Ocena ustavnosti presude [ARJ. UZVP. br. 51/2022] Vrhovnog suda Kosova od 19. jula 2022. godine

Presuda

br. predmeta KI143/22

podnosiocu: Hidroenergji d.o.o.

Preuzimanje:

Përmbledhje Vendimi tekst

Priština, dana 23. januar 2023. godine

Ref.br.:AGJ 2111/23

PRESUDA

slučaju br. KI143/22

Podnosilac

Hidroenergji D.O.O.

Ocena ustavnosti presude ARJ. UZVP. br. 51/2022 Vrhovnog suda Kosova od

19. jula 2022. godine

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i

Nexhmi Rexhepi, sudija

Podnosilac zahteva

Zahtev je podnela kompanija Hidroenergji D.O.O., sa sedištem u Uroševcu, koju po punomoćju zastupa Fitim Shabani, advokat u Uroševcu (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).

Osporena odluka

Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude ARJ. UZVP. br. 51/2022 Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 19. jula 2022. godine u vezi sa rešenjem AA. br. 386/2022 Apelacionog suda od 26. maja 2022. godine i rešenjem A. br. 3129/2021 Osnovnog suda u Prištini, Odeljenje za upravne sporove (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 12. aprila 2022. godine.

Podnosilac zahteva takođe traži da se odredi privremena mera u odnosu na presudu ARJ. UZVP. br. 51/2022 Vrhovnog suda od 19. jula 2022. godine, zbog toga što bi se “Izvršenjem [ove presude] pričinila nenadoknadiva materijalna i nematerijalna šteta [podnosiocu zahteva], jer će biti lišen prava na obavljanje zakonite delatnosti na osnovu vodne dozvole i ekološke dozvole izdate od strane upravnih organa [...].”

Predmetna stvar

Predmetna stvar je ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda kojom su podnosiocu zahteva navodno povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP), kao i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 EKLJP.

Pravni osnov

Zahtev je zasnovan na stavu 4. člana 21. [Opšta načela] i stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka), 27. (Privremene mere) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilima 32. (Podnošenje podnesaka i odgovora) i 56. (Zahtev za uvođenje privremenih mera) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

Postupak pred Ustavnim sudom

Dana 20. septembra 2022. godine, podnosilac je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).

Dana 26. septembra 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva i Vrhovni sud o registraciji zahteva.

Dana 26. septembra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom br. GJR. KI143/22 imenovala sudiju Radomira Labana za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Nexhmi Rexhepi.

Dana 3. novembra 2022. godine, Sud je o registraciji zahteva obavestio Ministarstvo životne sredine, prostornog planiranja i infrastrukture i nevladine organizacije “Grupa za pravne i političke studije” sa sedištem u Prištini i “Gjethi” sa sedištem u Kačaniku.

Dana 15. decembra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj koji je predložio sudija izvestilac i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o prihvatljivosti zahteva. Istog dana, Sud je odlučio: (i) da proglasi zahtev prihvatljivim; (ii) da utvrdi da je došlo do povrede člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP; (iii) da stavi van snage presudu ARJ. UZVP. br. 51/2022 Vrhovnog suda od 19. jula 2022. godine, rešenje AA. br. 386/2022 -Apelacionog suda od 26. maja 2022. godine i rešenje A. nr. 3129/2021 Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine; (iv) da vrati rešenje A. br. 3129/2021 Osnovnog suda u Prištini, Odeljenje za upravne sporove od 12. aprila 2022. godine na ponovno razmatranje u skladu sa presudom Suda (v) da nalozi Osnovnom sudu da u skladu sa pravilom 66 (5) Poslovnika, do 10. aprila 2023. godine, obavesti Sud o merama koje su preduzete radi izvrsenja ove presude; i (vi) da odbije zahtev podnosioca zahteva za uvođenje privremene mere.

Dana 22. decembra 2022. godine, nakon što je Sud doneo odluku o slučaju, Nevladina organizacija „Grupa za pravne i političke studije“ i Nevladina organizacija „Gjethi“ su dostavile Sudu komentare na zahtev.

Pregled činjenica

Kao rezultat potpisivanja Ugovora o osnivanju Energetske zajednice (u daljem tekstu: Energetski ugovor) 2005. godine, Kosovo je preuzelo obavezu da do 2020. godine proizvodi 25% svoje ukupne energije iz obnovljivih izvora (član 4. odluke Saveta ministara Energetske zajednice br. D/2012/04/MC-EnC). Članom 15. (Ciljevi obnovljive energije) Zakona br. 05/L-081 o energetici je utvrđeno da će Vlada usvojiti plan za postizanje cilja od 25% proizvodnje energije iz obnovljivih izvora. Takođe, članom 3. (Obavezujući cilj i cilj za indikativan energije iz obnovljivih izvora) Administrativnog uputstva br. 05/2017 o ciljevima za energiju iz obnovljivih izvora, koje je usvojilo Ministarstvo ekonomskog razvoja, pored obaveznog cilja od 25%, utvrđen je i indikativni cilj od 29,89% bruto potrošnje energije na Kosovu iz obnovljivih izvora.
Dana 25. avgusta 2006. godine, podnosilac zahteva je registrovan kod Agencije za registraciju biznisa pri Ministarstvu trgovine (u daljem tekstu: KARB) kao društvo sa ograničenom odgovornošću za obavljanje delatnosti br. 3511 proizvodnje energije.

Dana 28. januara 2016. godine, Direkcija za urbanizam, katastar i zaštitu životne sredine u opštini Kačanik donela je odluku [V-755_2016] o odobrenju izgradnje hidroelektrane na reci Lepenac.

Podnosilac zahteva je tadašnjem Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja podneo prijavu za vodne dozvole za korišćenje vode iz reke Lepenac za hidroelektranu kapaciteta 8,5 MW. Kao rezultat tih prijava, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja je 23. januara 2007. godine, 17. januara 2013. godine i 6. juna 2013. godine, svojim odlukama izdalo podnosiocu zahteva: (i) vodnu dozvolu za hidroelektranu “HE Lepenac”; (ii) ekološku dozvolu; i (iii) odobrenje vodne saglasnosti za polaganje cevovoda duž reke Lepenac.

Dana 13. decembra 2017. godine, Operator prenosnog sistema i tržišta (KOSTT) je potpisao sa podnosiocem zahteva ugovor “o otkupu energije za proizvodne kapacitete na obnovljive izvore energije koji su podržani Pravilom o šemi podrške [hidroelektrana HE Lepenac 3]”.

Dana 15. maja 2019. godine, Direkcija za urbanizam, katastar i zaštitu životne sredine u opštini Kačanik izdala je podnosiocu zahteva sertifikat za korišćenje za hidroelektranu Lepenac 3.

Dana 5. juna 2019. godine, Odbor Regulatornog ureda za energiju (u daljem tekstu: RUE), izdao je podnosiocu zahteva privremenu licencu [ZREE/Li_63/18] za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora energije u hidroelektrani “Lepenac 3” kapaciteta 9,98 MW na period od jedne (1) godine.

Dana 5. juna 2020. godine, generalni sekretar Ministarstva infrastrukture i životne sredine je na osnovu preporuke regionalnog direktora za rečne slivove i člana 71. (Postupci za izdavanje vodne dozvole) Zakona br. 04/L-147 o vodama Kosova, doneo odluku [6724-2/19-ZSP/20] o “vodnoj dozvoli na reci Lepenac” za podnosioca zahteva na period od dvadeset (20) godina (u daljem tekstu: odluka o vodnoj dozvoli od 5. juna 2020. godine).

Dana 26. juna 2020. godine, generalni sekretar Ministarstva ekonomije i životne sredine je na osnovu stava 2. člana 31. (Dozvola za korišćenje životne sredine) Zakona br. 03/L-025 o zaštiti životne sredine i Administrativnog uputstva br. 07/2017 o ekološkim dozvolama, doneo odluku [1948-4/19] o “dodeli ekološke dozvole za hidroelektranu Lepenac 3” podnosiocu zahteva na period od pet (5) godina (u daljem tekstu: odluka o ekološkoj dozvoli).

Dana 3. jula 2021. godine, Odbor RUE-a je izdao podnosiocu zahteva licencu [ZREE/Li_63/20] za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora energije u hidroelektrani “Lepenac 3” kapaciteta 9,98 MW na period od četrdeset (40) godina, odnosno od 3. jula 2021. do 2. jula 2059. godine (u daljem tekstu: Licenca RUE-a za proizvodnju energije).

Dana 30. decembra 2021. godine, nevladina organizacija Grupa za pravne i političke studije sa sedištem u Prištini i nevladina organizacija Gjethi sa sedištem u Kačaniku (u daljem tekstu: tužioci/predlagači) su protiv Ministarstva ekonomije i životne sredine podnele Osnovnom sudu u Prištini:

Upravnu tužbu za poništenje ili proglašavanje ništavim: (a) odluke [6724-19] o izdavanju vodne dozvole od 5. juna 2020. godine i (b) odluke [1948-19] o izdavanju ekološke dozvole od 26. juna 2020. godine; i
Predlog za odlaganje izvršenja ove dve gore navedene odluke.

U svojoj upravnoj tužbi za poništenje dveju (2) odluka o izdavanju vodne i ekološke dozvole od 5. juna 2020. godine i 26. juna 2020. godine, podnetoj Osnovnom sudu, tužioci/predlagači su, između ostalog, naveli:

da je došlo do povrede zakona prilikom donošenja gore navedenih odluka, odnosno da nije sproveden koncesioni postupak; da nije bilo javne rasprave; da je ekološka dozvola od 26. juna 2020. godine izdata u suprotnosti sa Zakonom o zaštiti životne sredine; da je vodna dozvola od 5. juna 2020. godine izdata u suprotnosti sa Zakonom o zaštiti životne sredine i Zakonom o vodama Kosova i da je izgradnja hidroelektrane pričinila štetu životnoj sredini, što je rezultiralo uskraćivanjem vode za piće i navodnjavanje; kao i
da je prilikom donošenja obe odluke činjenično stanje pogrešno utvrđeno.

Što se pak tiče njihovog predloga za odlaganje izvršenja dveju (2) odluka o vodnoj i ekološkoj dozvoli, odnosno, tužioci/predlagači su na osnovu stavova 2. i 6. člana 22. Zakona o upravnim sporovima (u daljem tekstu: ZUS) naveli: (i) da bi im izvršenje dve sporne odluke nanelo nepopravljivu štetu i da bi bilo protivno javnom interesu; i (ii) da odlaganje izvršenja osporenih odluka ne bi nanelo veliku štetu protivnoj strani ili zainteresovanoj strani.

Dana 6. januara 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo Osnovnom sudu zahtev da se umeša u postupak i ospori tužbu koju su podneli tužioci.

Dana 12. januara 2022. godine, Ministarstvo ekonomije i životne sredine je u svojstvu tužene strane dostavilo Osnovnom sudu odgovor na upravnu tužbu i tražilo da se odbije zahtev za odlaganje izvršenja dve gore navedene odluke.

Dana 13. januara 2021. godine, Osnovni sud je rešenjem [A. br. 3129/2021] usvojio kao osnovan predlog podnosioca zahteva da se umeša u postupak kao stranka sa pravnim interesom.

Istog dana, Osnovni sud je (drugim) rešenjem [A. br. 3129/2021] odlučio:

ODOBRAVA SE, kao osnovan, predlog tužilaca-predlagača, Grupe za pravne i političke studije - nevladine organizacije sa sedištem u Prištini i Nevladine organizacije “Gjethi” sa sedištem u Kačaniku.

ODLAŽE SE izvršenje odluke o vodnoj dozvoli (za davanje saglasnosti i kompletiranje vodnih uslova predviđenih prethodnom vodnom dozvolom) za hidroelektranu “HE Lepenac 3” sa brojem Protokola 6724-2/19 od 5. juna 2020. godine, i odluke o izdavanju ekološke dozvole za hidroelektranu “Lepenac 3” za preduzeće "Hidroenergji" D.O.O., Uroševac, sa brojem Protokola 1948-4/19 od 26. juna 2020. godine, tuženog Ministarstva životne sredine, prostornog planiranja i infrastrukture, dok sud ne odluči pravosnažnom sudskom odlukom, povodom tužbe tužilaca.

Osnovni sud u Prištini je na osnovu stava 2. člana 22. ZUS-a, prilikom razmatranja zahteva za odlaganje izvršenja spornih odluka, utvrdio: (i) da su “tužioci-predlagači dostavili pouzdane dokaze kojima se potvrđuje činjenica da će im se izvršenjem odluka naneti šteta koja bi se mogla teško nadoknaditi i da takvo odlaganje nije protivno javnom interesu. Sud je ovu ocenu zasnovao na činjenici da su tužioci-predlagači argumentovali u dovoljnoj meri da su na osnovu gore navedenih odredbi ispunjeni zakonski uslovi za usvajanje predloga tužilaca-predlagača za odlaganje izvršenja odluke dok sud konačno ne odluči o zakonitosti osporene odluke po tužbi tužilaca u skladu sa zakonskim odredbama [stavovi 5. i 6. člana 22. ZUS-a]” i (ii) da ova odluka ne prejudicira konačni epilog ovog upravnog spora.

Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva i Ministarstvo životne sredine, prostornog planiranja i infrastrukture (u daljem tekstu: MŽSPPI) su protiv gore navedenog rešenja Osnovnog suda od 13. januara 2022. godine, izjavili žalbe Apelacionom sudu.

Podnosilac zahteva je u svojstvu zainteresovane strane u svojoj žalbi naveo povredu odredaba Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu ZUS-a, Zakona o zaštiti životne sredine i Zakona o vodama, kao i međunarodnih sporazuma, sa predlogom da Apelacioni sud usvoji žalbu kao osnovanu i ukine rešenje [A. br. 3129/2021] Osnovnog suda od 13. januara 2022. godine.

