USTAVNI SUD

KI116/20, Podnosilac zahteva: N.T.Sh. “Edita-S.O.K”, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova  E. Rev. br. 13/2020 od 6. aprila 2020. godine

KI116/20, rešenje o neprihvatljivosti, usvojeno 10. februara 2021. godine, objavljena dana 3. marta 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan zahtev, pogrešno tumačenje zakona, neprihvatljiv zahtev.

Podnosilac zahteva pred Sudom osporava presudu [E. Rev. br. 13/2020] od 6. aprila 2020. godine Vrhovnog suda u vezi sa  presudom [Ae. br. 186/2018] od 21. oktobra 2019. godine Apelacionog suda i presudom [IV.EK.C. br. 105/16] od 8. juna 2018. godine Departmana za privredna pitanja Osnovnog suda u Prištini.

Okolnosti konkretnog slučaja su povezane sa ugovorom koji je podnosilac zahteva zaključio sa „ARS Beton“ sh.p.k., o kupoprodaji automobila/bagera. Na osnovu ovog ugovora, „ARS Beton“ sh.p.k., je bio dužan da u početku, do 15. decembra 2009. godine, a zatim, prema sporazumu postignutom između strana, do 24. decembra 2012. godine, nadoknadi podnosiocu zahteva ugovoreni iznos. S obzirom da se to nije dogodilo, podnosilac zahteva je podneo tužbu za vraćanje duga Osnovnom sudu. Poslednje navedeni je odbio tužbu podnosioca zahteva, sa obrazloženjem da je ista zastarela. Žalbom Apelacionom sudu, podnosilac zahteva je, između ostalog, tvrdio da je tok rokova zastarevanja u ovom slučaju prekinut, s obzirom na činjenicu da je deo isplate izvršen 24. decembra 2012. godine, dok je 2. jula 2018. godine podnosilac zahteva putem izjave priznao dug. Ovu izjavu, podnosilac zahteva je podneo Apelacionom sudu podneskom u vreme kada je žalba bila u toku. Apelacioni sud je odbio žalbu podnosioca zahteva, navodeći takođe da su rokovi za podnošenje tužbe zastareli, štaviše, da relevantna izjava o priznanju duga dostavljena Apelacionom sudu nije ispunjavala uslove navedene u članu 180. Zakon br. 03/L-006 o parničnom postupku, da bi se prihvatila kao dokaz. Vrhovni sud je potvrdio presudu Apelacionog suda, odbijajući zahtev podnosioca zahteva za reviziju kao neosnovan. Podnosilac zahteva osporava nalaze redovnih sudova pred Sudom, tvrdeći da su u suprotnosti sa njegovim zagarantovanim pravima iz člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, navodeći, između ostalog, da je Apelacioni sud odbio dopunu njegove žalbe, u suprotnosti sa članom 180. Zakona o parničnom postupku, dok bi se u suprotnom utvrdilo da je rok zastarevanja na osnovu člana 387. Zakona o obligacionim odnosima od 30. marta 1978. godine bio prekinut, te je shodno tome, njegova tužba trebala meritorno da se razmatra.

Sud je, nakon ocene navoda podnosioca zahteva, između ostalog, istakao da su se svi redovni sudovi bavili pitanjem zastarelosti tužbe podnosioca zahteva, navodeći da je (i) ugovor između strana zaključen 30. septembra 2009. godine, dok je podnosilac zahteva podneo tužbu 2. februara 2016. godine, van roka od 3 (tri) godine utvrđenog članom 374. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine, primenljivog u okolnostima ovog slučaja; (ii) čak i ako uzmemo u obzir tvrdnju podnosioca zahteva da je 24. decembra 2012. godine izvršen deo isplate, a shodno tome je prekinut rok zastarevanja, tužba je i dalje zastarela, jer je od 24. decembra 2012. godine, kada tvrdi se da je izvršen kao deo isplate, do 2. februara 2016. godine, kada je podneta tužba, prošlo više od 3 (tri) godine; i na kraju, (iii) da izjava o „priznanju duga“ dostavljena Apelacionom sudu 2. jula 2018. godine, nije podneta u skladu sa uslovima iz člana 180. Zakona o parničnom postupku, štaviše, nakon isteka za podnošenje žalbe.

Shodno tome, primenjujući i standarde svoje sudske prakse i prakse Evropskog suda za ljudska prava, Sud je utvrdio da je zahtev neprihvatljiv, zato što su navodi podnosioca zahteva o povredi člana 31. Ustava očigledno neosnovani u „odsustvu očigledne ili evidentne povrede“ i shodno tome, neprihvatljivi, u skladu sa stavom 7, člana 113. Ustava, članom 47. Zakona i pravilom 39 (2) Poslovnika o radu.