USTAVNI SUD

KI54/21, Podnosilac: Kamber Hoxha, Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 393/2020 od 1. februara 2021. godine

KI54/21, Presuda od 4. novembra 2021. godine, objavljena dana 8. decembar 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, pravo na pristup sudu 

Okolnosti konkretnog slučaja odnose se na jednu odluku iz 2004. godine poslodavca, odnosno Korektivne službe, Pritvorni Centar u Lipljanu, o prekidu radnog odnosa kao rezultat disciplinskih povreda tokom radnog vremena. Podnosilac zahteva je prvenstveno osporio ovu odluku pred drugostepenim organom poslodavca, koji je nakon 6 (šest) meseci odbio žalbu podnosioca zahteva. Protiv ove odluke je podnosilac zahteva inicirao postupke pred redovnim sudovima. Opštinski sud u Lipljanu je odlučio u korist podnosioca zahteva, obavezujući poslodavca da istog vrati na njegovo prethodno radno mesto, prepoznajući mu sva prava koja proizilaze iz ovog radnog odnosa.

Međutim, kao rezultat žalbe poslodavca u vezi sa tužbenim zahtevom podnosioca zahteva tokom perioda od 2006. godine do 2015. godine, postupci su sprovedeni u Okružnom sudu, u Nezavisnom nadzornom Odboru za Civilnu službu, pred Apelacionim Sudom, gde je ovaj tužbeni zahtev razmatran kako u pogledu proceduralnog aspekta tako i u meritumu tužbenog zahteva. Konačno, pitanje je vraćeno na ponovno odlučivanje pred Osnovnim sudom, koji je opet u potpunosti usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva. Međutim, odlučujući po žalbi poslodavca, Apelacioni sud je poništio presudu Osnovnog suda, odbijajući tužbeni zahtev podnosioca zahteva, ovog puta utvrđujući da je početna tužba podneta van zakonskih rokova, kako je to i propisano u Zakonu o Osnovnim pravima iz radnog odnosa od 28. septembra 1989. godine SFRJ-a. Delujući po zahtevu za reviziju, Vrhovni Sud je potvrdio stav Apelacionog suda.

Podnosilac zahteva je pred sudom osporio gore navedene zaključke Vrhovnog Suda, uključujući i zaključke Apelacionog suda tvrdeći da su iste donete u suprotnosti sa garancijama koje su navedene u njegovim ustavnim pravima koja su povezana sa  njegovim pravom na pravno sredstvo i sudska zaštita prava, propisana u članovima 32 [Pravo na Pravno sredstvo] i 54 [Sudska zaštita prava] Ustava.

U proceni navoda podnosioca zahteva, Sud je prvobitno naglasio da činjenične i pravne okolnosti ovog slučaja sadrže elemente „prava na pristup sudu“, kao suštinskog dela prava na pravično i nepristrasno suđenje,  zagarantovanog članom 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, i članom 6 (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, i  zaključio je, samim tim, da će se tvrdnje podnosioca zahteva razmatrati sa tačke gledišta ovih prava.

Sud je, s tim u vezi, razmatrajući i primenjujući principe koji su postavljeni u sudskoj praksi suda kao i u sudskoj praksi Evropskog suda za Ljudska prava, zaključio da:

(i) preterano formalno tumačenje i konstatacija u vezi sa primenljivošću odredbi Zakonu o Osnovnim pravima iz radnog odnosa od 28. septembra 1989. godine SFRJ-a od strane Vrhovnog suda, što je rezultiralo zaključkom da početna tužba podnosioca zahteva nije bila blagovremena, jer isti, u suštini, nije trebao da čeka odluku drugostepenog organa, već da je trebalo da deluje na osnovu administrativnog ćutanja istog, nakon jedne dekade postupaka gde je tužba podnosioca zahteva odlučivana i ponovno odlučivana u meritumu, nije srazmeran sa ciljem kojim se teži radi garancije pravne sigurnosti i pravilnog sprovođenja pravde, kao jednog od osnovnih principa vladavine prava u demokratskom društvu; i

(ii)  da je kao rezultat ovakvog tumačenja i nalaza Vrhovnog suda, podnosiocu zahteva je uskraćeno „pravo na pristup sudu“, pravo koje je uvršteno u proceduralnim garancijama propisanim u pravo na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog Ustavom i Evropskom Konvencijom o Ljudskim pravima.

Posledično, i na osnovu objašnjenja datih u objavljenoj presudi, Sud je zaključio da je osporeno rešenje Vrhovnog Suda [Rev. Br. 393/2020] od 1. februara 2021. godine, doneto u suprotnosti sa proceduralnim garancijama koje su zagarantovane u članu 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, a u vezi sa članom 6 (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, i samim tim je proglasio istu nevažećom vraćajući pitanje na ponovno odlučivanje u skladu sa zaključcima Ustavnog Suda.