USTAVNI SUD

KI70/20, podnosilac zahteva: Rasim Shabani i drugi, ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda [Rev. br. 28/2020] od 11. februara 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, povreda članova 31. i 46. Ustava u vezi sa članom 6 i članom 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima.  

Na osnovu spisa predmeta proizilazi da su okolnosti konkretnog slučaja povezane sa eksproprijacijom imovine podnosilaca zahteva od strane Departmana za urbanizam, geodeziju, katastar i imovinu opštine Kosovo Polje odlukom br. 58, odnosno dopunskim rešenjem [06. br. -58/2], pozivajući se na član 15. Zakona o eksproprijaciji, kako bi se zemljište obezbedilo Međunarodnom aerodromu u Prištini. U upravnom postupku koji se sprovodio u opštini Kosovo Polje nije postignut dogovor između stranaka o naknadi vrednosti eksproprisane nekretnine. Kao rezultat toga, slučaj je 7. oktobra 2005. godine prosleđen Opštinskom sudu u Prištini radi rešavanja.

Opštinski sud u Prištini je na početku, rešenjem [N. br. 498/2005] od 27. juna 2012. godine, obustavio postupak zbog smrti predlagača, odnosno vlasnika eksproprisane parcele i na kraju odlučio da se postupak nastavi na zahtev stranaka. Nakon izvesnog vremena, odnosno 13. maja 2014. godine, podnosioci zahteva su se u svojstvu zakonskih naslednika SH.SH, oglašenih rešenjem [O. br. 380/11] Opštinskog suda u Prištini, ogranak u Gračanici, obratili Osnovnom sudu u Prištini da se obustavljeni postupak nastavi i tražili da se imenuje veštak radi utvrđivanja vrednosti tržišne cene eksproprisane imovine. Zahtev za imenovanje veštaka je usvojen od strane Osnovnog suda u Prištini, i isti je rešenjem [N. br. 498/05] od 26. februara 2015. godine, na osnovu člana 13. Zakona o eksproprijaciji od 22. novembra 1986. godine i ekspertize veštaka, naložio da Međunarodni aerodrom u Prištini “Adem Jashari” isplati  podnosiocima zahteva naknadu na ime eksproprijacije u vrednosti od 490.568,00 € (četiristo devedeset hiljada petsto šezdeset osam evra), sa kamatom koju primenjuju banke na štedne uloge oročene preko 1 (jedne) godine bez utvrđene namene, u to od 11. avgusta 2014. godine. Nakon ulaganja žalbe od strane Međunarodnog aerodroma u Prištini “Adem Jashari”, Apelacioni sud je rešenjem [Ac. br. 2090/15] od 14. oktobra 2019. godine, odbio žalbu Međunarodnog aerodroma u Prištini “Adem Jashari” i na kraju potvrdio odluku Osnovnog suda u Prištini. Protiv odluke Apelacionog suda, podnosioci zahteva su podneli reviziju Vrhovnom sudu u odnosu na dosuđenu kamatu, navodeći pogrešnu primenu materijalnog prava, odnosno pogrešnu primenu zakona od strane redovnih sudova jer prilikom obračuna kamate nisu primenjene zakonske odredbe koje su bile na snazi u vreme donošenja pobijanog rešenja, odnosno podnosioci zahteva navode pogrešnu primenu zakona iz razloga što prilikom utvrđivanja kamate od strane Osnovnog suda u Prištini nije primenjen član 16. stav 2. tačka 2.2 Zakona br. 03/L-139 o eksproprijaciji nepokretne imovine od 8. maja 2010. godine, izmenjenog i dopunjenog Zakonom br. 03/L-205 od 10. decembra 2010. godine, a kojim članom je, prema njihovim rečima, utvrđen procenat kamate za eksproprisanu imovinu od 7% obične godišnje kamate i kapitalizuje se na godišnjem nivou. Neprimenjivanje ovog člana, odnosno kamate od 7% (sedam odsto) u njihovom slučaju, podnosioci zahteva su iznosili kao navod tokom čitavog sudskog postupka pred Vrhovnim sudom. Međutim, Vrhovni sud je rešenjem [Rev. br. 28/2020] odbacio, kao nedozvoljenu, reviziju podnosilaca zahteva, u smislu članova 212. i 30. ZPP-a. Ovo utvrđenje Vrhovnog suda i neprimenjivanje kamate od 7% (sedam odsto) u njihovom slučaju, podnosioci zahteva osporavaju i pred Sudom.

Podnosioci zahteva su naveli pred Sudom povredu člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a, zbog očigledno pogrešne i proizvoljne primene i tumačenja zakona, odnosno (i) neprimenjivanja Zakona br. 03/L-205 o izmenama i dopunama Zakona br. 03/L-139 o eksproprijaciji nekretnine od 10. decembra 2010. godine, u odnosu na kamatu, i (ii) pogrešne primene članova 211.2 i 30.2 Zakona br. 03/L-006 o parničnom postupku u okolnostima njihovog slučaja, u pogledu odbijanja revizije od strane Vrhovnog suda.

Ocenjujući navode podnosilaca zahteva, Sud je ocenio da navod o pogrešnoj primeni zakona u vezi sa utvrđivanjem vrednosti kamate treba odbiti kao neprihvatljiv navod iz proceduralnih razloga zbog formalnog i bitnog neiscrpljivanja svih pravnih sredstava, kao što je propisano stavom 7 člana 113. Ustava, stavom 2 člana 47. Zakona i tačkom (b) stava (1) pravila 39 Poslovnika o radu. Što se tiče ocene drugog navoda koji je rezultat tumačenja i primene člana 30, stav 2, ZPP-a, Sud utvrđuje da podnosioci zahteva ne potkrepljuju niti dovoljno argumentiraju pred Sudom kako je ovo tumačenje „zakonskih odredbi“ Vrhovnog suda, možda bilo „očigledno pogrešno“, što je rezultiralo „proizvoljnim“ ili „očigledno neobrazloženim“ zaključcima za podnosioce zahteva, ili kako je postupak pred Vrhovnim sudom možda bio nepravičan ili čak proizvoljan.

Stoga, Sud utvrđuje da je zahtev podnosilaca očigledno neosnovan na ustavnim osnovama.