnje podnosioca zahteva i objasnila da podnosilac zahteva nije uspeo da potkrepi svoje tvrdnje dovoljnim dokazima pred PKVS-om; (ii) Sud primećuje da podnosilac zahteva nije pružio potrebne dokaze da potkrepi svoj zahtev za kompenzaciju sudskih troškova, gde nije pružio ni presudu kojom se DP “Ereniku” tereti za obavezu nad ovim troškovima.

Takođe, podnosilac zahteva je pokrenuo pred Sudom i specifičnu tvrdnju u vezi sa tim da je PKVS doneo odluke u njegovom slučaju bez sazivanja javne rasprave, povređujući član 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLJP-a.

S tim u vezi, Sud naglašava da javna rasprava možda neće biti potrebna ako nema pitanja verodostojnosti ili spornih činjenica koje zahtevaju sednicu saslušanja, a sudovi mogu pravično i razumno odlučiti o predmetu na osnovu podnesaka stranaka i drugog pisanog materijala (vidi predmete ESLJP-a: Döry protiv Švedske, presuda od 12. novembra 2002. godine, paragraf 37; Saccoccia protiv Austrije, presuda od 18. decembra 2008. godine, paragraf 73).

Dakle, Sud pridaje značaj činjenici da je podnosilac zahteva mogao da zatraži održavanje sednice saslušanja, što nije učinio; da su oba nivoa PKVS-a naveli razloge za neodržavanje sednice saslušanja; i da je podnosiocu zahteva pružena dovoljno prilika da iznese svoj slučaj u pisanoj formi i da komentariše podneske druge strane, kao i da su pitanja uključena u spis predmeta bila isključivo pravne prirode ili visoko tehničke prirode.

Sud zaključuje da se navodi podnosioca zahteva koji se tiču povrede člana 31 vezano za član 46 Ustava moraju proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovani, jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju (ii) navoda koji se karakterizuju sa “jasnim ili očiglednim odsustvom povrede“, i isti su očigledno neosnovani po ustavnim osnovama, kako je to i propisano u stavu (2) pravila 34 Poslovnika.