Neutvrđenog datuma, tužioci/predlagači su dostavili odgovor na žalbe sa predlogom da se žalbe odbiju kao neosnovane, a da se rešenje Osnovnog suda od 13. januara 2022. godine, potvrdi.

Dana 21. februara 2021. godine, Apelacioni sud je rešenjem [AA. br. 120/2022]: (i) usvojio, kao osnovane, žalbe podnosioca zahteva i MŽSPPI-a; (ii) ukinuo rešenje [A. br. 3129/2021] Osnovnog suda od 13. januara 2021. godine; i (iii) vratio predmet Osnovnom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje.

Apelacioni sud je utvrdio: (i) da je rešenje Osnovnog suda doneto uz bitne povrede odredaba parničnog postupka iz tačke n) stava 2. člana 182. i člana 183. ZPP-a, u vezi sa članom 63. ZUS-a, zbog toga što je izreka rešenja u suprotnosti sa njenim razlozima i postoji protivrečnost između onoga što je navedeno u razlozima rešenja i sadržaja spisa predmeta; (ii) da je stavom 2. člana 22. ZUS-a utvrđeno kumulativno ispunjenje uslova za odlaganje izvršenja odluke i da u konkretnom slučaju Osnovni sud nije naveo dovoljno obrazloženje u vezi sa ispunjenjem ovih uslova; i (iii) da nije utvrđeno da li je tužba podneta u roku od 30 dana koji je određen članom 27. ZUS-a iz razloga što zahtev podnosioca za odlaganje izvršenja obe odluke predstavlja sastavni deo njihove tužbe.

Apelacioni sud je utvrdio da Osnovni sud u postupku ponovljenog odlučivanja: (i) “treba da utvrdi da li su se tužioci-predlagači pridržavali zakonskog roka za podnošenje tužbe sudu, koji rok je prekluzivan u smislu zakonske odredbe iz člana 27. ZUS-a; i da se nakon ovog utvrđenja u pogledu blagovremenosti (ii) ograniči na utvrđenje dokazanosti osnovanosti zahteva za odlaganje izvršenja obe odluke, kako je utvrđeno stavom 2. člana 22. ZUS-a.

Dana 12. aprila 2022. godine, Osnovni sud je rešenjem [A. br. 3129/2021] odlučio sledeće:

I. ODOBRAVA SE kao osnovan predlog tužilaca-predlagača, Grupe za pravne i političke studije - Nevladine organizacije sa sedištem u Prištini, i Nevladine organizacije “Gjethi” sa sedištem u Kačaniku.

II. ODLAŽE SE izvršenje odluke o vodnoj dozvoli (za davanje saglasnosti i kompletiranje vodnih uslova predviđenih prethodnom vodnom dozvolom) za Hidroelektranu “HE Lepenac 3”, sa brojem protokola 6724-2/19 od 5. juna 2020. godine i odluke o izdavanju vodne dozvole za hidroelektranu “HE Lepenac 3” za preduzeće „Hidroenergji“ D.O.O., Uroševac, sa brojem protokola 1948-4/19 od 26. juna 2020. godine, tuženog Ministarstva životne sredine, prostornog planiranja i infrastrukture, dok sud ne odluči pravnosnažnom sudskom odlukom, povodom tužbe tužilaca.

Osnovni sud je utvrdio (i) da je tužba tužilaca podneta u roku od trideset (30) dana koji je određen zakonom; (ii) da su “tužioci-predlagači dostavili pouzdane dokaze kojima se potvrđuje činjenica da će se izvršenjem odluka tužiocima naneti šteta koja bi se mogla teško nadoknaditi i da takvo odlaganje nije protivno javnom interesu. Sud je ovu ocenu zasnovao na činjenici da su tužioci-predlagači argumentovali u dovoljnoj meri da su na osnovu gore navedenih odredbi ispunjeni zakonski uslovi za usvajanje predloga tužilaca-predlagača za odlaganje izvršenja odluke dok sud konačno ne odluči o zakonitosti osporene odluke po tužbi tužilaca u skladu sa zakonskim odredbama [stavovi 5. i 6. člana 22. ZUS-a]” i (iii) da ova odluka ne prejudicira konačni epilog ovog upravnog spora.

Dana 27. aprila 2022. godine, protiv rešenja Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Apelacionom sudu zbog povreda odredaba Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene ZUS-a i Zakona o zaštiti životne sredine i vodama i međunarodnih sporazuma, sa predlogom da Apelacioni sud usvoji žalbu kao osnovanu i ukine rešenje [A. br. 3129/2021] Osnovnog suda od 13. aprila 2022. godine. Protiv rešenja Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine, žalbu je Apelacionom sudu izjavio i MŽSPPI.

Dana 26. maja 2022. godine, Apelacioni sud je rešenjem [AA. br. 386/2022] odbio, kao neosnovane, žalbe podnosioca zahteva i MŽSPPI-a i potvrdio rešenje Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine.

Apelacioni sud je ocenio i našao:

da “[...] uvažava u celosti kao pravilan i zakonit takav stav prvostepenog suda, jer su i po oceni veća ovog suda, u konkretnom slučaju kumulativno ispunjeni uslovi za odlaganje izvršenja upravnog akta, predviđeni u članu 22. st. 2. Zakona o upravnim sporovima”;
da ocenjuje da su žalbe MŽSPPI-a i podnosioca zahteva, “neosnovane i nepotkrepljene konkretnim dokazima, nedovoljne i neubedljive da bi žalba bila usvojena”;
da je Osnovni sud dokazao blagovremenost tužbe tužilaca/predlagača;
da se Osnovni sud pravilno pozvao na član 12. Zakona o zaštiti životne sredine, član 52. Ustava i član 5. stav 1. tačku 1.5 Zakona o zaštiti životne sredine;
da je Osnovni sud “pravilno odlučio kada je usvojio kao osnovan predlog za odlaganje izvršenja osporenih odluka jer se time izbegavaju moguće posledice koje bi bile prouzrokovane ubuduće ako bi se za osporene odluke tuženog na kraju sudskog procesa ispostavilo da su donete u suprotnosti sa zakonom”;
da je ova odluka doneta bez prejudiciranja epiloga razmatranja osnovanosti tužbe;
da je Osnovni sud pravilno utvrdio činjenično stanje i da je takođe pravilno primenio i materijalno pravo; i
da je osporeno rešenje Osnovnog suda “jasno i razumljivo, te da je u njegovom obrazloženju navedeno dovoljno razloga za odlučne činjenice, koje prihvata i ovaj sud […]“.

Dana 10. juna 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo Vrhovnom sudu zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, odnosno osporio rešenje [A. br. 3129/2021] Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine i rešenje [AA. br. 386/2022] Apelacionog suda od 30. maja 2022. godine, zbog povreda odredaba postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se njegov zahtev usvoji i ukinu dva osporena rešenja Osnovnog i Apelacionog suda, respektivno.

Podnosilac zahteva je u svom zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke, povodom navoda o pogrešnoj primeni materijalnog prava, naglasio da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili član 22. ZUS-a. S tim u vezi, podnosilac zahteva je naveo da: “Prvostepeni sud nije pravilno postupio kada je učinio verodostojnim zahtev tužioca da će se izvršenjem odluke koja se pobija tužbom naneti šteta tužiocima koja bi se mogla teško nadoknaditi i da takvo odlaganje nije protivno javnom interesu. Zatim, da su tužioci dovoljno argumentovali činjenicu da su ispunjeni zakonski uslovi za usvajanje predloga za odlaganje izvršenja odluka dok sud konačno ne odluči o njihovoj zakonitosti. To zbog nepobitne činjenice da uopšte nisu utvrđene odlučne činjenice i nije uzet kao osnov nijedan materijalni dokaz oštećene strane, pri čemu smo iz spisa predmeta uspeli da dokažemo da posedujemo odluke o vodnoj dozvoli i ekološkoj dozvoli prema zakonskim uslovima i da smo ispunili sve uslove prema ekološkoj saglasnosti i vodnim uslovima, što su bili osnovni dokumenti na osnovu kojih smo obavljali građevinsku delatnost, a po završetku i operativnu delatnost više od 4 godine. [...] Uprkos tome što svi zakonski uslovi nisu bili ispunjeni kumulativno, sud je odbio žalbu tužilačke strane i strane sa pravnim interesom [podnosioca zahteva], iako smo žalbom uspeli da dokažemo da će takvo odlaganje imati posledice po javni interes i elektroenergetski sektor, kao i nedostatak proizvodnje čiste energije i ispunjenje zakonskih i materijalnih obaveza, budući da će odlaganje izvršenja odluka o vodnoj dozvoli i ekološkoj dozvoli imati nepopravljive posledice, a šteta bi imala velike finansijske i energetske posledice, pa ćemo samim tim imati nedostatak pravne sigurnosti i namerno materijalno oštećenje, pošto će po rešenju o odlaganju posledice biti katastrofalne po lanac snabdevanja električnom energijom i biti prouzrokovana velika javna šteta, a ni Zakon o upravnim sporovima nije pružio pravnu sigurnost, osim po meritornim pitanjima, i po ovim osnovama sud je pogrešno primenio materijalno pravo”.

Povodom navoda o povredi odredaba postupka, podnosilac zahteva je precizirao da: “Stranka sa pravnim interesom s pravom ukazuje na nepobitnu činjenicu da su redovni sudovi dužni da pažljivo i savesno ispitaju sve dokaze koje su dostavile parnične stranke. Ovo kao osnovno načelo sudskih postupaka koje je izraženo u st. 2. člana 8. ZPP-a. [...] morale bi se shodno i u punoj saglasnosti sa članom 175. ZPP-a primeniti odredbe i na rešenja, uključujući i predmete za rešavanje u vezi sa zahtevom za odlaganje izvršenja odluke u postupku po upravnom sporu. Neadekvatnim ispitivanjem činjenica i dokaza od strane drugostepenog i prvostepenog suda, uz korišćenje dvostrukih standarda čak i u ponovljenom postupku, ozbiljno je narušena jednakost stranaka u postupku i objektivnost suda, čime je stvoren standard koji je nepravičan i ide na štetu stranke sa pravnim interesom i koji praktično iznosi na videlo pristrasnost suda, budući da se sudovi za sve oslanjaju samo na osnove percepcije suprotstavljenog javnog mnjenja, sa posebnim naglaskom na strani tužioca, pozivajući se na to da štite prava građana, ne predviđajući i pravne posledice koje su štetne i idu u korist trgovaca energijom koji uglavnom profitiraju na štetu građana zemlje, kupujući energiju po cenama većim od 250 evra po MW/h, čime nanose štetu javnom interesu nižim cenama i blagostanju građana u zemlji. [...] Takva rešenja prvostepenog i drugostepenog suda su u suprotnosti sa praksom koju je uspostavio Vrhovni sud, prema kojoj sudske odluke moraju biti obrazložene u odnosu na sve navode i zahteve parničnih stranaka”.

Na kraju, podnosilac zahteva je obrazložio: “Sa svega napred dokazanog, osim opisa relevantnih zakonskih odredbi utvrđenih u članu 22. ZUS-a, nijedan od sudova nije nijednim dokazom ili argumentom dokazao ispunjenje zakonskih kriterijuma za odlaganje izvršenja odluke. To stoga što je i Ustavni sud u više navrata naglasio da “procesna pravičnost zahteva da se na suštinske navode koje su iznele stranke pred redovnim sudovima mora odgovoriti na pravi način, posebno ako se odnose na odlučne navode, što se u konkretnom slučaju odnosi samo na navode tužioca/predlagača, mimoilazeći odlučne činjenice tuženog i stranke sa pravnim interesom, koja ih je zasnovala na pravnim principima, definisanim zakonom, i gde se težilo legitimnom cilju utvrđenom zakonskim odredbama zasnovanim na primarnom zakonodavstvu i Ustavu”.

Dana 19. jula 2022. godine, Vrhovni sud je presudom [ARJ. UZVP. br. 51/2022] odbio, kao neosnovan, zahtev podnosioca zahteva za vanredno preispitivanje protiv rešenja [AA. br. 386/2022] od 26. maja 2022. godine.

Vrhovni sud je utvrdio sledeće:

“S obzirom na gore navedene odredbe Zakona o upravnim sporovima, ovaj sud je našao da je drugostepeni sud pravilno postupio kada je odbio kao neosnovane žalbe tuženog – Ministarstva životne sredine, prostornog planiranja i infrastrukture i zainteresovane strane - "Hidroenergji" d.o.o. Lepenac 3, uložene protiv rešenja Osnovnog suda u Prištini – Odeljenje za upravne sporove A. U. br. 3129/2021 od 12.04.2022. godine, kojim je usvojen kao osnovan predlog predlagača – tužilaca, nevladine organizacije "Grupa za pravne i političke studije" i nevladine organizacije "Gjethi" za odlaganje izvršenja odluke tuženog br. 6724-2/199 od 05.06.2020. godine i odluke br. 1948-4/19 od 26.06.2022. godine, do donošenja prvostepene presude po tužbi tužilaca.

Takve odluke nižestepenih sudova su proizašle iz dokaza u spisima predmeta, jer, po mišljenju ovog suda, izvršenje odluka tuženog koje se osporavaju tužbom, predstavlja opasnost da će se tužiocima naneti šteta koja bi se teško mogla nadoknaditi ako se uzmu u obzir šteta po životnu sredinu koja bi joj se mogla pričiniti, potencijalna degradacija prirode i njenih obeležja kao i opšte ravnoteže u prirodi.

[...]

Po mišljenju ovog suda, tužioci – predlagači su tužbom i dokazima priloženim tužbi, pružili ubedljive dokaze kojima se utvrđuju činjenice da bi se izvršenjem odluka nanela šteta građanima koji žive na svojim imanjima i žive u tom okruženju gde je predviđeno da rade ove hidroelektrane, čime bi im se nanela nepopravljiva šteta.

Takođe, ovaj sud je našao da izvršenje odluka do donošenja meritorne odluke ne bi bilo protivno javnom interesu, niti bi se odlaganjem prouzrokovao veći gubitak protivnoj strani, odnosno zainteresovanoj strani. Na ovaj način bi se izbegle moguće posledice u budućnosti ukoliko bi se utvrdilo da se za osporene odluke tuženog na kraju sudskog postupka ispostavi da su u suprotnosti sa zakonom. Takođe, treba naglasiti da se po mišljenju ovog suda, odlaganje izvršenja odluke tuženog ne može ničim prejudicirati, jer je reč o privremenoj odluci, odnosno ista važi do donošenja presude prvostepenog suda po tužbi tužioca.

Polazeći od onog što je navedeno, Vrhovni sud je našao da je drugostepeni sud u ovoj upravno-pravnoj stvari pravilno primenio odredbe upravnog postupka i upravnog spora i da su navodi u zahtevu zainteresovane strane "Hidroenergji" d.o.o. Lepenac za vanredno preispitivanje sudske odluke neosnovani jer nemaju uticaja na drugačije utvrđivanje činjeničnog stanja, od onog koje je utvrdio drugostepeni sud. Po oceni suda, osporeno rešenje drugostepenog suda je jasno i razumljivo. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je dovoljno razloga o odlučnim činjenicama koje prihvata i ovaj sud. Sud ocenjuje da je materijalno pravo pravilno primenjeno i da nije povređen zakon ne štetu zainteresovane strane "Hidroenergji" d.o.o Lepenac 3 ili tuženog”.

Navodi podnosioca zahteva

Podnosilac zahteva tvrdi da su osporenom presudom Vrhovnog suda povređena njegova osnovna prava i slobode zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP, kao i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 EKLJP.

Podnosilac zahteva je izneo detaljne navode koji se odnose na:

primenljivost člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP u okolnostima konkretnog slučaja;
tvrdnju o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP kao rezultat (a) nepostojanja obrazloženja osporene presude i (b) pogrešne primene zakona od strane Vrhovnog suda; i
tvrdnju o povredi prava na zaštitu imovine zagarantovanog članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP; kao i
zahtev za određivanje privremene mere.

Obrazloženje o primenljivosti člana 31. Ustava u vezi sa članom 6 EKLJP

Podnosilac zahteva smatra da njegov zahtev ispunjava sve kriterijume prihvatljivosti i da Sud treba da prihvati ovaj slučaj radi meritornog razmatranja na osnovu kriterijuma utvrđenih u presudi ESLJP-a u predmetu Micallef protiv Malte (predstavka br. 17056/06, presuda od 15. oktobra 2009. godine), ali i u slučajevima Suda KI122/17 (podnosilac Česká Exportni Banka A.S., presuda od 30. aprila 2018. godine) i KI195/20 (podnosilac Aigars Kesengfelds, presuda od 19. aprila 2021. godine).

Podnosilac zahteva navodi da je svestan da se član 6. EKLJP, u građanskom delu, primenjuje na postupke u kojima se utvrđuju građanska prava ili obaveze, kao i da razume da se presuda Vrhovnog suda za koju tvrdi da je zahvaćena povredama ljudskih prava ne tiče merituma predmeta, već se odnosi na prethodne postupke, odnosno na uvođenje privremene mere. S tim u vezi, podnosilac zahteva dodaje da je i Ustavni sud, u slučaju br. KI122/17, utvrdio da mogu postojati slučajevi u kojima prethodni postupci mogu biti odlučujući za građanska prava i obaveze podnosioca zahteva.

Pozivajući se na predmet Micallef protiv Malte, ([VV] predstavka br. 17056/06, presuda od 15. oktobra 2009. godine), podnosilac zahteva navodi: “Isključenje privremenih mera iz opsega člana 6. do sada je bilo opravdano činjenicom da se njima, u načelu, ne odlučuje o građanskim pravima i obavezama. Međutim, u okolnostima kada u mnogim državama ugovornicama postoje značajni zaostaci u preopterećenim pravosudnim sistemima koji dovode do prekomerno dugih postupaka, sudska odluka o privremenoj meri zabrane često je jednakovredna odluci o osnovanosti tužbenog zahteva kroz značajan vremenski period, a u izuzetnim slučajevima čak i trajno. Sledi da se često dešava da se u postupcima za izdavanje privremene mere i u onim povezanim sa glavnom pravnom radnjom odlučuje o istim “građanskim pravima i obavezama” te da te odluke imaju jednaka dugotrajna ili trajna dejstva”.

Pozivajući se na slučaj Suda br. KI122/17, podnosilac zahteva dodaje: “Sud u ovoj presudi utvrđuje dva (2) kriterijuma koji se moraju oceniti u vezi s tim “da li se privremene mere mogu obuhvatiti članom 6. EKLJP”. Uvek prema ovoj presudi, prvi uslov je (i) kvalifikacija predmetnog prava kao “građansko”, i drugi uslov (ii) mora se oceniti priroda privremene mere, da li se smatra da je takva mera od takve važnosti koja delotvorno utvrđuje građansko pravo ili obavezu o kojoj je reč”.

Podnosilac zahteva tvrdi da su u okolnostima njegovog slučaja: “Oba uslova kumulativno ispunjena […]. Što se tiče prvog uslova (i), navodimo da je licenca ZRRE_63/20 za period od četrdeset (40) godina za proizvodnju električne energije, koju je izdao Regulatorni ured za energiju odlukom [V -1267 -2020 od 3. jula 2020. godine] na osnovu ekološke dozvole [br. 19/19841 od 26. juna 2020. godine] i vodne dozvole [br. 6724-2/19 od 5. juna 2020. godine] koju je izdao MŽSPPI (javni organ), kojom je podnosilac zahteva raspolagao još od 3. jula 2020. godine, predstavljaju "građanska prava" u vidu ovlašćenja za proizvodnju električne energije u okviru postojeće hidroelektrane HE Lepenac 3 u opštini Kačanik i za njenu prodaju po ugovoru državnom preduzeću KOSTT u skladu sa Sporazumom o otkupu energije, uz garanciju RUE-a, prema međunarodnim obavezama za proizvodnju čiste energije iz obnovljivih izvora”.

Podnosilac zahteva dodaje da je odobrenje, odnosno neodobrenje odlaganja izvršenja odluke od bitnog uticaja na građansko pravo podnosioca zahteva. Podnosilac zahteva navodi da će on, čak i da na kraju dobije predmet u meritumu, ipak pretrpeti nenadoknadivu štetu jer meritorno odlučivanje u upravnom odeljenju osnovnog suda traje najmanje tri (3) godine. U vezi sa poslednje navedenim, podnosilac zahteva precizira da bi: “ovako duga obustava delatnosti ovog preduzeća ozbiljno ugrozila samu egzistenciju ovog preduzeća i dovela do otpuštanja radnika sa posla i prouzrokovala i drugu lančanu štetu po snabdevanje”.

Navod o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP

Podnosilac zahteva tvrdi da je došlo do povrede njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, zbog: (a) pogrešne primene zakona od strane redovnih sudova, odnosno Vrhovnog, Apelacionog i Osnovnog suda i (b) nepostojanja obrazloženja osporene sudske odluke.
Podnosilac zahteva tvrdi da je svestan da se ovi donji navodi odnose na pravna i činjenična pitanja, ali da se u njegovom slučaju radi o proizvoljnoj oceni činjenica i proizvoljnoj i neosnovanoj primeni zakona. U prilog ovoj tvrdnji, podnosilac zahteva se poziva na presudu Suda u slučaju KI195/20 [citirano gore], navodeći sledeće: “Ustavni sud mora da obezbedi i preduzme mere kada primeti da je sud primenio zakon na očigledno pogrešan način u određenom slučaju i koji je mogao da rezultira "proizvoljnim" ili "očigledno neosnovanim" zaključcima”.

Povodom navoda o pogrešnoj primeni “procesnog prava”

Prema podnosiocu zahteva: “Pogrešna primena procesnih zakonskih odredbi povezana je sa neispunjenjem uslova iz člana 22. st. 1. ZUS-a za određivanje privremene mere, odlaganje izvršenja odluka MŽSPPI-a (bivšeg MEŽS-a). Ove povrede su uticale na povredu prava podnosioca zahteva – kako će biti razrađeno u nastavku ovog zahteva”.

U nastavku, podnosilac zahteva takođe navodi: ”[...] navedeni sudovi, i pored toga što su dužni da navedu dovoljno obrazloženje na osnovu dokazanih dokaza iz spisa predmeta, i da isto unesu u obrazloženje rešenja, dakle, pravni standard je obaveza koja je izričito utvrđena stavom 4. člana 160. ZPP-a, u kojem je nedvosmisleno utvrđeno da: "Obrazloženje presude sadrži: zahteve stranki, činjenice koje su podneli, i predloženi dokazi, koje je od tih činjenica potvrdio, zašto i kako je potvrdio te činjenice, a ako ih je potvrdio putem dokaza koje je dokaze koristio i kako je njih vrednovao”. Po njegovim rečima: “Neadekvatnim ispitivanjem činjenica i dokaza od strane Vrhovnog suda ozbiljno su narušene jednakost stranaka u postupku i objektivnost suda, čime je stvoren standard koji je nepravičan i ide na štetu podnosioca zahteva i koji praktično iznosi na videlo pristrasnost suda, budući da se sudovi za sve oslanjaju samo na osnove percepcije suprotstavljenog javnog mnjenja, sa posebnim naglaskom na strani tužilaca koji se protive svim postojećim hidroelektranama koje su izgrađene po standardima i poseduju konačnu dozvolu i pozivajući se na to da štite prava građana, ne dokazujući nijednom činjenicom da su ovlašćeni da ih zastupaju, ne predviđajući i pravne posledice koje su štetne i idu u korist trgovaca energijom koji uglavnom profitiraju na štetu građana zemlje, kupujući energiju po cenama većim od 400 evra po MW/h, a proizvodeći po ceni od 67,47 evra MWh, koju je RUE utvrdio za 10-godišnji period bez promena”.
S tim u vezi, podnosilac zahteva navodi: “Izuzetno je zabrinjavajuće tumačenje koje se ožalbenom presudom iznosi o uslovima predviđenim u Zakonu o upravnim sporovima. Ovakvo suštinski pogrešno tumačenje i pogrešna primena ovih uslova predstavlja ozbiljan profesionalni propust sa velikim posledicama po pravni poredak i sigurnost u zemlji [...] u slučaju da odluka Vrhovnog suda ostane na snazi do meritornog odlučivanja o glavnom zahtevu, podnosiocu zahteva će biti naneta veća i nenadoknadiva materijalna šteta usled gubitaka u proizvodnji energije, kao i nematerijalna šteta po njegov ugled. Gubici u proizvodnji energije izračunavaju se na osnovu ukupnih cifara proizvodnje, dok nematerijalna šteta po njegov ugled kao poznatog investitora premašuje cifre materijalne štete”.

Podnosilac zahteva navodi da je sud pogrešno odlučio i kada je citirao Zakon o zaštiti životne sredine jer je isti samo izneo opis člana 12. tog zakona.

Shodno tome, prema podnosiocu zahteva: “Vrhovni sud nije pravilno ocenio ni odredbe Zakona o zaštiti prirode, pozivajući se samo na član 5. stav 1.5, na princip učešća javnosti, pri čemu smatramo da je ovo pravo konzumirano sa svim zainteresovanim stranama, od početka pa do završetka izgradnje Hidroelektrane Lepenac 3, budući da bez ispunjenja uslova javnih rasprava ne bismo mogli ni da pribavimo ekološku saglasnost jer je uslov bio održavanje javnih rasprava pre dobijanja ekološke saglasnosti”.

Podnosilac u svom zahtevu pred Sudom navodi da je upravna tužba tužilaca/predlagača podneta van roka koji je predviđen članom 27. ZUS-a.

U nastavku, podnosilac zahteva navodi da za usvajanje zahteva za odlaganje izvršenja odluke u smislu člana 22. ZUS-a moraju biti ispunjena tri (3) uslova: (a) da će se izvršenjem odluke tužiocu prouzrokovati šteta koja bi se teško mogla nadoknaditi; (b) da odlaganje ne bi bilo protivno javnom interesu; i (c) da se odlaganjem ne bi nanela veća šteta protivnoj strani ili zainteresovanom licu.

Prema navodima podnosioca zahteva, nijedan od ova tri (3) uslova nije ispunjen.

Kada je u pitanju prvi uslov, podnosilac zahteva precizira: ” [...] iz presude Vrhovnog suda u vezi sa rešenjem Apelacionog suda i Osnovnog suda, nije jasno koja bi bila posredna ili neposredna nenadoknadiva šteta koja bi se nanela tužiocima i koja bi bila protivna javnom interesu, tamo gde se napaja hidroelektrana Lepenac 3, u slučaju izvršenja odluke o vodnoj dozvoli i ekološkoj dozvoli MŽSPPI-a (bivšeg MEŽS-a). Nijedan od ova tri (3) suda se nije pozvao na bilo koji materijalni dokaz kojim bi se dokazao navod tužilaca o nenadoknadivoj šteti koja bi im bila pričinjena i koja je protivna javnom interesu, precizirajući u kojoj meri bi se pričinila nenadoknadiva šteta flori i fauni, pristupu vodi za piće za građane, prirodnom pejzažu, planinskom turizmu i u kojoj meri bi se osiromašili poljoprivrednici koji žive od svoje zemlje i zavise od prirodnog toka vode za navodnjavanje zemljišta. Prvostepeni sud je nepostupajući u skladu sa članom 306. st. 2. ZPP-a, koji je primenljiv prema članu 36. i članu 38. st. 1. i 2. ZUS-a, radi pravilnog utvrđivanja sva tri uslova predviđena članom 22. ZUS-a, morao da zakaže raspravu na kojoj bi pravilno utvrdio da bi se bez donošenja odluke o odlaganju izvršenja osporene odluke nanela nenadoknadiva šteta tužiocu i da bi bila protivna javnom interesu. Ovo su prvostepeni, ali i drugostepeni sud, pored opisa odredaba člana 22. ZUS-a, morali da uzmu u obzir i zbog činjenice da relevantne dozvole i licencu za proizvodnju električne energije izdaju nadležne institucije i organi koji su po zakonu obavezni i ovlašćeni da se prilikom izdavanja ovih dozvola i licence staraju o zaštiti prirode i javnom interesu”.

