USTAVNI SUD

KI107/21, Podnosilac zahteva: Ramiz Hoti, Ocena ustavnosti Presude Vrhovnog suda Kosova, Rev. br. 138/2020, od 21. januara 2021. godine 

KI107/21, Rešenje o neprihvatljivosti od 21. oktobra 2021, objavljeno dana 10.novembra 2021.godine

Ključne reči: Individualni zahtev, jednakost pred zakonom, neobrazloženje sudske odluke, pravo na rad i obavljanje profesije, suštinsko neiscrpljenje pravnih sredstava, zahtev očigledno neosnovan, navodi četvrtog stepena, očigledan nedostatak povrede  

Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva 9. septembra 2012. godine podneo dobrovoljnu ostavku na mesto policijskog službenika u Kosovskoj policiji. U 2016. godini, odnosno manje od četiri (4) godine nakon njegove dobrovoljne ostavke, podnosilac zahteva je podneo zahtev za ponovno zapošljavanje Kosovskoj policiji, koji je zahtev bio zasnovan na odredbama Administrativnog uputstva 12/2009, koje je uputstvo bilo u na snazi ​​u trenutku podnošenja ostavke i utvrdio da bivši policijski službenik nakon dobrovoljne ostavke može da podnese zahtev za ponovno zapošljavanje u roku od četiri (4) godine od podnošenja ostavke. U novembru 2012. godine usvojeno je novo Administrativno uputstvo, kojim je ukinuto gore pomenuto Uputstvo 12/2009, kojim je propisano da bivši policijski službenik može podneti zahtev za ponovno zapošljavanje u roku od dve (2) godine od momenta podnošenja dobrovoljne ostavke. Policija Kosova je 13. jula 2016. godine odbila njegov zahtev, a zatim kao rezultat njegove žalbe podnete Generalnoj direkciji Policije Kosova, ista je odlukom od 9. novembra 2016. godine odbila njegovu žalbu tako što je utvrdila da prema Administrativnom Uputstvu 07/2012, koje je bio na snazi ​​u vreme podnošenja zahteva podnosioca zahteva za ponovno zapošljavanje, on ne ispunjava kriterijume roka, odnosno podneo je svoju prijavu van roka koji je predviđen da bude do (2) godine od dana dobrovoljne ostavke. Kao rezultat toga, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu sa zahtevom (i) za poništavanje odluke Policije Kosova od 9. novembra 2016. godine i (ii) povratak na svoj prethodni posao kao policijski službenik u Policiji Kosova. Osnovni sud je usvojio tužbu podnosioca kao osnovanu i odlučio da (i) poništi rešenje Policije Kosova od 9. novembra 2016. godine i (ii) obaveže Policiju Kosova da se u roku od sedam (7) dana podnosilac zahteva podvrgne postupku ponovnog zapošljavanja prema odredbama Uputstva 12/2009. Kao rezultat žalbe na gorenavedenu presudu Osnovnog suda, koju je Policija Kosova podnela Apelacionom sudu, Sud je usvojio žalbu Policije Kosova izmenom presude Osnovnog suda i odlučio je da odbije tužbeni zahtev podnosioca zahteva kao neosnovan. Apelacioni sud je, između ostalog, našao da je u slučaju podnosioca zahteva primenljivo Administrativno uputstvo 07/2012, koje je bilo na snazi ​​kada je podnosilac zahteva podneo zahtev za ponovno zapošljavanje Kosovskoj policiji. Protiv odluke Apelacionog suda, podnosilac zahteva je podneo reviziju Vrhovnom sudu zbog pogrešne primene materijalnog prava. Vrhovni sud je presudom od 26. januara 2021. godine odbio reviziju podnosioca kao neosnovanu, potvrđujući stav i nalaz koji je dat od strane Apelacionog suda.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom naveo (i) povredu njegovog prava na jednakost pred zakonom, zagarantovanog članom 24. Ustava; (i) povredu njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava, kao rezultat nedostatka obrazložene sudske odluke i neprimenjivanja najpovoljnijeg zakona u njegovom slučaju, odnosno Administrativnog uputstva 12/2009 od strane Vrhovnog suda; kao i (iii) povreda njegovog prava na rad i obavljanje profesije, koje je zagarantovano članom 49. Ustava.

Prilikom ocene navoda podnosioca zahteva, Sud je prvo razradio opšte principe svoje sudske prakse kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi (i) navoda o povredi njegovog prava na jednakost pred zakonom, i u vezi sa ovim utvrđeno da je ovaj navod po prvi put iznet pred Ustavnim sudom, pa se shodno tome došlo do zaključka da je ovaj navod nedozvoljen kao rezultat suštinskog neiscrpljivanja pravnih lekova definisanih stavom 7. člana 113. Ustava, članom 47. Zakona o Ustavnom sudu i tačkom (b) stava (1) Poslovnika o radu Suda; (ii) navoda o povredi člana 31. Ustava, kao rezultat neobrazloženosti sudske odluke gde je Sud utvrdio da je ovaj navod očigledno neosnovan zbog evidentnog odsustva povrede, dok u pogledu konkretne tvrdnje da Vrhovni sud nije koristio niti primenio najpovoljniji zakon u njegovom slučaju, Sud nalazi da ovaj navod spada u kategoriju navoda četvrtog stepena, i da je kao takav očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je navedeno u pravilu 39 (2) Poslovnika o Radu; (iii) navoda o povredi člana 49. Ustava, Sud je našao da je ovaj navod očigledno neosnovan po ustavnim osnovama u očiglednom ili evidentnom nedostatku povrede kako je to i predviđeno pravilom 39 (2) Poslovnika o radu Suda.