USTAVNI SUD

Slučaj br. KI62/20, Posnosilac zahteva: Gekos Sh.p.k, Ocena ustavnosti rešenja ADGJTHP. br. 4/20  Osnovnog suda u Prizrenu od 11. marta 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, Pravo na pravno sredstvo, zahtev očigledno neosnovan

Podnosilac zahteva osporava ustavnost rešenja [ADGJTHP. br. 4/20] od 11. marta 2020. godine Osnovnog suda u Prizrenu, gde navodi da su mu povređena prava zagarantovana članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).

Sud primećuje da se, u suštini, podnosilac zahteva žali da je u njegovom slučaju redovni sud povredio njegova prava koja su zagarantovana (i) u članu 31 Ustava, zato što nije pravično utvrdio činjenično stanje, u vezi sa iniciranjem disciplinskog postupka za sudiju E.S., koja je usvojila kao osnovan predlog zainteresovane strane Xh. ZH. o uvođenju privremene mere bezbednosti radi obustave postupka izvršenja [P.br. 197/16]; i (ii) osporena odluka mu osporava pravo na žalbu u suprotnosti sa članom 32 Ustava.

Na osnovu spisa predmeta, proizilazi da se stvar odnosila na slučaj ometanja posedovanja u kome su strane bile podnosilac zahteva i treće lice Xh.Zh. Između ostalog, u vezi sa ovim pitanjem, dana 13. novembra 2019. godine, Osnovni sud u Prizrenu je, rešenjem [C. br. 1330/17]: (i) usvojio, kao osnovan, predlog tužilaca Xh.Zh i R.Zh za izricanje privremene mere bezbednosti kojom se nalaže podnosiocu zahteva, Gekos sh.pk, sa vlasnikom Driton Shuku, tako da se nalaže privatnom izvršitelju Gj.R. iz Đakovice, da odmah obustavi postupak izvršenja [P. br. 197/16], i zabranjuju mu se bilo kakve radnje u izvršnom postupku radi održavanja postojećeg stanja, a to zabranom promene činjeničnog stanja u posedu i korišćenju prostorija; […] (ii) Ova mera bezbednosti ostaje na snazi do meritorne odluke ovog pravnog pitanja ili dok sud ne odluči drugačije u vezi sa ovom merom.

Dana 2. marta 2020. godine, iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva na osnovu stava 3, člana 9. (Žalbe na disciplinske prekršaje sudija i tužilaca) Zakona br. 06/L – 057 o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca, uložio žalbu predsedniku Osnovnog suda u Prizrenu protiv sudije Osnovnog suda u Prizrenu, E.S, u vezi sa izricanjem privremene mere bezbednosti preko rešenja [C. br. 1330/17] od 13. novembra 2019. godine Osnovnog suda u Prizrenu. Istu žalbu, podnosilac zahteva je uložio i pred Ombudsmanom, koja je prosleđena Osnovnom Sudu dana 6. marta 2020. godine.  Dana 11. marta 2020. godine, Osnovni sud u Prizrenu je, rešenjem [ADGJTHP. br. 4/20], odbio, kao neosnovan, zahtev podnosioca za pokretanje disciplinskog postupka protiv sudije E. S. podnet Ombudsmanu u Prištini 2. marta 2020. godine.

U vezi sa gore navedenim tvrdnjama, Sud smatra da je podnosilac zahteva izgradio svoj slučaj na osnovama zakonitosti. U kontekstu ove kategorije zahteva, Sud naglašava da je on, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali uzimajući u obzir i njegove karakteristike, koje su utvrđene u EKLJP-u, kao i načela subsidijarnosti i doktrine četvrte instance, dosledno isticao razliku između „ustavnosti“ i „zakonitosti“ i potvrdio da nije njegov zadatak da se bavi greškama u činjenicama ili zakonu, koje je navodno izvršio redovan sud, osim i u meri u kojoj su se takvim greškama mogla povrediti prava i slobode zaštićene Ustavom i/ili EKLJP-om.

Sa druge strane, u vezi sa navodima da mu je osporeno pravo na žalbu, kojom prilikom je došlo i do povrede člana 32 Ustava, Sud je naglasio da se realizacija ovog prava, uključujući i osnove za korišćenje istog, reguliše zakonom. Ovaj član dopunjuje i čita se u vezi i sa članom 13 (Pravo na efektivni pravni lek) EKLjP-a, kao i sa odgovarajućom sudskom praskom Suda i ESLjP-a. Dakle, ESLjP je naglasio da se član 13 ne može tumačiti kao da traži neki pravni lek u domaćem zakonodavstvu u vezi sa svakom navodnom žalbom koju neki pojedinac može imati, bez obzira koliko ili ne ta njegova žalba može biti meritorna; žalba i navod trebaju biti „argumentovani“ što se tiče EKLjP-a (vidi slučaj ESLjP-a: Boyle i Rice protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Presuda od 27. aprila 1988. godine, stav 52; Maurice protiv Francuske, Presuda od 6. oktobra 2005. godine, stav 106).

Dakle, na osnovu gore navedenih principa, Sud utvrđuje da navod podnosioca zahteva nije argumentovan, zato što Zakon o Disciplinskoj odgovornosti Sudija i Tužilaca, ne predviđa pravo na žalbu u slučajevima kada se od strane nadležnog organa (u ovom slučaju Predsednika Osnovnog Suda) odluči da žalba nije osnovana i da se ista ne tiče nekog disciplinskog prekršaja sudije. Na kraju, pravo korišćenja pravnih sredstava u osporavanju osporene Odluke nije propisano zakonom.

Kao zaključak, Sud smatra da je zahtev neprihvatljiv, jer podnosilac zahteva nije dovoljno dokazao i potkrepio svoje tvrdnje o povredi njegovih osnovnih prava i sloboda koje su zagarantovane Ustavom i Konvencijom. Samim tim, ovaj zahtev je očigledno neosnovan po ustavnim osnovama i treba se proglasiti neprihvatljivim, kako je to propisano u članu 113.7 Ustava i dalje naglašeno u pravilu 39 (2) Poslovnika o Radu.