USTAVNI SUD

KI63/19 i KI66/19, Podnosioci zahteva: Vahide Badivuku, Idriz Kelmendi, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosovo Pml. br. 199/2018 od 5. decembra 2018. godine  

KI63/19 i KI66/19, rešenje o neprihvatljivosti od 12. aprila 2021. godine, objavljeno 26. aprila 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, krivični postupak, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Zahtev KI63/19 je podnela Vahide Badivuku sa prebivalištem u opštini Vučitrn, dok je zahtev KI66/19 podneo Idriz Kelmendi iz Mitrovice, koga je zastupao advokat Besnik Berisha.

Podnosioci zahteva su tvrdili da je presuda [PML. br. 199/2018] Vrhovnog suda od 5. decembra 2018. godine doneta uz povredu njihovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članovima 3. i 24. [Jednakost pred zakonom], 30. [Prava optuženog], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo], 33. [Načelo legaliteta i proporcionalnosti u krivičnim postupcima], 36. [Pravo na privatnost], 54. [Sudska zaštita prava], 102. [Opšta načela sudskog sistema] i 109. [Državno tužilaštvo] Ustava i članom 6. (Pravo na pravično suđenje), 7. (Kažnjavanje samo na osnovu zakona) i članom 8. (Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) EKLJP.

Sud je razmotrio sve navode podnosilaca zahteva i obrazložio svaki od njihovih navoda.

Što se tiče navoda podnositeljke zahteva KI63/19, Sud je, nakon što je razmotrio i ocenio svaki njen navod, odlučio sledeće:

Sud je ocenio da je podnositeljka zahteva imala dovoljno mogućnosti da pred redovnim sudovima predoči sve navode o povredi svojih prava. Pored toga, Sud smatra da su njeni argumenti pravilno saslušani i uredno ispitani od strane redovnih sudova. Sud smatra da su odluke redovnih sudova obrazložene i da postupci, gledano u celini, ni na koji način nisu bili nepravični ili proizvoljni (vidi predmet ESLJP-a Shub protiv Litvanije, predstavka br. 17064/06, presuda od 30. juna 2009. godine). U skladu sa svojom konsolidovanom sudskom praksom, Sud ponavlja da nije funkcija Ustavnog suda da se bavi navodnim greškama u primeni relevantnih zakona koje su navodno izvršili redovni sudovi, ako tom primenom nisu povređena prava i slobode zaštićene Ustavom i EKLJP-om. On sam ne može ocenjivati zakon koji je opredelio redovni sud da donese određenu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena“, čime bi zanemario ograničenja koja su postavljena u njegovoj nadležnosti. U stvari, uloga je redovnih sudova da tumače i primenjuju relevantna pravila procesnog i materijalnog prava (vidi predmet ESLJP-a García Ruiz protiv Španije, predstavka br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28).

Shodno tome, Sud ocenjuje da nije došlo do povrede člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP u odnosu na pitanje prihvatljivosti i izvođenja dokaza u kontekstu pravičnog suđenja. Shodno tome, zahtev je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i mora se proglasiti neprihvatljivim u skladu sa pravilom 39. stav (2) Poslovnika.

Iako neće dalje razmatrati navod podnositeljke zahteva o povredi načela pretpostavke nevinosti i načela in dubio pro reo, zbog toga što nije odgovarajuće razjašnjen i obrazložen, Sud ipak navodi da je ranije već utvrdio da nije došlo do povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP u vezi sa procesom prihvatanja i izvođenja dokaza.

Što se tiče navoda o povredi načela jednakosti oružja, Sud je ocenio da u svetlu izlaganja i obrazloženja Vrhovnog suda, Sud utvrđuje da su u slučaju podnositeljke zahteva redovni sudovi doneli svoje odluke u skladu sa standardima koji se zahtevaju za pravično i nepristrasno suđenje i da nisu zasnovali svoju odluku samo na jednom dokazu, već na nizu dokaza koji su navedeni u njihovim presudama.

Povodom navoda o povredi člana 36. Ustava u vezi sa članom 8. EKLJP, Sud je smatrao da podnositeljka zahteva nije dovoljno potkrepila dokazima niti obrazložila svoj navod na ustavnim osnovama o povredi osnovnih ljudskih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom, a posebno o povredi članova 31. i 36. Ustava, jer činjenice koje je ona predočila ni na koji način ne ukazuju da su joj redovni sudovi uskratili prava zagarantovana Ustavom.

Što se tiče navoda podnosioca zahteva KI66/19, Sud je, nakon što je razmotrio i ocenio svaki od njegovih navoda, odlučio sledeće:

Povodom navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, u tom smislu, Sud smatra da, iako Vrhovni sud možda nije odgovorio na svako pitanje koje je podnosilac pokrenuo u svom zahtevu (vidi Van de Hurk protiv Holandije, citiran u tekstu iznad, stav 61), on ipak ispitao suštinske argumente podnosioca zahteva u pogledu primene materijalnog prava (vidi predmet ESLJP-a, Buzescu protiv Rumunije, citiran u tekstu iznad, stav 63; i Pronina protiv Ukrajine, predstavka br. 63566/00, presuda od 18. jula 2006. godine, stav 25), i na taj način je ispunjena obaveza pružanja obrazložene sudske odluke u skladu sa zahtevima iz člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP.

S tim u vezi, Sud podseća da je u smislu prava na obrazloženu sudsku odluku zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP, obaveza sudova da odgovore na suštinske argumente podnosilaca zahteva i da dati razlozi budu zasnovani na važećem zakonu. Sud smatra da su što se tiče konkretnog navoda, redovni sudovi i Vrhovni sud, čija presuda se osporava pred Sudom, ispunili ovu obavezu.

