USTAVNI SUD

KI209/21, Podnosilac: Xhemajl Cakolli, Ocena ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-20-0521 od 22. jula 2021. godine

KI209/21, Rešenje od 9. marta 2022. godine, objavljeno dana 23. marta 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, kompenzacija plata, KAP, obrazložena odluka, sudska praksa

Suštinska stvar u ovom konkretnom slučaju je povezana sa zahtevom podnosioca zahteva pred Organom za Likvidaciju za naknadu neisplaćenih plata za period februar 2007 do decembra 2007. godine, u sumi od 2,972.05 (dve hiljade i devet stotina i sedamdeset i dva evra i pet centi), koja je odbijena. Organ za likvidaciju je nadoknadio podnosiocu zahteva sumu od 810 evra zbog prevremenog prekida ugovora o radu, naglašavajući da je prilikom određivanja sume uzeo u obzir mesečnu platu u momentu udaljavanja sa posla kao i stvarne godine usluga na radu. Nezadovoljan odlukom o ne isplaćivanju neisplaćenih plata za period februar 2007 do decembra 2007. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev pred PKVS-om, koja je u prvom stepenu odlučila da odbije zahtev podnosioca zahteva sa obrazloženjem da podnosilac zahteva nije pružio relevantne dokaze koji potvrđuju da mu je D.P. ostalo dužno zatražene neisplaćene plate, takođe nije podneo neki dokaz u vezi sa visinom i izračunavanjem zatraženih plata. Ovom prilikom, podnosilac zahteva je uložio žalbu pred žalbenim većem, pozivajući se, između ostalog, na presudu AC-I-14-0119-A0001, naglašavajući da je žalbeno veće obavezalo KAP da licu N.Z. isplati odgovarajuću sumu na ime neisplaćenih plata, po prioritetima propisanim zakonom. Žalbeno veće je odlučilo da podnosilac zahteva (i) nije podneo neki relevantan dokaz da bi potkrepio žalbu, kao što je obaveštenje o prekidu radnog odnosa od strane KAP-a, kopiju radne knjižice, dokaz o utvrđivanju visine ponuđenih plata; (ii) nije pružio nikakav dokaz koji potvrđuje da je on pružao usluge za DP.

Podnosilac zahteva pred Ustavnim Sudom (i) se prvenstveno poziva na dva “identična/ista” slučaja Žalbenog Veća, tvrdeći da s ove presude tiču istih pitanja, istih pravnih i činjeničnih osnova, tužene strane, isto kao i u slučaju podnosioca zahteva, i tražeći da se i u slučaju podnosioca zahteva donese ista odluka; i (ii) pozivajući se na presudu Suda KI145/18, tvrdi da njegov navod u vezi sa sudskim presedanom nije bio razmotren od strane žalbenog veća, dakle, u suštini tvrdi neobrazloženu sudsku odluku.

Prilikom razmatranja navoda podnosioca zahteva o povredi njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje usled nepostojanja obrazložene sudske odluke, Sud je prvo razradio, a zatim primenio u okolnostima ovog slučaja, principe svoje sudske prakse i kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (ESLjP), podsećajući da na osnovu istih, i u meri u kojoj je to relevantno za okolnosti ovog slučaja, stepen do kojeg se primenjuje obaveza da se da obrazloženje se može razlikovati u zavisnosti od prirode odluke i treba da se utvrdi u svetlu okolnosti konkretnom slučaju. Sud je naglasio da na polazeći od sudske prakse ESLJP-a kao i sudske prakse Suda, ista ne traži detaljan odgovor na svaku žalbu koju je podneo podnosilac zahteva. Međutim, ova obaveza znači da stranke u postupku mogu očekivati da dobiju konkretan i izričit odgovor na svoje tvrdnje koje su ključne za ishod postupka.

Sud je naglasio da, u slučaju podnosioca zahteva, odgovor u vezi sa “identičnim” slučajem nije bio odlučujući i određujući u vezi sa okolnostima podnosioca zahteva, jer je u početku, Žalbeno veće, oslanjajući se na član 42 Zakona o Posebnoj komori Vrhovnog Suda, trebalo da se osloni na relevantne dokaze, da bi odlučilo u vezi sa njegovim slučajem. U toj tački, Žalbeno veće je primetilo da podnosilac zahteva nije priložio nijedan dokaz kojim bi potkrepio svoju žalbu.

Sud je takođe razmotrio i  navode podnosioca zahteva u vezi sa sudskom praksom u odlukama Žalbenog veća, ističući da (i) osim u slučajevima očigledne proizvoljnosti, nije dužnost Ustavnog suda da dovodi u pitanje tumačenje domaćeg prava od strane lokalnih sudova; i (ii) u principu, nije njegova funkcija da upoređuje različite odluke lokalnih sudova, čak i ako su donete u značajno sličnim postupcima. Međutim, prema sudskoj praksi ESLJP, da bi se utvrdilo da li navodna razlika u sudskim odlukama predstavlja kršenje člana 6. EKLJP, treba uzeti u obzir sledeće kriterijume: (i) da li postoje „duboke i dugoročne“ razlike u sudskoj praksi; (ii) da li domaći zakon uspostavlja mehanizme koji mogu da reše takva odstupanja; i (iii) da li su ti mehanizmi primenjeni i u kojoj meri. U slučaju podnosioca zahteva, Sud je smatrao da na osnovu dve presude Žalbenog veća, gde je jedna doneta 2019. i druga 2020. godine, za koje se navodi da su slične, ali njihova sličnost nije utvrđena, nije moguće da se utvrdi da li postoje „duboke i dugoročne razlike“ u praksi Žalbenog veća, a koje bi mogle ugroziti princip pravne sigurnosti, a samim tim i dovesti do povrede prava na pravično i nepristrasno suđenje.

Samim tim, Sud je smatrao navode podnosioca zahteva kao očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama.