USTAVNI SUD

KI243/19, Podnosilac zahteva: Muhamet Idrizi, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosovo PML. br. 290/2019 od 21. oktobra 2019. godine

KI243/19, rešenje o neprihvatljivosti, usvojeno 16. septembra 2020. godine, objavljeno 06.octobra 2020.godine

Ključne reči: individualni zahtev, krivični postupak, zahtev očigledno neosnovan, neprihvatljiv zahtev

Zahtev je podneo Muhamet Idrizi, sa prebivalištem u opštini Vitina.

Podnosilac zahteva osporava, shodno tome, gore navedenu presudu, navodeći bitnu povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje. Podnosilac zahteva u suštini traži od Suda da proglasi njegov zahtev prihvatljivim; da poništi sve odluke redovnih sudova i, da vrati stvar na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu, a žali se i da nije zastupljen na potreban način od strane njegovog advokata.

Pri ocenjivanju navoda podnosioca zahteva, Sud ističe njegov opšti stav da nije njegov zadatak da se bavi greškama u činjenicama i zakonu za koje se navodi da su izvršili redovni sudovi (zakonitost), osim i u meri u kojoj su takve greške mogle da povrede osnovna prava i slobode zaštićene Ustavom (ustavnost). U suprotnom, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena“, što bi rezultiralo prekoračenju njegovih granica postavljenim u njegovoj jurisdikciji. U skladu sa njegovom sada već konsolidovanom praksom,  Sud podseća da je uloga redovnih sudova da tumače i primenjuju relevantna pravila procesnog i materijalnog prava i da Ustavni sud ne može da oceni zašto je neki redovni sud odlučio na jedan, a ne na neki drugi određeni način (vidi: slučaj Ustavnog suda KI70/11, podnosilac zahteva: Faik Hima, Magbule Hima i Bestar Hima, rešenje o neprihvatljivosti od 16. decembra 2011. godine).

Na osnovu spisa podmeta, Sud primećuje da je obrazloženje dato u presudi Vrhovnog suda jasno i nakon razmatranja svih postupaka, Sud je takođe utvrdio da postupci pred redovnim sudovima nisu bili nepravični ili proizvoljni.

Što se tiče navoda koji se odnosi na njegovog branioca, koji je prema podnosiocu zahteva postupio u suprotnosti sa Zakonom o advokaturi i tako oštetio njegove interese, što u stvari ne predstavlja validan argument za razmatranje pred Ustavnim sudom, čak štaviše, kada je sam podnosilac zahteva imao mogućnost da u svim fazama postupka opozove svog branioca, što se utvrđuje da do danas nije to uradio. Sud ističe da je ponašanje pred sudovima advokata ili zastupnika ovlašćenog od strane samog podnosioca zahteva odgovornost podnosioca zahteva. Bilo koji postupak ili proceduralni propust zastupnika se pripisuje podnosiocu zahteva.

Shodno tome, uzimajući u obzir navode koje je pokrenuo podnosilac zahteva i činjenice koje je izneo, Sud, zasnivajući se i na standardima postavljenim u njegovoj sudskoj praksi u sličnim slučajevima i u sudskoj praksi ESLJP-a, utvrđuje da podnosilac zahteva nije dokazao i dovoljno potkrepio njegov navod o povredi njegovih osnovnih prava i sloboda koja su zagarantovana u Ustavu i u EKLJP-u. Shodno tome, zahtev je na ustavnim osnovama, u skladu sa članom 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilom 39 (2) Poslovnika o radu, očigledno neosnovan i treba da se proglasi neprihvatljivim.