Što se pak tiče drugog uslova, podnosilac zahteva nastavlja: “[...] da je odlaganje izvršenja osporenih odluka MŽSPPI-a u suprotnosti sa opštim interesom jer podnosilac zahteva poseduje, ima u vlasništvu odluke o vodnoj dozvoli i ekološkoj dozvoli i licencu od RUE-a za proizvodnju obnovljive energije kojima je preuzeo obavezu da će se prilikom proizvodnje električne energije pridržavati uslova za zaštitu životne sredine, poštovati biološki minimum prema vodnoj dozvoli i druge uslove utvrđene zakonskim i regulatornim okvirom na Kosovu. [...] Pored toga, odlaganje izvršenja vodne dozvole i ekološke dozvole za proizvodnju zelene električne energije iz hidroelektrane Lepenac 3 negativno utiče na razvoj energetskog sektora na Kosovu i negativno utiče na investicionu klimu za razvoj nove generacije proizvodnih kapaciteta na obnovljive izvore energije na Kosovu”. Podnosilac zahteva dalje precizira: “Imajući u vidu da je proces izdavanja dozvola i licence za proizvodnju za spornu hidroelektranu kompanije "Hidroenergji" d.o.o. sproveden od strane nadležnih institucija u zakonskim okvirima – investitor je oslobođen bilo kakve odgovornosti kao rezultat takvog mešanja trećih lica. Shodno tome, takva radnja predstavlja veliku opasnost po javni interes Kosova, pošto će podnosilac zahteva bez odlaganja biti prinuđen da upotrebi pravne instrumente protiv Republike Kosovo radi nadoknade materijalne štete i izgubljene dobiti za period od četrdeset (40) godina. Ovaj zahtev za naknadu protiv Republike Kosovo može biti visok kao ukupna vrednost propale investicije”.

U vezi sa trećim uslovom, podnosilac zahteva izlaže da: “[...] ni treći uslov za odlaganje izvršenja osporene odluke o vodnoj dozvoli i ekološkoj dozvoli MŽSPPI-a, nije ispunjen. Kompanija "Hidroenergji" d.o.o. je ozbiljna kompanija u oblasti izgradnje i proizvodnje električne energije iz obnovljivih (čistih) izvora energije na Kosovu, a njena delatnost je proizvodnja električne energije. Kompanija je prilikom realizacije i izgradnje novih proizvodnih kapaciteta u Hidroelektrani Lepenac 3 uložila više od 16 miliona evra i pri tom ispunila sve tehničke, ekološke i komercijalne uslove. Sprovela je sve moguće studije i izvršila i procenu uticaja na životnu sredinu, gde je nakon javnih rasprava sa građanima, dobila od Ministarstva životne sredine odluku o ekološkoj saglasnosti, tj. pre dobijanja građevinske dozvole i izgradnje projekta, koji je nakon puštanja u rad dobio sertifikat za korišćenje, vodnu dozvolu, ekološku dozvolu (prema uslovima ekološke saglasnosti) i licencu za proizvodnju električne energije, i svi ovi uslovi su ispunjeni prema važećem zakonodavstvu i izdati od strane nadležnih institucija koje su po zakonu ovlašćene za njihovo izdavanje”. Sledom navedenog, podnosilac zahteva navodi: “[...] da će do odlučivanja o meritornom pitanju glavnog zahteva podnosiocu zahteva biti pričinjena velika i nenadoknadiva materijalna šteta usled gubitaka u proizvodnji energije, kao i nematerijalna šteta po njegov ugled. Pošto je investitor pozvan od strane države Kosovo da ulaže u obnovljive izvore, država bi morala da obezbedi i pravnu sigurnost u ulaganju i radu, jer su sve dozvole izdate i ostaje na državi da nadgleda dozvole i preduzima zakonske mere zbog neispunjenja uslova, a ne da se takvim sudskim merama obustavlja rad beskonačno. Takođe, gubici u proizvodnji energije se obračunavaju na osnovu ukupnog iznosa proizvodnje, dok nematerijalna šteta po ugled kao kredibilnog investitora premašuje cifre materijalne štete”.

Shodno tome, podnosilac zahteva zaključuje da su Vrhovni sud, Apelacioni sud i Osnovni sud, usled pogrešne primene zakonskih odredbi i pogrešnog utvrđivanja činjeničnog stanja, doneli nepravilnu i nezakonitu odluku, što je rezultiralo povredom prava na pravično i nepristrasno suđenje podnosioca zahteva.

Navod o nepostojanju obrazložene odluke

U konkretnom slučaju, podnosilac zahteva navodi da je Vrhovni sud, obzirom na to je odbio kao neosnovan zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke i ostavio na snazi rešenje Apelacionog suda kojim je potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Prištini, bio dužan da svoju odluku o uvođenju privremene mere detaljno obrazloži, jasno navodeći razloge za odlučne činjenice i materijalne dokaze na kojima je zasnovao svoje utvrđenje. Podnosilac zahteva navodi da obrazloženje presude Vrhovnog suda ni u jednom trenutku nije opravdalo navode i argumente podnosioca zahteva iznete u njegovom zahtevu za preispitivanje sudske odluke pred Vrhovnim sudom.

U vezi sa napred navedenim, podnosilac zahteva navodi sledeće: “U duhu ovih odredbi, obaveza je sudova da nepristrasno ocene navode svih stranaka – što se u konkretnom slučaju nije desilo. Vrhovni sud u konkretnom slučaju nije ni ispitao pitanja koja je pokrenuo podnosilac zahteva. Podnosilac zahteva je u svim svojim pismenim podnescima, pred svim sudskim instancama, detaljno argumentovao činjenicama i materijalnim dokazima stanje na terenu (odlično), povodom svakog navoda tužilačke strane. Pored toga, podnosilac zahteva je otišao još dalje od toga argumentujući i dokazujući da bi zapravo usvajanje zahteva za odlaganje izvršenja odluka bilo protivno javnom interesu. Osim toga, morao bi se analizirati i zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke predstavljen u dokazu 18 ovog zahteva. U ovom zahtevu su adresirani svi navodi da su rešenja nižestepenih sudova nepravilna i da nisu pravilno obrazložena. Štaviše, Vrhovni sud se uopšte ne bavi pitanjima koja je pokrenuo podnosilac zahteva. 64. U vezi sa gore navedenim povredama člana 6. EKLJP i člana 31. Ustava, podnosilac zahteva smatra da presuda Vrhovnog suda ne sadrži minimalne kriterijume za obrazloženje odluke – budući da isti nije poštovao standard obrazloženja sudskih odluka, i kao takav je u suprotnosti sa garancijama sadržanim u članu 6. EKLJP i članu 31. Ustava (vidi, mutatis mutandis, slučaj KI138/15, podnosilac zahteva Sharr Beteiligungs GmbH d.o.o., presuda od 20. decembra 2017. godine)”.

Podnosilac zahteva, takođe, tvrdi da Vrhovni sud, time što nije naveo dovoljno obrazloženje za svoju sudsku odluku, postupa uz zabrinjavajuće ignorisanje njegovih argumenata. Prema podnosiocu zahteva, nepostojanje dovoljnog obrazloženja odluke Vrhovnog suda dovelo je do bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Na kraju, podnosilac zahteva navodi da Vrhovni sud nije argumentovao u vezi sa odlučnim činjenicama zahteva i nije se osvrnuo na argumente i dokaze koje je on predočio, pa je kao rezultat toga, presudom ovog suda povređeno njegovo pravo na pravično i nepristrasno suđenje.

Navodi koji se odnose na pravo na imovinu zagarantovano članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP

Podnosilac zahteva tvrdi da je osporenom presudom Vrhovnog suda kojom je odloženo izvršenje odluka o dodeli vodnih i ekoloških dozvola koje služe za obavljanje njegove delatnosti proizvodnje energije iz obnovljivih izvora, direktno povređeno njegovo pravo na imovinu, zagarantovano članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP. Podnosilac zahteva se povodom svog navoda o povredi njegovog prava na imovinu poziva na sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), odnosno na predmete: Tre Traktorer AB protiv Švedske; Pressos Compania Naviera SA et al protiv Belgije; Capital Bank AD protiv Bugarske; Lönnroth protiv Švedske i Saliba protiv Malte.

Podnosilac zahteva navodi da se uzimajući u obzir sve pravne akte i imperativne, fundamentalne norme koje oni sadrže u vezi sa pravom na imovinu, a posebno “utvrđenje Ustava u vezi sa ovim pravom-jasno vidi da-pravo na imovinu predstavlja fundamentalno i neprikosnoveno ljudsko pravo”, s obzirom na to da je ovo pravo uvršteno u Poglavlje II Ustava o osnovnim pravima i slobodama.

Podnosilac zahteva navodi: “Uzimajući u obzir sudsku praksu ESLJP-a-kroz član 53. Ustava-mora se imati u vidu da je koncept imovine veoma široko tumačen. Prema sudskoj praksi ESLJP-a, ovaj koncept ne obuhvata samo imovinu i prava na njoj-u materijalnom i klasičnom smislu te reči, već uključuje širok spektar novčanih prava-prava koja proizilaze iz, između ostalog, licenci, takođe i prava koja proizilaze iz vođenja poslovanja [...] Čak, idući još dalje, u Pressos Compania Naviera SA i drugi [protiv Belgije], ESLJP je zaključio da se i zahtev za naknadu može smatrati dobrom – u smislu imovine i da uživa zaštitu prema članu 1. Protokola 1 EKLJP, kada stranka dovoljno dokaže da postoji legitimno očekivanje da se takav zahtev može realizovati”.

U nastavku, podnosilac zahteva naglašava da na osnovu sudske prakse ESLJP-a, pribavljanje licence predstavlja legitimno očekivanje da će on nesmetano obavljati svoju delatnost zbog toga što je ispunio zakonske uslove u trenutku kada mu je data licenca, zbog čega legitimno očekivanje podnosioca zahteva uživa zaštitu iz člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.

Prema podnosiocu zahteva: “Vodna dozvola i ekološka dozvola koje je podnosiocu zahteva dodelio MŽSPPI i dodela licence za proizvodnju od strane RUE-a, od suštinskog su značaja za aktivnost ove kompanije jer je u trenutku izvršenja neke sudske odluke, kao što je odluka o odlaganju izvršenja osporenih odluka kao privremena mera, kojom se u potpunosti zabranjuje poslovanje na osnovu tih dozvola, kompanija prinuđena da u potpunosti obustavi svoju delatnost do meritornog rešavanja predmeta od strane suda”. S tim u vezi, on navodi: “S obzirom na preopterećenost dotičnih sudova i prakse u drugim predmetima, za meritornu odluku o predmetnoj stvari se očekuje da može biti doneta posle više od (3-4) godine, iako smatramo da će u slučaju podnosioca zahteva preovladati pravda, budući da su od početka izgradnje, dovršetka, tehničkog prijema, ambijentalnog puštanja u pogon i početka rada, poštovani svi uslovi i obaveze date zakonom, a od nadležnih institucija smo pribavili dozvole i licencu za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora, i svako vreme obustave biće u suprotnosti sa pravima podnosioca zahteva”.

U prilog prethodnom navodu, podnosilac zahteva precizira: “Kako bi se utvrdila i šteta koja će mu se nepravedno naneti, dovoljno je samo pogledati proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora energije za period 2019-2021, koju je on proizveo. Prema izveštajima KOSTT-a, električna energija koju je podnosilac zahteva proizveo i uveo u mrežu za potrošnju od strane potrošača na Kosovu (čista energija), za 2019. godinu, od juna meseca iznosi 5,134,000 kWh električne energije od 191,700,000 kWh proizvedenih iz obnovljivih izvora na Kosovu. Takođe, za 2020. godinu, podnosilac zahteva je proizveo 28,159,000 kWh čiste električne energije, dok je 2021. godine, proizveo 25,124,000 kWh čiste električne energije. Ovi podaci dokazuju da će podnosiocu zahteva usled nemogućnosti proizvodnje električne energije, uz poštovanje i bioloških protoka prema vodnoj dozvoli, biti pričinjena izuzetno velika šteta, a kao rezultat toga i nematerijalna šteta”.

U nastavku, podnosilac zahteva navodi da je: “Šteta, osim što je novčana, takođe i nenadoknadiva. To stoga što su, kao što je poznato, struktura finansiranja i finansijski instrumenti za finansiranje takvih investicionih kapitalnih projekata izuzetno komplikovani, a posebno kada se ima u vidu da su veliki deo investicije finansirale komercijalne banke na Kosovu hipotekarnim kreditima, putem kreditnih hipoteka. Ukoliko se ne bude počelo sa vraćanjem uloženih sredstava za period od prvog meseca obustave pa do tri (3) godine, to bi dovelo do finansijske nemogućnosti opstanka za kompaniju, a samim tim bi se ugrozila i otplata kredita, u kom slučaju će banke početi da realizuju svoje zahteve kroz izvršne postupke, pri čemu će se prodavati i imovina (kuće u kojima živimo) koja je data pod hipoteku – kompaniji Hidroenergji bi ozbiljno zapretila likvidacija”.

Podnosilac zahteva se dalje poziva i na načelo legitimnog očekivanja za koje kaže: “[odredbe člana 1. Protokola br. 1 EKLJP] ne mogu ni na koji način oslabiti pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnima da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina i kazni”. Sledom navedenog, podnosilac zahteva pozivajući se na predmet Lonnroth protiv Švedske navodi da je: “ESLJP uspostavio tri (3) osnovna načela, koja se primenjuju u pogledu mešanja/ograničenja prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 EKLJP, a to su: i) načelo zakonitosti; (ii) načelo postojanja legitimnog cilja u zaštiti javnog interesa i (iii) načelo pravične ravnoteže između zaštite javnog interesa i prava određenog lica, srazmernost)”.

Podnosilac zahteva precizira da mešanje u pravo na imovinu može biti opravdano samo “ako je zasnovano na zakonu [poziva se na predmet ESLJP-a Saliba protiv Malte]; zasnovano na legitimnom cilju koji je u javnom ili opštem interesu, a ograničavanje ovog prava mora biti zasnovano na načelu srazmernosti, odnosno da niko ne bude uskraćen ako se sredstvima i drugim (blažim) merama može postići zaštita opšteg interesa”.
Pozivajući se na predmet ESLJP-a Capital Bank AD protiv Bugarske, podnosilac zahteva dodaje: “ESLJP je u predmetu Capital Bank AD protiv Bugarske, utvrdio da kriterijum zakonitosti, pretpostavlja, između ostalog, da domaći zakon mora pružiti mehanizam za zaštitu od proizvoljnog mešanja od strane javnih organa. Nadalje, Sud naglašava da “koncept zakonitosti i vladavine prava u demokratskom društvu zahteva da mere koje utiču na ljudska prava mogu biti predmet razmatranja pred nezavisnim sudskim organima”. Shodno tome, prema ESLJP-u, “svako mešanje u mirno uživanje imovine mora biti praćeno procesnim garancijama koje omogućavaju pojedincima ili pravnim licima da iznesu svoj slučaj pred nadležnim organima kako bi ozbiljno osporili korake kojima se mešalo u prava zagarantovana ovom odredbom”.

Podnosilac zahteva takođe navodi da je Vrhovni sud povredio član 119 (4) [Osnovna načela] Ustava, koji obavezuje Republiku Kosovo da podržava blagostanje i održivi ekonomski razvoj jer je, “S obzirom na postojeće proizvodne kapacitete Republike Kosovo i činjenicu naglašenog nedostatka proizvodnih kapaciteta, kao i globalnu energetsku krizu i enormno povećanje uvoznih cena, presuda Vrhovnog suda u direktnoj suprotnosti sa članom 119. stav 4, zbog toga što ova presuda destimuliše održivi ekonomski razvoj”.

Podnosilac zahteva navodi da s obzirom na pogrešnu primenu procesnog prava i nedostatak ubedljivog obrazloženja Vrhovnog suda, nije bilo dovoljno garancija u odnosu na arbitrarnost Vrhovnog suda što je rezultiralo povredom člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.

Navod o uvođenju privremene mere

Podnosilac zahteva na početku naglašava da je pokazao prima facie slučaj o merodavnosti zahteva.

Drugo, podnosilac zahteva precizira da bi se: “Izvršenjem presude Vrhovnog suda u vezi sa rešenjem Apelacionog i Osnovnog suda u Prištini za upravne sporove, podnosiocu zahteva pričinila nenadoknadiva materijalna i nematerijalna šteta, jer će biti lišen prava na obavljanje zakonite delatnosti na osnovu vodne dozvole i ekološke dozvole koje su izdali organi uprave, a da mu u predmetu upravnog spora nije pružen pravičan postupak zagarantovan Ustavom, čime se dovodi u pitanje pravna sigurnost za sve građane i samog podnosioca”.
Podnosilac zahteva dalje navodi: “Cena za električnu energiju koju proizvode hidroelektrane, prema odluci Regulatornog ureda za energiju V 810/2016, iznosi 67,47 EUR po MWh. Šteta koja se pobijanom presudom nanosi podnosiocu zahteva je nenadoknadiva jer se električna energija koja bi se mogla proizvesti u ovom vremenskom periodu ne može zameniti električnom energijom koja bi se proizvela u budućnosti. Jednostavnije rečeno, dobit koja bi se mogla ostvariti proizvodnjom, a samim tim i prodajom električne energije od strane podnosioca zahteva Kosovskom operatoru sistema, prenosa i tržišta električne energije (KOSTT) ne može se nadoknaditi većom proizvodnjom koja bi se mogla desiti u budućnosti”.

Podnosilac zahteva takođe tvrdi da osporena presuda Vrhovnog suda donosi “suštinski” štetne posledice po javni interes.

Pozivajući se na član 10. Zakona br. 04/L-220 o stranim investicijama, koji govori o pravu investitora da se obrate sudovima radi naknade štete u slučaju povrede zakona na njihovu štetu, podnosilac zahteva, podnosilac zahteva navodi: “Takođe, i po Ugovoru o otkupu energije zaključenom sa državnim preduzećem KOSTT u vlasništvu države Kosovo, uvrštena je klauzula da podnosilac zahteva ima zagarantovano pravo da se obrati Arbitraži u Londonu. Predmetni slučaj pažljivo prate veliki investitori iz cele Evrope, a ovakve odluke redovnih sudova putem privremenih mera bez pravičnog suđenja naneće štetu razvoju i narušiti opšti interes na Kosovu”.

U nastavku, podnosilac zahteva navodi da je njegova kompanija: “…uložila više od 16 miliona evra i pri tom ispunila sve tehničke, ekološke i komercijalne uslove. Sprovela je sve moguće studije i izvršila procenu uticaja na životnu sredinu, gde je nakon održavanja javnih rasprava sa građanima, dobila od Ministarstva životne sredine odluku o ekološkoj saglasnosti, tj. pre dobijanja građevinske dozvole i izgradnje projekta, koji je nakon puštanja u rad dobio sertifikat za korišćenje, vodnu dozvolu, ekološku dozvolu (prema uslovima ekološke saglasnosti) i licencu za proizvodnju električne energije, i svi ovi uslovi su ispunjeni prema važećem zakonodavstvu i izdati od strane nadležnih institucija koje su po zakonu ovlašćene za njihovo izdavanje”.
U vezi sa zahtevom za određivanje privremene mere, podnosilac zahteva traži od Suda:

DA ODOBRI privremenu meru u trajanju koje odredi Sud; i
DA odmah OBUSTAVI izvršenje presude [ARJ. UZVP. br. 51/2022 ] Vrhovnog suda Kosova od 19. jula 2022. godine i rešenja [AA. br. 386/2022 ] Apelacionog suda od 26. maja 2022. godine i rešenja [A. br. 3129/2020] Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine.

U nastavku, podnosilac zahteva traži od Suda:

DA PROGLASI zahtev prihvatljivim;
DA UTVRDI da je došlo do povrede člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava i člana 6. [Pravo na pravično suđenje] EKLJP;
DA UTVRDI da je došlo do povrede člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP;
DA PROGLASI ništavim presudu Vrhovnog suda ARJ. UZVP. br. 51/2022 od 19. jula 2022. godine i rešenje [AA. br. 386/2022] Apelacionog suda od 26. maja 2022. godine i rešenje [A. br. 3129/2020] Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine;
DA VRATI rešenje [A. br. 3129/2021] Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine na ponovno odlučivanje u skladu sa presudom Suda; i
DA ODOBRI privremenu meru do trenutka kada Vrhovni sud Kosova ponovo odluči o predmetu.

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

Član 31.

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

“1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

[...]”

Član 46.

[Zaštita imovine]

1. Garantuje se pravo na imovinu.

2. Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.

3. Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše.

[...]

EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

Član 6.

(Pravo na pravično suđenje)

1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.

[...]”

Protokol br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima

Član 1.

(Zaštita imovine)

1. Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava

ZAKON BR. 03/L-202 O UPRAVNIM SPOROVIMA

Član 6.

(Načelo usmene rasprave)

“U upravnim sporovima, sud odlučuje na osnovu neposredne i javne usmene rasprave”.

Član 10.

(Bez naslova)

“1. Pravo pokretanja upravnog spora ima fizičko ili pravno lice ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo ili neposredni interes koji je zasnovan na zakonu.

2. Upravni organ, ombudsman, društva i druge organizacije koje rade na zaštitu javnih interesa mogu pokrenuti upravni spor.

3. Upravni organ ima pravo pokretanja upravnog spora protiv rešenja, koja je donošena po žalbi u upravnom postupku ako on/ona smatra da mu je povređeno njegova prava ili interesi.

4. Ako je upravnim aktom povređen zakon u korist fizičkog lica, pravnog lica, spor može da pokrene javni tužilac, koji je nadležan ili drugi ovlašćeni organ zakonom. Upravni organi dužni su kada saznaju za to da obaveštavaju nadležnog javnog tužioca ili drugog po zakonu ovlašćenog organa.

5. Upravni spor može pokrenuti i nadležni javni pravnobranilac ili ovlašćeno lice ako pravnim aktom je povređen zakon na štetu organa centralne uprave i njeni drugi podređeni organi, organi lokalne uprave i njeni drugi podređeni organi kada su povređena imovinska prava ovih organa”.

Član 22.

(Bez naslova)

Tužba ne odlaže izvršenje upravnog akta protiv koga je ona podnesena, osim ako je zakonom drugačije predviđeno.
Po zahtevu tužioca, organ čiji se akt izvršava, odnosno organ nadležan za izvršavanje, može da odloži izvršenje do konačnog sudskog rešenja ako rešenje nanese štetu tužiocu koji teško bi mogao da se renovira a odlaženje nije protivno javnom interesu, niti odlaganjem ne nanese veća nenaknadiva šteta protivničkoj strani, odnosno zainteresovanom licu.
Uz zahtev za odlaganje mora se priložiti dokaz o podnesenoj tužbi.
Za odlaganje izvršenja nadležni organ donosi rešenje u roku od tri (3) dana od dana prijema zahteva za odlaganje izvršenja.
Organ iz stava 2. ovog člana može odlažiti izvršenje osporenog akta i iz drugih opravdanih razloga do konačnog sudskog rešenja, ukoliko to nije u suprotnosti sa javnim interesom.
Tužilac može tražiti i od suda odlaganje izvršenje osporenog akta sve do donošenja sudskog rešenja prema stavu 2. istoga člana.
O zahtevu sud odlučuje u roku od tri (3) dana od dana prijema zahteva.

Član 63.

(Ostale odredbe postupaka)

Ako ovaj zakon ne sadrži odredbe o postupku u upravnom sporu, shodno će se primenjivati odredbe Zakona o parničnom postupku.

ZAKON BR. 03/L-006 O PARNIČNOM POSTUPKU

Član 160.

(Bez naslova)

160.1 Presuda pismeno sastavljena treba da sadrži: uvodni deo, dispozitiv, obrazloženje i uputstvo o pravu žalbe protiv presude.

160.2 Uvodni deo presude sadrži: naziv suda, ime i prezime sudije, ime i prezime, mesto stanovanja odnosno mesto boravka stranki, njihovih zakonskih zastupnika, i zastupnika sa punomoćjem, kratak iskaz predmeta spora i njegovu vrednost, dan okončanja glavne rasprave iskaz stranki, njihovih zakonskih zastupnika, i zastupnika sa punomoćjem koji su bili prisutni na ročištu za takvu raspravu kao i dan kada je doneta presuda.

160.3 Dispozitiv presude sadrži : odluku kojom se usvajaju ili odbijaju posebni zahtevi koji se odnose na glavno pitanje i sporedne zahteve, odluku o postojanju ili ne postojanju podnetog zahteva sa ciljem njegove nadoknade tužbenim zahtevom kao i odluku o troškovima postupka.

160.4 Obrazloženje presude sadrži: zahteve stranki, činjenice koje su podneli, i predloženi dokazi, koje je od tih činjenica potvrdio, zašto i kako je potvrdio te činjenice, a ako ih je potvrdio putem dokaza koje je dokaze koristio i kako je njih vrednovao.

160.5 Sud posebno navodi koje odredbe materijalnog prava je primenio prilikom odlučivanja o zahtevima stranki. Kada postoji potreba sud se izjašnjava i u vezi sa stavovima stranki o pravnoj osnovi spora, kao i o predlozima i njihovim pobijanjima, o kojima sud nije dala obrazloženje za odluke koje je ranije doneo tokom sudskog procesa.

160.6 U delu obrazloženja presude u odsustvu, presude na osnovu priznanja , presude na osnovu odustajanja od tužbenog zahteva ili presude zbog odsustva, navode se samo razlozi koji justifikuju donošenje takvih presuda.

Član 175.

(Bez naslova)

“Odredbe članova 146, 153 160 i 169 stav 2 ovog zakona shodno se primenjuje i kada se radi o rešenjima”.

Član 194.

(Granice ispitivanja prvostepene presude)

“Žalbeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, i to u granicama uzroka navedenih u žalbi, pazeći prema službenoj dužnosti na primenu materijalnog prava kao i za kršenje odredbi parničnog postupka iz člana 182 stav 2 tačka b), g), j), k) i m) ovog zakona”.

ZAKON BR. 05/L-081 O ENERGETICI

Član 15.

(Ciljevi obnovljive energije)

1. Vlada utvrđuje godišnje i dugoročne ciljeve obnovljive energije za potrošnju električne energije, termičke energije proizvedene iz obnovljivih izvora energije i zajedničke proizvodnje, kao i energije iz obnovljivih izvora koja se koristi u transportu. Vlada će usvojiti državni Akcioni plan za obnovljivu energiju za postizanje cilja da dvadeset pet posto (25%) ukupne bruto potrošnje energije u 2020. godini bude pokriveno iz obnovljive energije. Državni akcioni plan za obnovljivu energiju, nakon usvajanja će biti dostavljen Sekretarijatu zajednice energije.

2. Radi dostizanja cilja od dvadeset pet posto (25%) udela energije iz obnovljivih izvora u bruto finalnoj potrošnji energije u 2020 godini Kosovo može da koristi mehanizme saradnje sa drugim ugovornim stranama Energetske Zajednice ili sa zemljama članicama Evropske Unije. Okvir za mehanizme saradnje usvaja Vlada posebnim podzakonskim aktima.

3. Dugoročni ciljevi obnovljive energije izrađuju se za period od deset (10) godina, u skladu sa metodologijom koja se utvrđuje posebnim podzakonskim aktima, koje donosi Ministarstvo.

4. Ministarstvo može da pripremi i donese podzakonske akte koji sadrži odgovarajuće mere za ostvarivanje ciljeva obnovljive energije, uzimajući u obzir:

4.1. principe konkurentnog tržišta energije; i

4.2. karakteristike obnovljivih izvora energije i proizvodnih tehnologija.

5. Ministarstvo sastavlja i objavljuje izveštaj o realizaciji dugoročnih ciljeva obnovljive energije, u okviru izveštaja o sprovođenju državnog akcionog plana za obnovljivu energiju i Programa realizacije strategije iz stava 7. člana 7. ovog zakona. Izveštaj sadrži analizu napretka u realizaciji ciljeva obnovljive energije, uzimajući posebno u obzir uticaj klimatskih faktora. Ova analiza ukazuje i na obim mera preduzetih za realizaciju ciljeva obnovljive energije i moguća rešenja na putu ka dostizanju tih ciljeva.

6. Regulator potvrđuje poreklo energije proizvedene iz obnovljivih izvora energije u skladu sa objektivnim, transparentnim i nediskriminatornim kriterijumima, shodno odredbama Zakona o Regulatornoj Kancelariji za Energetiku.

7. Institucije uključene u promovisanje obnovljive energije obezbeđuju da informacije o merama podrške budu dostupne svim relevantnim akterima, kao što su potrošači, građevinari, instalateri, arhitekte i dobavljači opreme za grejanje, hlađenje i električnu energiju kompatibilne sa upotrebom energije iz obnovljivih izvora.

8. Lokalni i regionalni organi pripremaju odgovarajuće informativne programe, programe za podizanje svesti, smernice i programe obuke kako bi informisali građane o prednostima i praktičnim aspektima razvoja i korišćenja energije iz obnovljivih izvora.

ZAKON BR. 04/L-147 O VODAMA KOSOVA

Član 70.

(Sticanje i uslovi sticanja vodnog prava)

1. Sticanje vodnog prava obezbeđuje se:

1.1. vodnom dozvolom;

1.2. koncesijom.

2. Imalac vodnog prava, koristi vodu prema utvrđenim kriterijumima aktom za sticanje vodnog prava.

3. Koncesija, odnosno javno i privatno partnerstvo se vrši u uslovima, na način i postupak za podelu koncesije o korišćenju voda ovim zakonom i zakonom na snazi.

Član 71.

(Postupci za izdavanje vodne dozvole)

1. Postupci za dobijanje vodne dozvole su:

1.1. Vodni uslovi;

1.2. Odobrenje za vodu;

1.3. Vodna dozvola;

1.4. Uredba za vode.

2. Procedura za vodene uslove, vodenu saglasnost, vodenu dozvolu i vodeni nalog regulisaće se sa podzakonskim aktom ministarstva.

Član 72.

(Vodna dozvola)

1. Vodna dozvola izdaje se za:

1.1. vađenje vode za opšte korišćenje;

1.2. ispuštanje zagađenih voda;

1.3. izgradnju, ponovnu izgradnju ili demoliranje objekata i opreme koje utiče na vodni režim;

1.4. aktivnosti rudnika i geološke radove koji utiču na vodni režim;

1.5. za hidrogeološka istraživanja i sakupljanje podataka;

1.6. eksploataciju peska, šljunka, kamenja i gline;

1.7. korišćenje voda u cilju korišćenja električne i geotermalne energije; i

1.8. druge aktivnosti koje mogu da utiču na vodni režim.

2. Vodna dozvola nije potrebna za: korišćenje bunara, izvora, cisterni i sličnih objekata za snabdevanje domaćinstva pijaćom vodom, gašenje požara i preduzimanje hitnih sanitarnih i drugih mera u slučaju opšte opasnosti.

3. Vodnom dozvolom određuje se namena, način i uslovi korišćenja vode, izručivanje zagađenih voda, režim rada objekata i postrojenja, deponovanje čvrstog, tečnog otpada kao i drugih uslova.

4. Vodna dozvola prema ovom zakonu, za korišćenje međugraničnih voda i izručivanje zagađenih voda u međugranične vode izdaje se u skladu sa međugraničnim sporazumom ili međunarodnom konvencijom.

5. Pravo korišćenja ili izručivanje zagađenih voda stećeno na osnovu vodne dozvole ne može se preneti na druga lica bez odobrenja nadležnog organa.

6. Ministarstvo izdaje vodnu dozvolu podzakonskim aktom Ministarstvo može da delegira nadležnosti kojim opštine i autoriteti rečnog sliva mogu da izdaju vodnu dozvolu.

7. Vodna dozvola se razmatra najmanje svake pet (5) godine.

8. Imalac vodnog prava, obavezuje se da informiše izdavača dozvole u slučaju izmene u delu, tehnologiji i korišćenju vode ili druge slučajeve kada mogu da imaju značajan uticaj na vodni režim.

ZAKON BR. 03/L-025 O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE

Član 31.

(Dozvola za korišćenje životne sredine)

1. Puštanje u rad izgrađenog objekta ili postrojenja i opreme koja su bila predmet procene uticaja životne sredine, ne može se vršiti bez pribavljanja dozvole za sredinu.

2. Dozvola za korišćenje životne sredine izdaje se za period od pet (5) godina, prema utvrđenom postupku za tehnički prijem objekata ili postrojenja, posle probnog rada do šest (šest) meseci ali svakako pre puštanja u rad.

3. Ministarstvo podzakonskim aktom, propisuje potrebne aktivnosti za izdavanje dozvole radi pribavljanja dobijanja dozvole za korišćenje životne sredine, način podnošenja zahteva, sadržaj dozvole za sredinu, oduzimanje dozvole, produženje kao i registar izdatih dozvola.

ADMINISTRATIVNO UPUTSTVO (MER) BR. 05/2017 O CILJEVIMA ZA ENERGIJU IZ OBNOVLJIVIH IZVORA [MINISTARSTVO EKONOMSKOG RAZVOJA]

(usvojeno 23. juna 2017. godine)

Član 3.

(Obavezujući cilj i cilj za indikativan energije iz obnovljivih izvora)

1. Specifični izrazi upotrebljeni u ovom Administrativnom uputstvu imaju sledeće značenje:

1.1. Obavezujući cilj za energiju iz obnovljivih izvora do 2020. godine je 25% od bruto finalne potrošnje energije, kao što je utvrđeno u članu 4. Odluke Saveta ministara Energetske zajednice br. D/2012/04/MC-EnC;

[...]

1.3. Indikativan Cilj energije iz obnovljivih izvora za 2020 godinu iznosi je 29.89% od bruto finalne potrošnje energije;

[...]

ADMINISTRATIVNO UPUTSTVO MSPP-BR. 03/2018 O POSTUPCIMA ZA VODNU DOZVOLU [MINISTARSTVO ŽIVOTNE SREDINE I PROSTORNOG PLANIRANJA]

(usvojeno 24. avgusta 2018. godine)

II.3 Vodna dozvola

Član 15.

(Pribavljanje vodne dozvole i dokumentacije)

Vodnu dozvolu je potrebno pribaviti za sve objekte i aktivnosti za koje je odredbama Zakona propisano izdavanje vodne saglasnosti, izuzev za vađenje materijala iz vodotoka i uređenje vodotoka i otpadnih voda.

[...]

Član 17.

(Trajanje i produženje vodne dozvole)

1. Trajanje vodne dozvole je definisano članom 73 Zakona.

[...]

ADMINISTRATIVNO UPUTSTVO MSPP-BR. 07/2017 ZA EKOLOŠKU DOZVOLU [MINISTARSTVO ŽIVOTNE SREDINE I PROSTORNOG PLANIRANJA]

(doneto 9. juna 2017. godine i ukinuto Administrativnim uputstvom MSPP 04/2022 o ekološkoj dozvoli od 3. juna 2022. godine)

Član 11.

(bez naslova)

1. Na osnovu predložene odluka komisije, Ministarstvo izdaje ili odbija zahtev za Ekološku Dozvolu u roku od petnaest (15) dana i za donetu odluku u pisanoj formi informiše podnosioca i Opštinu/Opštine.

2. Ako operator ispunjava tehničke i ekološke uslove životne sredine izdaje se dozvola.

[...]

4. Ekološka Dozvola se izdaje za period od pet (5) godina.

Ocena prihvatljivosti zahteva

Sud prvo razmatra da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, predviđeni Zakonom i dalje precizirani Poslovnikom.

U tom smislu, Sud se poziva na stav 4. člana 21. [Opšta načela] i stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:

Član 21.

“[…]

Ustavom utvrđena prava i osnovne slobode važe i za pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva”.

Član 113.

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[...]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

U nastavku, Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Zakonom. S tim u vezi, Sud se prvo poziva na članove 47. [Individualni zahtevi], 48. [Tačnost podneska] i 49. [Rokovi] Zakona, kojima je predviđeno:

Član 47.

[Individualni zahtevi]

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

Član 48.

[Tačnost podneska]

“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

Član 49.

[Rokovi]

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku...”.

U tom smislu, Sud primećuje da podnosilac zahteva ima pravo da podnese ustavnu žalbu, pozivajući se na navodne povrede osnovnih prava i sloboda, koja važe kako za pojedince, tako i za pravna lica (vidi slučajeve Suda br. KI41/09, podnosilac Univerzitet AAB-RIINVEST L.L.C., rešenje o neprihvatljivosti od 3. februara 2010. godine, stav 14; i br. KI35/18, podnosilac Bayerische Versicherungsverbrand, presuda od 11. decembra 2019. godine, stav 40).

Prilikom ocene ispunjenosti gore navedenih uslova prihvatljivosti, Sud primećuje da je podnosilac zahteva precizirao da osporava akt javnog organa, odnosno presudu Vrhovnog suda ARJ. UZVP. br. 51/2022 od 19. jula 2022. godine, nakon iscrpljivanja svih pravnih sredstava utvrđenih zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio prava i slobode za koje tvrdi da su povređene, u skladu sa uslovima iz člana 48. Zakona i podneo je svoj zahtev u skladu sa rokom koji je određen u članu 49. Zakona.

U nastavku, Sud će oceniti da li su u okolnostima konkretnog slučaja primenljivi član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, kao i član 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP. Naime, Sud će oceniti da li je zahtev podnosioca zahteva, koji se odnosi na prethodni sudski postupak za obustavu ili odlaganje izvršenja odluka nadležnog Ministarstva o izdavanju vodne dozvole i ekološke dozvole, u smislu navoda o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje i njegovog prava na imovinu, ratione materiae sa Ustavom.

Što se tiče primenljivosti člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP na prethodni postupak

U kontekstu okolnosti konkretnog slučaja, s obzirom na to da su osporene odluke povezane sa odlukama koje se tiču mera obezbeđenja, odnosno “prethodnih postupaka”, Sud na osnovu svoje sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), mora da oceni primenljivost garancija iz člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP. U tom kontekstu, Sud se poziva na tačku (b) stava (3) pravila 39. Poslovnika, prema kojoj, Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako isti nije ratione materiae u skladu sa Ustavom.

Stoga je, u kontekstu poslednje navedenog, ocena ovog kriterijuma u okolnostima slučaja važna jer postupci koji su sprovedeni pred redovnim sudovima spadaju u opseg “prethodnih postupaka”, odnosno osporena presuda Vrhovnog suda je povezana sa rešenjem Osnovnog suda u Prištini o odlaganju izvršenja odluka o ekološkim dozvolama izdatim od strane MEŽS-a i licencama za proizvodnju električne energije izdatim od strane RUE-a, a tužba sa poništenje odluka MEŽS-a i RUE-a dok Osnovni sud konačnom odlukom (razmatranje merituma) ne odluči po tužbi tužilačkih strana. Shodno tome, Sud će oceniti da li je član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, primenljiv u okolnostima slučaja podnosioca zahteva.

U ovom specifičnom kontekstu, Sud primećuje da je pitanje primenljivosti člana 6. EKLJP na prethodne postupke, ESLJP tumačio kroz svoju sudsku praksu, u saglasnosti sa kojom je Sud, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

Sud, takođe, ističe da su kriterijumi koji se tiču primenljivosti člana 31. Ustava u odnosu na prethodne postupke utvrđeni i u slučajevima ovog Suda, uključujući, ali ne ograničavajući se slučajeve KI122/17, podnosilac Česká Exportní Banka A.S., presuda od 30. aprila 2018. godine; KI150/16, podnosilac Mark Frrok Gjokaj, presuda od 31. decembra 2018. godine; KI81/19, podnosilac Skender Podrimqaku, rešenje o neprihvatljivosti od 9. novembra 2019. godine; KI107/19, podnosilac Gafurr Bytyqi, rešenje o neprihvatljivosti od 11. marta 2020. godine; KI195/20, podnosilac Aigars Kesengfelds, presuda od 29. marta 2021. godine i KI202/21, podnosilac Kelkos Energy D.O.O., presuda od 29. septembra 2022. godine. Opšta načela ustanovljena ovim prethodno navedenim odlukama Suda utemeljena su na predmetu ESLJP-a Micallef protiv Malte, br. 17056/06, presuda od 15. oktobra 2009. godine.

Sledom navedenog, kako bi utvrdio da li se u konkretnom slučaju primenjuju član 31. Ustava i član 6. EKLJP, Sud će se pozvati na opšta načela utvrđena sudskom praksom ESLJP-a i sudskom praksom Suda, u pogledu primenljivosti procesnih garancija iz člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, a zatim će primeniti ista na okolnosti konkretnog slučaja.

Na osnovu svoje sudske prakse i sudske prakse ESLJP-a, Sud primećuje da se svim merama obezbeđenja ili privremenim merama ne odlučuje o građanskim pravima ili obavezama, a kako bi se član 6. EKLJP smatrao primenljivim, ESLJP je odredio kriterijume na osnovu kojih se mora oceniti primenljivost člana 6. EKLJP na “prethodne postupke” (vidi predmet ESLJP-a Micallef protiv Malte, gore citiran, stavovi 83-86).

Prema kriterijumima utvrđenim u predmetu Micallef protiv Malte, koje je i ovaj Sud prihvatio kroz svoju sudsku praksu, kao prvo, pravo o kojem se radi treba da bude "građansko” i u glavnom postupku i u postupcima u vezi sa merom obezbeđenja, u autonomnom smislu ovog pojma prema članu 6. EKLJP i, drugo, ovaj postupak treba delotvorno da utvrdi građansko pravo o kojem je reč (vidi, u tom kontekstu, predmet ESLJP-a Micallef protiv Malte, gore citiran, stavovi 84 i 85 i tu navedene reference, vidi i slučajeve Suda KI122/17, podnosilac Česká Exportní Banka A.S., gore citiran, stavovi 130 i 131; KI81/19, podnosilac Skender Podrimqaku, gore citiran, stavovi 47 i 48; KI107/19, podnosilac Gafurr Bytyqi, gore citiran, stav 53).

Sud podseća da se okolnosti slučaja podnosioca zahteva odnose na odluku Ministarstva infrastrukture i životne sredine o vodnoj dozvoli od 5. juna 2020. godine i odluku Ministarstva ekonomije i životne sredine o ekološkoj dozvoli od 26. juna 2020. godine, respektivno (u daljem tekstu: odluke Ministarstva nadležnog za životnu sredinu). Tužioci/predlagači su pokrenuli upravni spor na taj način što su, dana 30. decembra 2021. godine, podneli upravnu tužbu Osnovnom sudu, a ujedno su isti podneli i zahtev za odlaganje izvršenja gore navedenih odluka, sa obrazloženjem da hidroelektrane koje su izgrađene na teritoriji opštine Kačanik štete kvalitetu vode za piće i navodnjavanje. Odlaganje izvršenja osporenih odluka kao privremena mera na osnovu odredbi ZUS-a, podrazumevalo bi obustavu proizvodnje električne energije od strane podnosioca zahteva u hidroelektrani Lepenac 3 u opštini Kačanik do donošenja meritorne odluke o predmetu od strane Osnovnog suda.

Shodno tome, zahtev za odlaganje izvršenja upravnih odluka, kao u okolnostima konkretnog slučaja, u postupku upravnog spora, predviđen je u članu 22. ZUS-a. Ova odluka o odlaganju izvršenja se na osnovu važećeg zakona može doneti do meritornog rešavanja predmeta od strane redovnih sudova. Dodela vodne i ekološke dozvole podnosiocu zahteva od strane nadležnog ministarstva povezana je sa (i) izgradnjom i funkcionisanjem hidroelektrana kao obnovljivog izvora za proizvodnju električne energije na teritoriji opštine Kačanik; i, (ii) podnosilac zahteva je još od juna 2019. godine, počeo sa proizvodnjom električne energije kroz izgradnju infrastrukture za hidroelektrane.

Na osnovu svega napred navedenog, Sud utvrđuje:

da podnosilac zahteva nesporno uživa “građansko pravo” koje pokreće procesne garancije iz člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP;
da je zahtev podnosioca zahteva u odnosu na navod o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP ratione materiae u skladu sa Ustavom; i
da su procesne garancije iz člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP primenljive u njegovom slučaju.

Zaključak u vezi sa prihvatljivošću zahteva

Na kraju, a nakon razmatranja zahteva podnosioca zahteva, Sud ocenjuje da se zahtev ne može smatrati ni očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama, kako je predviđeno stavom (2) pravila 39. Poslovnika i shodno tome, zahtev se proglašava prihvatljivim za meritorno razmatranje.

Meritum zahteva

Sud naglašava da se suština slučaja odnosi na pravo podnosioca zahteva da obavlja delatnost proizvodnje energije iz obnovljivih izvora na osnovu vodnih i ekoloških dozvola izdatih od strane Ministarstva nadležnog za životnu sredinu, koje su omogućile podnosiocu zahteva ulaganje kroz izgradnju infrastrukture za hidroelektrane. U međuvremenu su tužioci/predlagači pokrenuli upravni spor na taj način što su podneli tužbu protiv Ministarstva nadležnog za životnu sredinu, pri čemu su podneli zahtev za odlaganje izvršenja osporenih odluka o izdavanju vodnih i ekoloških dozvola tog Ministarstva. Osnovni sud je usvojio kao osnovan predlog tužilaca/predlagača i odlučio da se izvršenje odluka Ministarstva nadležnog za životnu sredinu, odnosno vodne i ekološke dozvole, odloži dok Osnovni sud ne odluči konačnom odlukom po tužbi. Podnosilac zahteva je kao stranka sa interesom u ovom predmetu uložio žalbu Apelacionom sudu. Apelacioni sud je prvobitno odlučio da usvoji kao osnovane žalbe podnosioca i Ministarstva nadležnog za životnu sredinu, vrativši predmet na ponovno odlučivanje zbog povreda odredaba parničnog i upravnog postupka. Osnovni sud je u postupku ponovnog odlučivanja ponovo odlučio da usvoji kao osnovan predlog tužilaca/predlagača i da odloži izvršenje odluka o izdavanju vodne dozvole od 5. juna 2021. godine i ekološke dozvole od 26. juna 2020. godine. Podnosilac zahteva i Ministarstvo nadležno za životnu sredinu su ponovo izjavili žalbe Apelacionom sudu. Apelacioni sud je rešenjem [AA. br. 386/2022] od 26. maja 2022. godine, odbio njihovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine. Kao rezultat toga, podnosilac zahteva je podneo Vrhovnom sudu zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, odnosno dva rešenja Osnovnog i Apelacionog suda. Vrhovni sud je svojom osporenom presudom od 19. jula 2022. godine, odbio, kao neosnovan, zahtev podnosioca za vanredno preispitivanje.

Sud primećuje da je podnosilac zahteva izneo navode: (i) o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP zbog povrede njegovog prava na obrazloženu sudsku odluku i očigledno pogrešne primene zakona, odnosno člana 22. ZUS-a; i (ii) o povredi njegovog prava na imovinu. Na kraju, podnosilac je u svom zahtevu pružio obrazloženje u vezi sa njegovim zahtevom za uvođenje privremene mere u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog suda.

Prilikom ocene osnovanosti ovih navoda, Sud će takođe primeniti i standarde sudske prakse ESLJP-a u saglasnosti sa kojom je on, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom tumači u skladu sa sudskom praksom ESLJP-a.

U nastavku, Sud će početi sa razmatranjem navoda podnosioca zahteva o povredi njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP.

Povodom navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP

Ocena navoda o nepostojanju obrazložene odluke

(i) Opšta načela u pogledu prava na obrazloženu odluku

Jemstva utvrđena u članu 6. stav 1. EKLJP obuhvataju i obavezu sudova da navedu dovoljna obrazloženja svojih odluka (vidi, predmet ESLJP-a H. protiv Belgije, br. 8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53). Obrazložena odluka pokazuje strankama da je njihov predmet zaista razmotren.

Iako domaći sud ima određeno unutrašnje polje slobodne procene kada je reč o prihvatanju argumenata i odlučivanju o prihvatljivosti dokaza, on je u obavezi da svoje postupke opravda tako što će obrazložiti sve svoje odluke (vidi, predmete ESLJP-a Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 36; kao i predmet Carmel Saliba protiv Malte, br. 24221/13, presuda od 24. aprila 2017. godine, stav 73).

Niži sud ili organ vlasti, zauzvrat, moraju dati takve razloge i obrazloženja koji omogućavaju strankama da efikasno i delotvorno iskoriste svako postojeće pravo na žalbu (vidi predmet ESLJP-a Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 25. decembra 2001. godine, stav 30).

Član 6. stav 1. obavezuje sudove da obrazlože svoje odluke, ali se on ne može tumačiti u tom smislu da nalaže da sud iscrpno odgovori na svaki izneti argument (vidi, predmet ESLJP-a Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61; García Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 29. januara 1999. godine, stav 26; Perez protiv Francuske, br. 47287/99, presuda od 12. februara 2004. godine, stav 81).

Od prirode same odluke koju sud donosi zavisi da li je Sud dužan da je obrazloži i o tome se može odlučivati samo u svetlu okolnosti datog predmeta: neophodno je da se, inter alia, uzmu u obzir različite vrste podnesaka koje stranka može da podnese sudu, kao i razlike koje postoje između pravnih sistema država u pogledu zakonskih odredaba, običajnih pravila, pravnih stanovišta i prezentiranja i izrade presuda (vidi predmete ESLJP-a Ruiz Torija protiv Španije, br. 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27).

Međutim, ako je podnesak jedne stranke odlučujući za ishod postupka, on zahteva da se na njega konkretno i neodložno odgovori (vidi predmete ESLJP-a Ruiz Toria protiv Španije, gore citiran, stav 30; Hiro Balani protiv Španije, gore citiran, stav 28).

Stoga su sudovi dužni:

da ispitaju najvažnije argumente stranaka (vidi predmete ESLJP-a Buzescu protiv Rumunije, br. 61302/00, presuda od 24. avgusta 2005. godine, stav 67; Donadze protiv Gruzije, br. 74644/01, presuda od 7. juna 2006. godine, stav 35), i

da s posebnom pažnjom i revnošću ispitaju zahteve koji se tiču prava i sloboda zagarantovanih Ustavom, EKLJP i protokolima uz nju (vidi predmete ESLJP-a: Fabris protiv Francuske, 16574/08, presuda od 7. februara 2013. godine, stav 72; Wagner i JMWL protiv Luksemburga, br. 76240/01, presuda od 28. juna 2007. godine, stav 96).

Član 6. stav 1. ne nalaže da Vrhovni sud pruži iscrpnije obrazloženje onda kada jednostavno primenjuje određenu zakonsku odredbu o pravnom osnovu za odbacivanje žalbe zato što ta žalba nema izgleda za uspeh (vidi predmete ESLJP-a Burg i drugi protiv Francuske, br. 34763/02, odluka od 28. januara 2003. godine; Gorou protiv Grčke (br. 2), br. 12686/03, odluka od 20. marta 2009. godine, stav 41).

Slično tome, u predmetu u kome se radi o zahtevu da se odobri da se izjavi žalba, što je preduslov za postupak pred višim sudom, kao i za moguće donošenje presude, član 6. stav 1. ne može da se tumači u tom smislu da nalaže da se iscrpno obrazloži odluka kojom se odbacuje zahtev za izjavljivanje žalbe (vidi predmete ESLJP-a Kukkonen protiv Finske (br. 2), br. 47628/06, presuda od 13. aprila 2009. godine, stav 24; Bufferne protiv Francuske, br. 54367/00, odluka od 26. februara 2002. godine).

Osim toga, kada odbije žalbu, apelacioni sud može, u načelu, jednostavno da prihvati obrazloženje odluke koje je naveo niži sud (vidi predmet ESLJP-a García Ruiz protiv Španije, citiran gore, stav 26; nasuprot tome vidi, Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 9. jula 2007. godine, stav 62). Međutim, pojam pravičnog postupka podrazumeva da se domaći sud koji je za svoje odluke naveo šturo obrazloženje, bilo tako što je ponovio obrazloženja koja je prethodno dao niži sud ili na neki drugi način, u stvari bavio bitnim pitanjima u okviru svoje nadležnosti, što znači da nije jednostavno i bez dodatnog truda prihvatio zaključke koje je doneo niži sud (vidi predmet ESLJP-a Helle protiv Finske, br. (157/1996/776/977), presuda od 19. decembra 1997. godine, stav 60). Taj zahtev je utoliko važniji ukoliko stranka u sporu nije imala mogućnost da svoju argumentaciju iznese usmeno u postupku pred domaćim sudom.

Međutim, apelacioni sudovi (u drugom stepenu) koji imaju nadležnost da odbace neosnovane žalbe i da rešavaju činjenična i pravna pitanja u parničnom postupku, dužni su da obrazlože zbog čega su odbili da odlučuju o žalbi (vidi predmet ESLJP-a Hansen protiv Norveške, br. 15319/09, presuda od 2. januara 2015. godine, stavovi 77–83).

Osim toga, ESLJP nije utvrdio da je povređeno pravo u predmetu u kome nije dato konkretno izjašnjenje o tvrdnji koja se odnosila na jedan nebitan aspekt predmeta, to jest na nedostatak potpisa i pečata, što je greška više formalne nego materijalne prirode i ta greška je odmah ispravljena (vidi predmet ESLJP-a Mugoša protiv Crne Gore, br. 76522/12, presuda od 21. septembra 2016. godine, stav 63).

(ii) Primena opštih načela na okolnosti konkretnog slučaja

Povodom navoda o obrazloženoj odluci, Sud podseća na zakonske uslove koji moraju biti ispunjeni za odlaganje izvršenja akta do donošenja konačne sudske odluke u skladu sa članom 22. stav 2. ZUS-a, kojim je utvrđeno: “Po zahtevu tužioca, organ čiji se akt izvršava, odnosno organ nadležan za izvršavanje, može da odloži izvršenje do konačnog sudskog rešenja ako rešenje nanese štetu tužiocu koji teško bi mogao da se renovira a odlaženje nije protivno javnom interesu, niti odlaganjem ne nanese veća nenaknadiva šteta protivničkoj strani, odnosno zainteresovanom licu”.

Sud primećuje da je prema gore navedenim relevantnim odredbama za odlaganje izvršenja određenog akta, potrebno ispuniti sledeće uslove:

ako se izvršenjem nanosi šteta tužiocu koja bi se teško mogla nadoknaditi, a

odlaganje ne bi bilo suprotno javnom interesu;

niti bi se odlaganjem nanela veća šteta protivnoj strani, odnosno zainteresovanom licu.

