USTAVNI SUD

KI44/23, Podnosilac zahteva: D.T.P. “ZHITIA”: Ocena ustavnosti rešenja [AC-I-27-0710] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju od 20. oktobra 2022. godine

KI44/23, rešenje o neprihvatljivosti od 20. marta 2024. godine, objavljeno 6. juna 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, vraćanje u pređašnje stanje, neprihvatljiv zahtev

Iz spisa predmeta proizilazi da se suština ovog slučaja odnosi na ugovor o razmeni robe zaključen između podnosioca zahteva i Fabrike cementa “SHARR” 13. septembra 1996. godine, kada su uspostavljene međusobne obaveze. Ugovorom je bilo predviđeno da se podnosilac zahteva obavezao da Fabrici cementa „SHARR“ obezbedi ambalažu za pakovanje cementna kao naknadu za isporuku cementa. Tokom 1997-98, Fabrika cementa “SHARR” je dugovala podnosiocu zahteva količinu neisporučenog cementa koja je imala određenu novčanu vrednost. S obzirom na to da je bilo nesporazuma u vezi sa dugom koji Fabrika cementa „SHARR“ ima prema podnosiocu zahteva, isti je 28. juna 2000. godine podneo tužbu Okružnom privrednom sudu u Prištini, tražeći da mu tužena Fabrika cementa „SHARR“ isplati dug, odnosno protivvrednost cementa koji nije poslala prema ugovoru. U međuvremenu, u vezi sa gore navedenim sporom, razvijeni su parnični i izvršni postupci sa parničarima, podnosiocem zahteva i Fabrikom cementa „SHARR“, koji su obustavljeni od strane redovnih sudova na zahtev KAP-a, jer je poslednje navedena donela odluku o likvidaciji Fabrike cementa „SHARR”. Podnosilac zahteva se u postupku likvidacije obratio Organu za likvidaciju KAP-a sa kreditnim zahtevom na osnovu duga za koji je tvrdio da treba da mu plati Fabrika cementa “SHARR”. Organ za likvidaciju je odbio zahtev podnosioca, uz obrazloženje da svi zahtevi upućeni Fabrici cementa „SHARR“ mogu uključivati kamatu na bilo koji osnovni iznos akumuliran do datuma odluke o likvidaciji, pod uslovom da ta kamata ne prelazi 10% (deset odsto) od osnovnog iznosa. Podnosilac zahteva je uložio žalbu PKVS-u protiv odluke Organa za likvidaciju KAP-a. PKVS je 2. septembra 2020. godine presudom [C-III-15-0002] odlučio da odbije žalbu podnosioca zahteva, kao neosnovanu, dok je odluku Organa za likvidaciju potvrdio kao pravičnu i zasnovanu na zakonu. PKVS je obavestio podnosioca zahteva da može podneti pisanu žalbu Žalbenom veću PKVS-a u roku od 15 (petnaest) dana od prijema ove presude. Presuda [C-III-15-0002] od 2. septembra 2020. godine PKVS je poslata advokatu podnosioca zahteva, međutim isti nije uložio žalbu u zakonskom roku. Podnosilac zahteva je podneo podnesak PKVS-u, kojim traži vraćanje u pređašnje stanje, sa obrazloženjem da je njegov advokat bio zaražen COVID 19 i kasnije preminuo, zbog čega nije mogao da uloži žalbu u zakonskom roku na presudu [C-III – 15-0002] od 2. septembra 2020. godine Specijalizovanog veća PKVS-a. Na njegov zahtev, PKVS je izdao nalog podnosiocu zahteva, kojim je tražio da u roku od 7 (sedam) dana od dana prijema naloga, podnese PKVS-u dokaze koji dokazuju vreme kada je njegov advokat bio zaražen COVID 19, ali on nije odgovorio PKVS-u. Dana 8. oktobra 2021. godine, prvi stepen PKVS-a je rešenjem [C-III-15-0002] od 8. oktobra 2021. godine, odbio, kao neblagovremen, zahtev podnosioca za vraćanje u pređašnje stanje, sa obrazloženjem da je ovaj zahtev podnet nakon objektivnog roka od 60 dana, utvrđenog relevantnim odredbama važećeg zakona. Protiv ovog rešenja, podnosilac zahteva je uložio žalbu Žalbenom veću PKVS-a, tražeći ukidanje rešenja [C-III-15-0002] od 8. oktobra 2021. godine PKVS-a, tvrdeći da je pogrešno primenjeno materijalno pravo i da istovremeno nije utvrđeno ni činjenično stanje. Dana 20. oktobra 2022. godine, Žalbeno veće PKVS-a je rešenjem [AC-I-21-0710] odlučio: (i) žalba podnosioca zahteva se odbija, kao neosnovana; i (ii) potvrđuje se prvostepeno rešenje PKVS-a [C-III-15-0002] od 8. oktobra 2021. godine.

Podnosilac zahteva je u postupku pred Ustavnim sudom u suštini izneo tvrdnje da su osporene odluke PKVS- a u suprotnosti sa garancijama iz člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, jer nisu uzele u obzir činjenicu da je njegov advokat bio zaražen sa COVID-19! Podnosilac zahteva je tvrdio da je propustio rok za žalbu u zakonskom roku, a potom i za vraćanje u pređašnje stanje zbog infekcije njegovog advokata sa COVID-19! Prema podnosiocu zahteva, PKVS nije pravilno ocenio činjenice i zakon u njegovom slučaju, zbog čega su mu povređena prava zagarantovana članom 31. Ustava i članom 6 (1) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Ocenjujući sve gore navedene tvrdnje podnosioca zahteva, Sud je utvrdio da je u okolnostima konkretnog slučaja: (i) presuda [C-III-0002] od 2. septembra 2020. godine PKVS-a dostavljena advokatu podnosioca zahteva, koji nije u zakonskom roku uložio žalbu na predmetnu presudu; (ii) zbog isteka zakonskog roka za osporavanje presude [C-III-0002] od 2. septembra 2020. godine PKVS-a, podnosilac je podneo zahtev za povratak u pređašnje stanje na osnovu toga što je njegov advokat preminuo od COVID 19, zbog čega nije mogao da uloži žalbu u zakonskom roku; (iii) PKVS je dao podnosiocu zahteva priliku da u roku od sedam dana podnese dokaz o tome kada je njegov advokat bio zaražen COVID-19; međutim, podnosilac zahteva nije izneo nikakve dokaze u tom pravcu; (iv) Specijalizovano veće je rešenjem [C-III-15-0002] od 8. oktobra 2021. godine odbilo zahtev za vraćanje u pređašnje stanje, a ta odluka je zatim potvrđena rešenjem [AC-I-21-0710] od 20. oktobra 2022. godine Žalbenog veća PKVS-a; shodno tome, (v) iz razvijenih postupaka proizilazi da je podnosilac zahteva propustio rok za žalbu i da je njegov zahtev za vraćanje u pređašnje stanje odbijen.

Shodno tome i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je zaključio da su tvrdnje podnosioca zahteva „nepotkrepljene i neobrazložene“ tvrdnje i kao takve na ustavnim osnovama treba da budu proglašene očigledno neosnovane, kao što je propisano pravilom 34 (2) Poslovnika o radu.