USTAVNI SUD

KI72/21, Podnosioci zahteva: Gylten Krasniqi, Nurten Haskuka i Ajser Vuqitërna; Ocena ustavnosti Presude Vrhovnog suda Kosova, Rev. br. 458/2020, od 16. decembra 2020. godine

KI72/21, Rešenje o neprihvatljivosti od 15. novembra 2022. godine, objavljeno dana  20. decembra 2022.godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan, neiscrpljivanje pravnih sredstava.  

Sud podseća da je u celom sudskom postupku glavno pitanje bilo poništenje/osporavanje naslednih izjava i da li podnositeljkama zahteva pripada pravo na imovinu na osnovu nasledstva a na imovini koju je nakon smrti njihovog oca H.T., nasledio samo brat podnositeljki zahteva H.T., i to rešenjem [T. br. 107/05] od 27. aprila 2005. godine, zato što su  se podnositeljke zahteva odrekle prava na nasledstvo u korist naslednika B.T., odnosno u korist njihovog brata. Prema navodima podnositeljki zahteva, izjava o odricanju je data u zabludi, na prevaru i uz obećanje. Tokom 2015. godine, podnositlejke zahteva su podnele tužbu pred Osnovnim sudom radi utvrđivanja imovine na osnovu nasledstva kao i za poništenje izjave o odricanju od nasledstva sa obrazloženjem da je ista data pod pretnjom, zabludom i uz obećanje. Tokom čitavog sudskog procesa, glavna pitanja koja su se postavljala bila su blagovremenost tužbe, valjanost izjave podnosilaca zahteva za odricanje od nasleđa i da li ovim potonjima pripada pravo svojine po osnovu nasleđa na delu katastarske parcele [br.170-4]. Tako su, Osnovni sud, Apelacioni sud i Vrhovni sud su odbili tužbe podnositeljki zahteva sa glavnim obrazloženjem da između ostalog, one nisu uspele da argumentiraju da je u slučaju odricanja od nasleđa povređeno slobodno izražavanje njihove volje u smislu člana 135. Zakona o nasleđivanju i da je tužba podnositeljki zahteva neblagovremena u smislu člana 138. istog tog zakona. Zaključke redovnih sudova koji su rezultirali neukidanjem izjave o odricanju od nasledstva, podnositeljke zahteva osporavaju pred Sudom tvrdeći da su povređeni članovi 22, 24, 31, 46. i 53. Ustava.

Sud je, prilikom razmatranja predmeta, našao da je zahtev podnositeljki zahteva očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, jer podnositeljke zahteva nisu dokazale i ne potkrepljuju u dovoljnoj meri svoje tvrdnje, i samim tim i isti ne ispunjava kriterijume o prihvatljivosti koji su definisani u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu. U skladu sa obrazloženjem ovog rešenja, zahtev podnositeljki zahteva je očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, izuzev jedne konkretne tvrdnje koju su podnositeljke istakle u kontekstu tvrdnje za povredu prava na jednakost pred zakonom, a koja se tvrdnja odbija kao nedozvoljena iz proceduralnih razloga zbog suštinskog neiscrpljivanja svih pravnih lekova i samim tim ne ispunjava kriterijume prihvatljivosti definisane stavom 7. člana 113. Ustava, stavom 2. člana 47. Zakona i tačkom (b) stava (1) pravila 39 Poslovnika o radu.

Sa druge strane, drugi postupak se odnosi na zahtev podnosioca zahteva za preispitivanje postupka okončanog presudom Apelacionog  suda [AA. br. 474/17], tačnije, Sud je primetio da je podnosilac u drugom postupku podneo Zahtev za preispitivanje postupka i nastavak postupka u predmetu [Anr. 621/13] u Osnovnom sudu jer, prema mišljenju podnosioca zahteva, u njegovom slučaju postoje nove činjenice/okolnosti. Osnovni sud je presudom [A. br. 621/13] od 25. avgusta 2020. godine, na osnovu člana 55. Zakona o upravnim sporovima, odbio zahtev podnosioca iz razloga što podnosilac zahteva nije učinio verodostojnim tužbene zahteve da nekom činjenicom koja se zasniva na konkretnim dokazima, postoji pravni osnov za preispitivanje postupka. Nakon žalbe, Apelacioni sud je odlukom [AA. br. 571/20] i Vrhovni sud presudom [ARJ. br. 29/2021] odbijaju zahtev podnosioca iz razloga što podnosilac nije priložio dokaze na osnovu kojih bi zahtev za preispitivanje sudske odluke bio opravdan, pod uslovima koji su navedeni u stava 1. člana 55. Zakon o upravnim sukobima.

Podnosilac zahteva posebno osporava pred Sudom i samo odluke redovnih sudova koje se odnose na drugi postupak koji je sproveden u vezi sa njegovim slučajem, konkretno na postupak za preispitivanje odluke okončane presudom Apelacionog suda [AA. br.474/17]. Odnosno, podnosilac zahteva pred Sudom osporava presudu Vrhovnog suda [ARJ. br. 29/2021] od 29. aprila 2021. godine,  a u vezi sa Rešenjem Apelacionog suda [AA. br. 571/20] od 11. februara 2021. godine, i Rešenjem Osnovnog suda [A. br. 621/13] od 25. avgusta 2020. godine.

Podnosilac zahteva osporava ove odluke redovnih sudova na osnovu njihovog odbijanja da uzmu u obzir dokaze koje je on izneo tokom sudskog procesa, odnosno poziv i tužbu Osnovnog suda u Peći – Odeljenje u Klini, po predmetu [C. br. 433/19], prema kojoj se dokazuje da je tužio S.B. i S.B. za nadoknadu štete, u vezi sa neispunjenim ugovorom koji se sklopljen sa njima kada je ovaj subjekat imao licencu od KPMM, kao nove činjenice/okolnosti za usvajanje zahteva za preispitivanje odluke, odnosno poništavanje presude Osnovnog suda [A. br. 621/13] od 31. avgusta 2017. godine i odluke KPMM-a [br.075/2013], i to predstavlja povredu njegovih ustavnih prava koja su zagarantovana članom 54. i 55. Ustava..

Sud je, uzimajući u obzir tvrdnje iznete u okolnostima konkretnog slučaja i iznetim činjenicama, a takođe i oslanjajući se na standarde utvrđene u svojoj sudskoj praksi i u sudskoj praksi EKLJP-a koja je i odražene u konkretnom rešenju, došao do zaključka da: (i) Presuda Vrhovnog suda [ARJ. br. 29/2021], nije doneta uz povredu i u skladu je sa pravom na sudsku zaštitu prava zagarantovanih članom 54., prava na delotvoran pravni lek zagarantovanog članom 32. Ustava u vezi sa pravom na delotvorni pravni lek, garantovano članom 13. EKLJP-a.