USTAVNI SUD

KI190/21, Podnosilac: Qamil Kosumi, Ocena ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-20-0561 od 19. avgusta 2021. godine

KI190/21, rešenje od 26. jula 2022. godine, objavljeno 26. avgust 2022. godine

 Ključne reči: individualan zahtev, naknada plata KAP, obrazložena odluka, sudska praksa

Suštinsko pitanje u konkretnom slučaju odnosi se na zahtev podnosioca zahteva  pred Organom za likvidaciju za naknadu neisplaćenih zarada za period od decembra 2006. do decembra 2007. godine, u iznosu od 4.441,97 evra (četiri hiljade četiri stotine četrdeset jedan evro i devedeset sedam centi), ali je taj iznos odbijen. Organ za likvidaciju je podnosiocu zahteva nadoknadio iznos od 683,94 evra (šesto osamdeset tri evra i devedeset četiri centa) zbog prevremenog raskida ugovora o radu, navodeći da je pri obračunu iznosa uzeo u obzir mesečnu zaradu u trenutku otpuštanja sa posla i stvarne godine radnog staža. Nezadovoljan odlukom o nenadoknađivanju neisplaćenih zarada za period od decembra 2006. do decembra 2007. godine, podnosilac zahteva je izjavio žalbu PKVS-u, koji je u prvom stepenu odlučio da odbije zahtev podnosioca zahteva sa obrazloženjem da je zahtev podnosioca zahteva u vezi neisplaćenih zarada zastareo, takođe nije pružio nijedan dokaz kojim bi dokazao činjenicu da je pokrenuo bilo kakav sudski postupak ili da je podneo zahtev za navodni dug nadležnim organima pre nego što je podneo zahtev Organu za likvidaciju. U ovom slučaju, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Žalbenom veću, u kojoj je tražio da se osporena presuda ukine. Žalbeno veće je odlučilo da podnosilac zahteva nije dostavio sudu nijedan dokaz kojim bi potkrepio svoju žalbu.

Podnosilac zahteva pred Ustavnim sudom (i) se prvobitno poziva na dva „identična/slična“ predmeta Žalbenog veća, tvrdeći da se ove presude odnose na isto pitanje, činjenični i pravni osnov, tuženi, isto kao i u slučaju podnosioca zahteva, i tražeći da se o isto odluči i u slučaju podnosioca zahteva; i (ii) pozivajući se na presudu Suda KI145/18, tvrdi da njegov navod u vezi sa sudskim presedanom nije razmatran od strane Žalbenog veća, tako da u suštini tvrdi neobrazloženu sudsku odluku.

Prilikom razmatranja tvrdnje podnosioca zahteva za povredu njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje usled nepostojanja obrazložene sudske odluke, Sud je prvo razradio, a zatim primenio na okolnosti konkretnog slučaja, principe svoje sudske prakse i Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), podsjećajući da na osnovu istih, a koliko je relevantno za okolnosti konkretnog slučaja, stepen primene obaveze navođenja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se utvrditi u svetlu okolnosti konkretnog slučaja. Sud je naglasio da na osnovu prakse ESLJP-a i Suda, ista ne zahteva detaljan odgovor za svaku žalbu podnosioca zahteva. Međutim, ova obaveza podrazumeva da stranke u sudskom postupku mogu očekivati da dobiju konkretan i izričit odgovor na svoje tvrdnje koje su odlučujuće za ishod sprovedenog postupka.

Sud je naglasio da, u slučaju podnosioca zahteva, odgovor koji se odnosi na „identičan“ slučaj nije bio odlučujući i određujući u pogledu okolnosti podnosioca zahteva, jer prvobitno Žalbeno veće, na osnovu člana 42. Zakona o posebnoj Komori Vrhovnog suda, moralo bi da se osloni na relevantne dokaze kako bi odlučilo o njegovom slučaju. U ovom trenutku, Žalbeno veće je naglasilo da podnosilac zahteva nije priložio nijedan dokaz koji bi potkrepio njegovu žalbu.

Sud je takođe razmatrao i tvrdnju podnosioca zahteva u vezi sa sudskom praksom u odlukama Žalbenog veća, ističući da (i) osim u slučajevima očigledne proizvoljnosti, nije dužnost Ustavnog suda da dovodi u pitanje tumačenje domaćeg zakona od strane domaćih sudova; i (ii) u principu, nije njegova funkcija da upoređuje različite odluke domaćih sudova, čak i ako su donete u naizgled sličnim postupcima. Međutim, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, da bi se utvrdilo da li navodna razlika u sudskim odlukama predstavlja kršenje člana 6. EKLJP-a, trebalo bi uzeti u obzir sledeće kriterijume: (i) da li postoje “duboke i dugotrajne razlike” u sudskoj praksi; (ii) ako domaći zakon uspostavlja mehanizme koji mogu da reše takva odstupanja; i (iii) da li su i u kojoj meri ti mehanizmi primenjeni. U slučaju podnosioca zahteva, Sud je smatrao da na osnovu dve presude Žalbenog veća, jedne donete 2019. i druge 2020. godine, za koje se tvrdi da su slične, ali njihova sličnost nije dokazana, nije moguće razumeti da postoje “duboke i dugotrajne razlike” u sudskoj praksi Žalbenog veća, koje bi mogle ugroziti princip pravne sigurnosti, a samim tim i dovesti do povrede prava na pravično i nepristrasno suđenje.

Sud se bavio i navodom o povredi člana 24. Ustava, gde je podnosilac tvrdio da su mu osporenom presudom Žalbenog veća PKVS-a povređena prava zagarantovana članom 24. Ustava. Međutim, podnosilac zahteva je samo pomenuo relevantni član, ali nije dalje elaborisao kako i zašto je prekršen ovaj relevantni član Ustava. Sud je podsetio da je u više navrata isticao da samo pozivati se i navesti članove Ustava i EKLJP-a nije dovoljno da se izgradi utemeljena tvrdnja o kršenju Ustava. Kada se navode ovakva kršenja Ustava, podnosioci moraju pružiti obrazložene tvrdnje i ubedljive argumente.

Shodno tome, Sud je smatrao tvrdnje podnosioca zahteva očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama.