USTAVNI SUD

KI179/23, Podnosilac zahteva: Kastriot Thaqi, ocena ustavnosti rešenja [AA. br. 51/2023] od 5. jula 2023. godine Apelacionog suda Republike Kosovo

KI179/23, rešenje o neprihvatljivosti od 30. aprila 2024. godine, objavljeno 6. juna 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, radni spor, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev  

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na građanski spor, odnosno radni spor, između podnosioca zahteva i Telekoma Kosova, gde ga je poslednje navedeni, preko svojih organa, suspendovao sa posla. Podnosilac zahteva je prvo, 1. februara 2022. godine, uložio žalbu Osnovnom sudu u Prištini, Departman za upravljanje, protiv odluke Komisije za žalbe Telekoma Kosova. Osnovni sud u Prištini je tražio od podnosioca zahteva da precizira svoju žalbu/podnesak. Nakon što je isti precizirao podnesak od 1. februara 2022. godine, Osnovni sud u Prištini je rešenjem A. br. 214/2022 odbio, kao nedozvoljen, njegov podnesak, na osnovu toga što isti nije podneo tužbu, kojom bi tražio ukidanje odluka Telekoma Kosova i obustavu njihovog suspenzivnog dejstva u skladu sa članom 26. Zakona o upravnim sporovima. Podnosilac zahteva je protiv rešenja Osnovnog suda u Prištini uložio žalbu Apelacionom sudu, koji je rešenjem [AA. br. 51/2023], odbio njegovu žalbu i potvrdio rešenje Osnovnog suda, sa obrazloženjem da isti nije razjasnio njegov zahtev za poništenje bilo kog konačnog upravnog akta ili za administrativno ćutanje.

Podnosilac zahteva je u Ustavnom sudu tvrdio da su mu rešenjem Apelacionog suda povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava Republike Kosovo, kao i stavom 1. člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Što se tiče tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, Sud je, nakon što je razradio opšta načela utvrđena praksom Evropskog suda za ljudska prava i Suda i primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja, prvo ocenio da je podnosilac zahteva u stvari izgradio svoj navod na osnovu zakonitosti, a ne ustavnosti, insistirajući da pitanje kašnjenja u donošenju odluke od strane redovnih sudova, prema odredbama člana 130. Zakona o opštoj administrativnoj proceduri (ZOAP), u njegovom slučaju treba da se smatra povredom člana 31. Ustava. S tim u vezi, Sud je utvrdio da je podnosilac zahteva propustio da dokaže da su efekti tumačenja i primene materijalnog i procesnog prava, u njegovom slučaju, bili nespojivi sa pravima zagarantovanim Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Što se tiče tvrdnje o povredi prava na delotvorno pravno sredstvo, Sud je prvo podsetio da članovi 32. i 54. Ustava u vezi sa članom 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima, određuju da pravni sistem mora učiniti dostupnim delotvorno pravno sredstvo koje ovlašćuje nadležni organ da se bavi suštinom navoda o povredi Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima. Međutim, Sud je primetio da je podnosilac zahteva povredu ovog prava povezao sa činjenicom da redovni sudovi nisu rešili njegovu žalbu, shodno stavu 5. člana 130. ZOAP-a, dodajući da mu se stavom 4. člana 130. ZOAP-a garantuje pravo na žalbu pred redovnim sudovima. Sud je, u ovom slučaju, ocenio da je Osnovni sud podnosiocu zahteva dao mogućnost da efikasno koristi pravna sredstva koja su mu na raspolaganju, tražeći od njega da precizira podnesak u smislu člana 30. Zakona o upravnim sporovima.

Kao rezultat toga i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je zaključio da: navodi podnosioca zahteva o povredi prava na odluku u razumnom roku, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima, spadaju u prvu kategoriju (i) navoda koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“, pa ih je na ustavnim osnovama proglasio očigledno neosnovanim; i da je njegov navod o povredi prava na delotvorno pravno sredstvo, zagarantovanog članom 32. Ustava, morao da bude kvalifikovan u drugu kategoriju (ii) navoda koji su kategorisani sa „očiglednim ili evidentnim nedostatkom povrede” . Shodno tome, zahtev je u celini, u skladu sa podpravilom (2) pravila 34 Poslovnika o radu Suda, proglašen neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan.