USTAVNI SUD

KI143/18 – Ocena ustavnosti rešenja Apelacionog suda Ac. br. 3248/17 od 17. jula 2018. godine

KI143/18, podnosilac Bekim Mustafa

Rešenje o neprihvatljivosti od 8. oktobra 2019. godine, objavljeno dana 1. novemra 2019. godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan

Podnosilac zahteva je pred ovim Sudom osporio rešenje Apelacionog suda kojim je odbijena njegova žalba protiv odluke prvostepenog suda. Prvostepeni sud je usvojio kao osnovan predlog za protivizvršenje zainteresovane strane i obavezao podnosioca zahteva da u roku od 7 (sedam) dana omogući zainteresovanoj strani povraćaj lokala i poslovnih objekata sagrađenih na nepokretnoj imovini koja je bila predmet spora. Prvobitni postupci za utvrđivanje svojine koji su pokrenuti tužbom podnosioca i protivtužbom zainteresovane strane su još uvek na čekanju pred redovnim sudovima i nisu bili predmet spora pred Ustavnim sudom. Sud se bavio ocenom ustavnosti rešenja [Ac. br. 3248/17] Apelacionog suda od 17. jula 2018. godine koje je rezultiralo kao posledica izvršnih postupaka koje je pokrenuo podnosilac zahteva i protivizvšnih postupaka koje je pokrenula zainteresovana strana.

Podnosilac zahteva tvrdi da je Apelacioni sud odbijanjem njegove žalbe povredio njegova prava zaštićena članovima 31. i 54. Ustava. Prema njegovim navodima, ova dva člana Ustava su povređena zbog činjenice da se “protivizvršenje ne može tražiti pre nego što odluka bude pravosnažna u skladu sa članom 54 st. 1.1 i st. 2 Zakona o izvršnom postupku”.

Sud je predmetni navod klasifikovao kao navod koji spada u oblast zakonitosti i pojasnio podnosiocu da je u principu tumačenje nadležnost redovnih sudova i da “pravičnost” koja se zahteva članom 31. Ustava nije “supstancijalna”, već “procesna” pravičnost. U praktičnom smislu, i u principu, to se svodi na kontradiktorni postupak u kome se stranke saslušavaju i nalaze u istim uslovima pred sudom. Pored toga, Sud je naglasio da podnosilac zahteva nije uspeo da dokaže i potkrepi svoje tvrdnje da je tumačenje zakona od strane Apelacionog suda bilo očigledno pogrešno ili proizvoljno i da je isto moglo rezultirati “proizvoljnim” ili “očigledno neosnovanim” zaključcima.

Pozivajući se na svoju sudsku praksu i sudsku praksu ESLJP-a, sud je ponovio i naglasio da nije dužnost Ustavnog suda da se bavi greškama u činjenicama ili zakonu koje su navodno napravili redovni sudovi prilikom ocene dokaza ili primene zakona (zakonitost), osim i u meri u kojoj su one mogle povrediti prava i slobode zaštićene Ustavom (ustavnost). Uloga je redovnih sudova da tumače i primenjuju relevantna pravila procesnog i materijalnog prava.

Kao zaključak, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika, zahtev podnosioca je proglašen neprihvatljivim kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama.