USTAVNI SUD

Slučaj br. KI73/20, podnosilac zahteva: Esat Bajrami, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova Pml. br. 117/2020 od 24. aprila 2020. godine

Ključne reči: Individualni zahtev, pravo na slobodu i sigurnost, produženje sudskog pritvora do suđenja, neobrazloženje odluka, očigledno neosnovan zahtev   

Osnovno tužilaštvo u Đakovici – Departman za teška krivična dela, podiglo je protiv podnosioca zahteva optužnicu [PP/I. br. 99/2017] od 26. juna 2018. godine, zbog osnovane sumnje da je izvršio dva krivična dela, i to: 1) krivično delo ubistvo iz člana 178. [Ubistvo] i 2) krivično delo krivičnog dela neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja iz stava 1 člana 374. [Neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja] iz Krivičnog zakonika Republike Kosovo br. 04/L-082 (u daljem tekstu: KZRK).

U svom zahtevu, podnosilac zahteva izričito osporava odluke redovnih sudova u vezi sa produženjem sudskog pritvora protiv njega, naime rešenje Osnovnog suda u Đakovici [PKR. br. 51/19] od 30. marta 2020. godine, rešenje Apelacionog suda [PN1. br. 392/2020] od 6. aprila 2020. godine i presudu Vrhovnog suda [Pml. br. 117/2020] od 24. aprila 2020. godine. Isti navodi da su osporene odluke povredile njegovo pravo zagarantovano članom 29. [Pravo na slobodu i sigurnost] i članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, kao i članom 5. [Pravo na slobodu i sigurnost] i članom 6. [Pravo na pravično suđenje] EKLJP-a.

U slučaju podnosioca zahteva, Sud podseća da je Osnovni sud u Đakovici, pozivajući se na član 187. ZKPK-a, utvrdio i da, pored toga što postoji osnovana sumnja za izvršenjem krivičnog dela, postoji i pravni osnov za nastavak sudskog pritvora na osnovu sledećih razloga: 1) dokazi koji su razmotreni tokom prethodnih suđenja, poput izjava svedoka, veštaka i drugih materijalnih dokaza; 2) uzimajući u obzir težinu krivičnih dela za koje se tereti; 3) stvarni razlog verovanja da svoj boravak na slobodi može iskoristiti da se sakrije ili pobegne da bi izbegao krivičnu odgovornost; 4) rizik da će njegov boravak u bekstvu ometati tok krivičnog postupka utičući na svedoke za koje se predlaže da budu saslušani tokom glavnog pretresa; 5) ocena da su druge alternativne mere nedovoljne u ovoj fazi postupka, uzimajući u obzir gore navedene razrade. Ovo obrazloženje Osnovnog suda su potvrdili Apelacioni sud i Vrhovni sud preko osporene presude.

Shodno tome, Sud smatra da su odluke redovnih sudova bile obrazložene i pravične prilikom donošenja odluke o sudskom pritvoru podnosioca zahteva, pa se ne može reći da nisu bile obrazložene u skladu sa članom 29. Ustava u vezi sa članom 5. EKLJP-a ili da su gledano u celosti bile na bilo koji način proizvoljne (vidi: mutatis mutandis, presudu ESLJP-a od 14. juna 2016. godine, Merabishvili protiv Gruzije, br. 72508/13, stav 87).

Što se tiče navoda podnosioca zahteva o povredi člana 31. Ustava u vezi sa trajanjem mere sudskog pritvora do njegove kazne, Sud utvrđuje da on ne spada u delokrug člana 31. Ustava.

Konačno, Sud smatra da je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i mora se proglasiti neprihvatljivim u skladu sa stavom (2) pravila 39 Poslovnika o radu.