USTAVNI SUD

KI01/19, Podnosilac zahteva: Fatos Rizvanolli, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova PML. br. 242/2017 od 30. aprila 2018. godine

KI01/19, rešenje o neprihvatljivosti od 2. septembra 2020. godine, objavljeno 01. octobar 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, krivični postupak, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, pravo na privatnost, kažnjavanje samo na osnovu zakona, saslušanje svedoka, očigledno neosnovan zahtev

U konkretnom slučaju, Osnovni sud u Uroševcu je presudom PKR-65/16, oglasio podnosioca zahteva krivim i izrekao mu kaznu zatvora u trajanju od 7 (sedam) godina za “produženo krivično delo regrutovanje za terorizam u saizvršilaštvu” iz člana 139. u vezi sa članom 31. KZK-a. Podnosiocu zahteva je u izrečenu kaznu uračunato i vreme koje je proveo u pritvoru od 16. marta 2016. godine. Podnosilac zahteva se, bez uspeha, žalio na osuđujuću presudu Osnovnog suda jer su predmetnu presudu potvrdile i više instance pravosuđa Republike Kosovo, odnosno Apelacioni i Vrhovni sud.

Pred Ustavnim sudom, podnosilac zahteva se, između ostalog, žalio na to da tokom sprovođenja postupaka pred redovnim sudovima nisu saslušani svedoci koje je on tražio, da je povređeno načelo kažnjavanja samo na osnovu zakona i pravo na privatnost zbog toga što organi gonjenja nisu razmotrili mogućnost mera koje bi se manje mešale u njegov privatni život.

Što se tiče navoda o saslušanju svedoka, Sud je ocenio da ne proizilazi da su odluke redovnih sudova povodom navoda da se u svojstvu svedoka saslušaju lica Z.Q. i Sh.A. proizvoljne ili nesrazmerne jer je Osnovni sud pronašao “pravičnu ravnotežu” tako što je prihvatio da se saslušaju lica B.K. i B.R. koja je predložila odbrana podnosioca zahteva, s jedne strane, dok je odbio saslušanje lica Z.Q. i Sh.A., s druge strane. Sud je takođe ocenio da su Apelacioni i Vrhovni sud mogli više razraditi pitanje saslušanja svedoka, ali to samo po sebi ne čini postupak neustavnim jer iz raspoloživih dokumenata proizilazi da je podnosilac zahteva dobio odgovor u suštini na svoj navod o povredi člana 31.4 Ustava u vezi sa članom 6 (3) (d) EKLJP.

Što se tiče navoda o povredi načela kažnjavanja samo na osnovu zakona, Sud je ocenio da za tumačenje relevantnih odredbi KZK-a od strane redovnih sudova: (i) ne proizilazi da je čitano van konteksta krivičnih odredbi ili da je bilo nerazumno i proizvoljno; i (ii) da su redovni sudovi razjasnili krivičnu odgovornost podnosioca zahteva na osnovu odredbe člana 139. KZK-a.  Prema tome, proizilazi da je tumačenje redovnih sudova u saglasnosti sa suštinom krivičnog dela i da je u razumnoj meri predvidljivo.

Povodom navoda o povredi prava na privatnost, Sud je ocenio da iz obrazloženja redovnih sudova, ali i sadržaja zahteva u celini, proizilazi: (i) da su mere tajnog praćenja bile zasnovane na zakonu koji je bio i jeste dostupan podnosiocu zahteva, kako bi on prilagodio svoje ponašanje okolnostima slučaja; i (ii) da su navedene mere bile srazmerne i težile legitimnom cilju sprečavanja i suđenja za krivična dela koja su povezana sa terorizmom, kao ozbiljnom pretnjom po javnu bezbednost; iz čega proizilazi (iii) da su te mere bile neophodne u demokratskom društvu.

Što se tiče navoda podnosioca zahteva koji se odnose na obrazloženu odluku, delotvorna pravna sredstva i povredu načela in dubio pro reo, Sud je ocenio da se predmetni navodi ne moraju razmatrati jer ne pokreću neko novo pitanje koje nije prethodno razmotreno u okviru članova 31.4 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 33. [Načelo legaliteta i proporcionalnosti u krivičnim postupcima] i 36. [Pravo na privatnost] Ustava u vezi sa članovima 6 (1) (3) i (d) [Pravo na pravično suđenje], 7. [Kažnjavanje samo na osnovu zakona] i 8. [Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života] EKLJP.

Ustavni sud je u skladu sa članom 113.7 Ustava, članovima 20. i 47.2 Zakona i pravilima 39 (1) (b) i (2), 58 (4) i 59 (2) Poslovnika, proglasio zahtev neprihvatljivim kao očigledno neosnovan.