Presuda

Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova E. Rev. br. 18/2017 od 4. decembra 2017. godine

br. predmeta KI 35/18

Preuzimanje:
Sažetak

KI35/18, Podnosilac: “Bayerische Versicherungsverbrand”, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova E. Rev. br. 18/2017 od 4. decembra 2017. godine

KI35/18, Presuda od 11. decembra 2019.godine , objavljena 10 januar 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravno lice, povreda ustavnih prava, član 31. – pravo na pravično i nepristrasno suđenje

Kao posledica saobraćajne nesreće koju je 2007. godine izazvao osiguranik INSIG-a, osiguranik podnosioca zahteva, H.H., pretrpeo je materijalnu štetu. Dana 12. maja 2009. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu. Iznos naknade od 10.500 evra na ime glavnog duga, odobrili su svi redovni sudovi. U postupcima pred redovnim sudovima bili su sporni visina zatezne kamate i način njenog obračuna.

Osnovni sud je prvo odredio zateznu kamatu u visini od 20% godišnje počev od 12. maja 2009. godine pa do konačne isplate. Apelacioni sud je preinačio ovu presudu i odredio kamatu “koju plaćaju poslovne banke za deponovana sredstva više od godinu dana bez određene namene” uz dodatnu kaznu (i) od 20% počev od 12. maja 2009. godine (dana podnošenja tužbe) do 29. jula 2011. godine (dana stupanja na snagu Zakona o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti), a (ii) počev od 30. jula 2011. godine pa do konačne isplate samo zateznu kamatu po stopi od 12% godišnje, na osnovu člana 26. Zakona o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti. Na kraju, Vrhovni sud je presudom [E. Rev. br. 18/2017] od 4. decembra 2017. godine, preinačio presude nižestepenih sudova u pogledu zatezne kamate i odredio kao obavezu za INSIG zateznu kamatu “u visini depozita neoročene štednje koju plaćaju poslovne banke na Kosovu bez određene destinacije preko godinu dana” od 3. avgusta 2015. godine (dana kada je izvršeno veštačenje) pa do konačne isplate.

Podnosilac zahteva je tvrdio da je presuda [E. Rev. br. 18/2017] Vrhovnog suda od 4. decembra 2017. godine doneta uz povredu njegovih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP zbog nepostojanja obrazloženja sudske odluke i povredu načela pravne sigurnosti jer je, prema njegovim rečima, Vrhovni sud kada je doneo ovu presudu postupio u suprotnosti i sa svojom sudskom praksom u najmanje (7) slučajeva koje je on dostavio Sudu u prilog svojim argumentima.

Prilikom razmatranja merituma slučaja, Sud je izložio (i) sudsku praksu u pogledu prava na obrazloženu sudsku odluku i (ii) osnovna načela koja se odnose na doslednost sudske prakse, kao i relevantne kriterijume na osnovu kojih Evropski sud za ljudska prava ocenjuje da li nepostojanje doslednosti, odnosno neusaglašenost u sudskoj praksi predstavlja povredu člana 6. EKLJP, odnosno tri osnovna kriterijuma za utvrđivanje da li navodna neusaglašenost predstavlja povredu člana 6. EKLJP, uključujući (a) da li su razlike u sudskoj praksi “duboke i dugotrajne”; (b) da li domaće zakonodavstvo utvrđuje mehanizme koji mogu da prevaziđu takve nedoslednosti i (c) da li su ti mehanizmi primenjeni i sa kakvim dejstvom.

Sud je primenjujući gore navedena načela i kriterijume utvrdio da je presuda [E. Rev. br. 18/2017] Vrhovnog suda od 4. decembra 2017. godine doneta uz povredu osnovnih prava i sloboda podnosioca zahteva zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP.

  • Što se tiče nepostojanja obrazložene sudske odluke:

Sud je utvrdio da je Vrhovni sud pri donošenju presude [E. Rev. br. 18/2017] od 4. decembra 2017. godine propustio da obrazloži suštinske navode podnosioca zahteva i da nije obrazložio svoju odluku o visini određene zatezne kamate i trenutak od kog počinje da teče obračun zatezne kamate, i

  • što se tiče načela pravne sigurnosti u kontekstu nepostojanja doslednosti sudske prakse Vrhovnog suda:

Sud je u pogledu primene zakonskih odredbi koje se odnose na visinu zatezne kamate koja je primenljiva u slučajevima obaveznog osiguranja od autoodgovornosti, primenom tri kriterijuma koja je utvrdio Evropski sud za ljudska prava, našao da u sudskoj praksi Vrhovnog suda postoje “duboke i dugotrajne razlike”, jer je u najmanje devet (9) slučajeva, u periodu od pet (5) godina, Vrhovni sud na različit način primenio zakonske odredbe koje se odnose na visinu zatezne kamate. Pored toga, Sud je naglasio da uprkos činjenici da su mehanizmi za obezbeđivanje doslednosti u sudskoj praksi utvrđeni u relevantnim zakonima, Vrhovni sud nije koristio taj mehanizam.

Što se pak tiče primene zakonskih odredbi koje se odnose na trenutak od kog počinje obračun zatezne kamate, Sud je ocenio da odstupanje Vrhovnog suda od sudske prakse u tom pogledu predstavlja izolovani slučaj koji ne može da prođe test koji je odredio Evropski sud za ljudska prava za utvrđivanje “dubokih i dugotrajnih razlika” u relevantnoj sudskoj praksi.

 

podnosiocu:

“Bayerische Versicherungsverbrand”

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Presuda

Član 31 - Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Civilni