Kada je u pitanju navod o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje kao posledica povrede načela da se ne pogoršava položaj okrivljenog, reformatio in peius, prilikom razmatranja predmeta, u konkretnom slučaju, Sud primećuje da je specijalni tužilac tražio oštriju kaznu za podnosioca zahteva na dve sudske instance. Sud, takođe, primećuje da su Apelacioni i Vrhovni sud ocenili da je formalni uslov nenarušavanja načela “reformatio in peius” iz člana 395. ZKPK-a ispunjen podnošenjem žalbi osnovnog tužioca. Pored toga, Sud takođe primećuje da je presuda Osnovnog suda poništena usvajanjem žalbi podnosioca zahteva i po službenoj dužnosti i shodno tome, žalba tužioca je ostala neispitana i neocenjena (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud Republike Kosovo, slučaj br. KI45/16, podnosilac Muhamet Nikqi i Arbnor Nikqi, rešenje o neprihvatljivosti od 20. februara 2017. godine, stavovi 29-33). Sud primećuje da je u konkretnom slučaju podnosiocu zahteva najstrožu kaznu izrekao Osnovni sud, dok mu je odlukom Apelacionog suda kazna ublažena, što je diskreciono pitanje redovnih sudova. Sud, u skladu sa svojom supsidijarnom ulogom u individualnim slučajevima, smatra da su redovni sudovi dovoljno obrazložili zašto u konkretnom slučaju načelo “reformatio in peius” nije povređeno na štetu podnosioca zahteva.

Što se tiče načela jednakosti oružja i načela in dubio pro reo. Povodom ovog navoda podnosioca, Sud primećuje da su redovni sudovi, odnosno Vrhovni sud čija presuda se osporava, obrazložili navod podnosioca zahteva o prihvatanju izjava saoptuženika kao pouzdanih. Vrhovni sud u svojoj presudi, između ostalog, navodi: “ovaj sud nalazi da su u obrazloženju prvostepene presude navedena obrazloženja o svim tvrdnjama žalbe, a posebno je obrazloženo da izjava osuđene Vahide Badivuku i I.S. nisu neprihvatljivi dokazi i da nije bilo pravnih prepreka za njihovu procenu u odnosu na druge dokaze zato što su njihove izjave date u skladu sa članom 123 stav 5 ZKPK”. Na osnovu napred navedenog i uzimajući u obzir karakteristike konkretnog slučaja, navode koje je izneo podnosilac zahteva i činjenice koje je on predočio, Sud, oslanjajući se i na standarde ustanovljene u svojoj sudskoj praksi u sličnim slučajevima i u sudskoj praksi ESLJP-a, ne nalazi da su povređeni pravo na obrazloženu sudsku odluku, načelo reformatio in peius, načelo jednakosti oružja i načelo in dubio pro reo kao sastavni elementi prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP.

Povodom navoda podnosioca o povredi člana 36. Ustava u vezi sa članom 8. EKLJP, Sud je ocenio da je u konkretnom slučaju nalog za prisluškivanje telekomunikacija bio zasnovan na članu 88. ZKPK-a, pa se smatra neophodnim i proporcionalnim sa okolnostima predmetnog slučaja. Iz tog razloga, Sud je ocenio da nije došlo do povrede člana 36. Ustava i člana 8. EKLJP.

Što se tiče navoda podnosioca o povredi člana 33.1 Ustava u vezi sa članom 7. EKLJP, Sud je ocenio da su redovni sudovi dali razloge za prekvalifikaciju krivičnog dela iz trgovina uticajem u davanje mita (vidi i stavove 174-177 gore). Sud ocenjuje da ovo obrazloženje pokazuje da sudovi nisu povredili krivični zakon na njegovu štetu i obrazlaže da je prekvalifikacija krivičnog dela išla u korist stranke jer je osuđena na blažu kaznu (vidi stav 177). Shodno tome, ovaj navod se mora odbiti kao očigledno neosnovan.

Na kraju, u odnosu na podnositeljku zahteva KI63/19 – Vahide Badivuku,  na osnovu prednjih izlaganja i karakteristika konkretnog slučaja, navoda koje je ona iznela i činjenica koje je predočila, oslanjajući se i na standarde ustanovljene u svojoj sudskoj praksi, na slične slučajeve i na sudsku praksu ESLJP-a, Sud ne nalazi da su povređeni postupak izvođenja dokaza, načelo jednakosti oružja i pretpostavke nevinosti i načelo in dubio pro reo kao sastavni elementi prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, a takođe nije našao ni da je povređen član 36. Ustava u vezi sa članom 8. EKLJP.

U odnosu na podnosioca zahteva KI66/19 – Idriza Kelmendija, Sud na osnovu gore navedenih objašnjenja naglašava da nije došlo do povrede načela obrazložene sudske odluke, načela jednakosti oružja i reformatio in peius kao sastavnih elemenata prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, a takođe nije našao ni da je povređen član 36. Ustava u vezi sa članom 8. EKLJP, niti član 33.1 Ustava u vezi sa članom 7. EKLJP.

Shodno tome, Sud je proglasio zahteve očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama i proglasio ih neprihvatljivim u skladu sa stavom (2) pravila 39. Poslovnika, a takođe je i zahtev podnositeljke zahteva za održavanje rasprave odbijen kao neosnovan.