U daljem tekstu ove presude, Sud će suprotstaviti navode koje je podnosilac zahteva izneo u postupku pred Vrhovnim sudom i odgovor poslednje pomenutog u odnosu na navode podnosioca zahteva.

U tom pogledu, Sud ponovo ističe da su navodi podnosioca zahteva izneti u njegovom zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke podnetom Vrhovnom sudu, bili sledeći: (i) da kumulativni uslovi utvrđeni članom 22. nisu bili ispunjeni u okolnostima konkretnog slučaja; (ii) da uopšte nisu utvrđene odlučne činjenice i da nije uzet za osnovu nijedan njegov materijalni dokaz, odnosno iskazi i dokazi koji se odnose na to da su odluke o vodnoj i ekološkoj dozvoli donete u skladu sa važećim zakonodavstvom; (iii) da će takvo odlaganje imati posledice po javni interes, odnosno snabdevanje energijom; i (iv) da su se nižestepeni sudovi oslonili na percepciju javnog mnjenja, odnosno tužilaca/predlagača da oni štite prava građana.

Sud se poziva na obrazloženje presude Vrhovnog suda u kojem je navedeno: “S obzirom na gore navedene odredbe Zakona o upravnim sporovima, ovaj sud je našao da je drugostepeni sud pravilno postupio kada je odbio kao neosnovane žalbe tuženog – Ministarstva životne sredine, prostornog planiranja i infrastrukture i zainteresovane strane - "Hidroenergji" d.o.o. Lepenac 3, uložene protiv rešenja Osnovnog suda u Prištini – Odeljenje za upravne sporove A. U. br. 3129/2021 od 12.04.2022. godine, kojim je usvojen kao osnovan predlog predlagača – tužilaca, nevladine organizacije "Grupa za pravne i političke studije" i nevladine organizacije "Gjethi" za odlaganje izvršenja odluke tuženog br. 6724-2/199 od 05.06.2020. godine i odluke br. 1948-4/19 od 26.06.2022. godine, do donošenja prvostepene presude po tužbi tužilaca.

[...]

Po mišljenju ovog suda, tužioci - predlagači su tužbom i dokazima priloženim tužbi, pružili ubedljive dokaze kojima se utvrđuju činjenice da bi se izvršenjem odluka nanela šteta građanima koji žive na svojim imanjima i žive u tom okruženju gde je predviđeno da rade ove hidroelektrane, čime bi im se nanela nenadoknadiva šteta.

Na osnovu ovog prethodno navedenog obrazloženja Vrhovnog suda, Sud primećuje da se taj sud oslanja na navode tužilaca, a nije se osvrnuo na konkretne navode podnosioca zahteva, odnosno nije pružio bilo kakve konkretne argumente u vezi sa dokazima koje je on dostavio. Takođe, u isto vreme, Sud primećuje da je Vrhovni sud u smislu tumačenja i primene člana 22. ZUS-a, na uopšten način utvrdio da su: “pružili ubedljive dokaze kojima se utvrđuju činjenice da bi se izvršenjem odluka nanela šteta građanima koji žive na svojim imanjima i žive u tom okruženju gde je predviđeno da rade ove hidroelektrane, čime bi im se nanela nenadoknadiva šteta”.

Sa napred navedenog, Sud ocenjuje da Vrhovni sud nije dao objašnjenje za centralne navode u slučaju podnosioca zahteva, kako se to zahteva procesnim garancijama iz člana 31. Ustava u vezi sa članom 6 (1) EKLJP, uključujući i preciziranje ispunjenosti kriterijuma utvrđenih članom 22. ZUS-a, osim što se pozvao na njih na uopšten način.

Drugim rečima, Vrhovni sud nije objasnio:

odnos između tužilaca/predlagača i podnosioca zahteva, odnosno nije objasnio odnos između nepopravljive štete za tužioce i nepopravljive štete za podnosioca zahteva;
zašto je odlaganje izvršenja odluka o izdavanju vodne i ekološke dozvole u zaštiti javnog interesa, a nije u zaštiti javnog interesa ako bi se izvršenje odluka Ministarstva nadležnog za životnu sredinu dozvolilo uzimajući za osnovu to da hidroelektrane proizvode energiju iz obnovljivih izvora; i
nije dao nikakvo objašnjenje o tome zašto interes tužilaca predstavlja i javni interes i zašto isto ne važi i za podnosioca zahteva.

S obzirom na to da podnosilac zahteva nije primio odgovor na suštinske navode, Sud ocenjuje da presuda Vrhovnog suda ne pruža garancije sadržane u članu 31. Ustava i članu 6. EKLJP koje uključuju obavezu da sudovi daju dovoljno razloga za svoje odluke (vidi predmet ESLJP-a H. protiv Belgije, gore citiran, stav 53; vidi i slučajeve Suda KI230/19, podnosilac Albert Rakipi, gore citiran, stav 139 i KI87/18, podnosilac IF Skadiforsikring, gore citiran, stav 44 i slučaj KI202/21, podnosilac Kelkos Energy D.O.O., gore citiran, stav 134).

Sud podseća da je ESLJP u svojoj konsolidovanoj sudskoj praksi utvrdio da sudovi sa apelacionom nadležnošću ne moraju da daju detaljno obrazloženje u slučajevima kada se slažu sa obrazloženjem koje su dali prvostepeni sudovi, uprkos činjenici da i ona takođe moraju biti dovoljno obrazložena (vidi predmet ESLJP-a Garcia Ruiz protiv Španije, gore citiran, stav 31). Međutim, u okolnostima slučaja koji se razmatra, Sud primećuje da je Vrhovni sud samo potvrdio rešenja nižestepenih sudova, uvažavajući i njihovo stanovište i obrazloženje u tim rešenjima.

Shodno tome, uzimajući za osnovu da ni Vrhovni sud nije ispitao navode podnosioca zahteva, koje navode je on iznosio i pred Osnovnim i Apelacionim sudom, Sud ocenjuje da suštinski kriterijumi prava na obrazloženu odluku-na jedan ili drugi način-utvrđuju da je Vrhovni sud imao obavezu da odgovori na centralne navode podnosioca zahteva, a ne da ih mimoiđe u potpunosti ili da odgovori samo na neke od njih samo kratkim i uopštenim obrazloženjem (vidi, mutatis mutandis, slučaj KI202/21, podnosilac Kelkos Energy D.O.O., gore citiran, stav 135).

Sa napred navedenog, Sud ponovo naglašava da je Vrhovni sud imao za obavezu da odgovori na suštinska pitanja podnosioca zahteva, što se u okolnostima konkretnog slučaja nije desilo.

Sud podseća da je Vrhovni sud povodom zahteva podnosioca zahteva za odlaganje izvršenja odluka Ministarstva nadležnog za životnu sredinu uvažio i potvrdio stanovište nižestepenih sudova, naglašavajući da su tužioci/predlagači pružili “ubedljive dokaze” koji potvrđuju činjenicu da će im izvršenje gore navedenih odluka o izdavanju vodnih i ekoloških dozvola do meritornog rešavanja predmeta, naneti nenadoknadivu štetu ne pružajući obrazloženje i razradu “ubedljivih dokaza” kojima bi se dokazalo zašto su ti zakonski uslovi bili ispunjeni u konkretnom slučaju.

U tom pogledu, Sud smatra da Vrhovni sud, osim opisa zakonskih odredbi i utvrđenja da su gore navedeni uslovi ispunjeni, nije objasnio: (i) koja je šteta koja se nanosi tužiocima izvršenjem osporenih odluka i zašto je ta šteta nepopravljiva; (ii) koji su dokazi koji su ocenjeni i kojima je utvrđeno da odlaganje odluka Ministarstva o dodeli vodne i ekološke dozvole nije protivno javnom interesu; (iii) zašto se podnosiocu zahteva ne nanosi bilo kakva šteta, iako je on tvrdio da mu se nanosi šteta i argumentovao tu tvrdnju dokazima; i (iv) odluka Vrhovnog suda ne sadrži nikakvo obrazloženje u vezi sa centralnim navodima koje je izneo podnosilac zahteva.

Na kraju, Sud ponovo naglašava da procesna pravičnost zahteva da se na suštinske navode koje su iznele stranke pred redovnim sudovima mora adekvatno odgovoriti, posebno ako se tiču odlučujućih navoda koji se u konkretnom slučaju odnose na odlučujuće činjenice i zakonske uslove u vezi sa dozvoljavanjem odlaganja izvršenja odluka Ministarstva (vidi slučaj Suda KI202/21, Kelkos Energy D.O.O., gore citiran, stav 140).

Shodno tome, Sud utvrđuje da osporena presuda Vrhovnog suda ne ispunjava kriterijume pravičnog i nepristrasnog suđenja, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP zbog nepostojanja obrazložene odluke.

B. Ocena navoda o pogrešnom tumačenju zakona

Sud na početku podseća na navod podnosioca zahteva, koji, u smislu kriterijuma utvrđenih članom 22. ZUS-a za odlaganje izvršenja odluke, naglašava da moraju biti ispunjena tri (3) uslova: (a) da se izvršenjem odluke tužiocu nanosi šteta koja bi se teško mogla popraviti; (b) da odlaganje nije protivno javnom interesu; i (c) da se odlaganjem ne bi nanela veća šteta protivničkoj strani ili zainteresovanom licu.

Prema podnosiocu zahteva, nijedan od ova tri (3) uslova nije ispunjen i u vezi sa poslednje navedenim tvrdi da je u konkretnom slučaju osporena presuda Vrhovnog suda zahvaćena pogrešnim tumačenjem i primenom zakona.

Sud, pre svega, ističe da u prilog svom navodu o pogrešnom tumačenju i primeni odredaba ZUS-a, podnosilac zahteva pokreće, između ostalog, pitanja koja se odnose na nepostojanje obrazloženja odluke ili izostanak navođenja obrazloženja od strane Vrhovnog suda u vezi sa ispunjenjem svakog od kriterijuma utvrđenih u članu 22. ZUS-a. Povodom navoda o nepostojanju obrazloženja sudske odluke, Sud je već utvrdio da osporenom odlukom Vrhovnog suda nije ispoštovan standard obrazložene sudske odluke, kako je utvrđeno sudskom praksom ESLJP-a, koja praksa je afirmisana i samom sudskom praksom Suda.

Shodno tome, Sud će, uzimajući za osnovu okolnosti konkretnog slučaja, odnosno navode koje je podnosilac zahteva izneo u svojim podnescima pred redovnim sudovima i pred samim Sudom, njegov navod o očigledno pogrešnom tumačenju i primeni zakona razmotriti u svetlu nalaza Suda u vezi sa obrazloženjem Vrhovnog suda, a koja se odnose na ispunjenost kriterijuma utvrđenih članom 22. ZUS-a. Naime, Sud će razmotriti i oceniti da li su pogrešno tumačenje i primena člana 22. ZUS-a rezultirali proizvoljnim zaključcima za podnosioca zahteva.

Prilikom razrade gore pomenutog navoda koji se odnosi na povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje podnosioca zahteva kao rezultat “očigledno pogrešnog tumačenja i primene zakona", Sud će se pozvati na svoju sudsku praksu i na onu ESLJP-a.

Opšta načela

Nadovezujući se na navode u konkretnom slučaju, Sud prvo naglašava da se kao opšte pravilo, navodi o pogrešnom tumačenju zakona koje su navodno učinili redovni sudovi, odnose na oblast zakonitosti i kao takvi nisu u nadležnosti Suda, pa ih iz tog razloga, Sud, u principu, ne može razmatrati (vidi slučajeve Suda: KI06/17, podnosilac L.G. i petoro drugih, rešenje o neprihvatljivosti od 25. oktobra 2016. godine, stav 36; KI122/16, podnosilac Riza Dembogaj, presuda od 30. maja 2018. godine, stav 56; KI75/17, podnosilac X, rešenje o neprihvatljivosti od 6. decembra 2017. godine; KI154/17 i KI05/18, podnosioci zahteva Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću "Barbas", rešenje o neprihvatljivosti od 28. avgusta 2019. godine, stav 60; KI119/19, podnosilac Kosovska agencija za privatizaciju (KAP), rešenje o neprihvatljivosti od 2. septembra 2020. godine, stav 58).

Sud, ipak, naglašava da sudska praksa ESLJP-a i Suda takođe utvrđuju i okolnosti pod kojima bi trebalo napraviti izuzetke od ovog stava. ESLJP je naglasio da dok domaći organi, odnosno u konkretnim okolnostima sudovi, imaju primarni zadatak da reše probleme oko tumačenja zakonodavstva, uloga Suda je da se uveri ili proveri da efekti ovog tumačenja budu kompatibilni sa EKLJP (vidi predmet ESLJP-a Miragall Escolano i drugi protiv Španije, predstavka br. 38366/97 i 9 drugih, presuda od 25. maja 2000. godine, stavovi 33-39; takođe, vidi i slučaj Suda KI119/19, podnosilac Kosovska agencija za privatizaciju (KAP), rešenje o neprihvatljivosti od 2. septembra 2020. godine, stav 61). Shodno tome, Sud je naglasio da je prevashodno uloga redovnih sudova da se bave pitanjem tumačenja zakona, dok je uloga Ustavnog suda da proveri da li su posledice takvog tumačenja u skladu sa Ustavom (vidi gore citirani slučaj KI75/17, podnosilac X, stav 58).

U tom smislu, Sud je u skladu sa sudskom praksom ESLJP-a naglasio da iako je uloga Suda ograničena na aspekt ocene tumačenja zakona, on mora osigurati i preduzeti mere kada primeti da je određeni sud primenio zakon na očigledno pogrešan način u konkretnom slučaju, što je moglo rezultirati “proizvoljnim” ili “očigledno nerazumnim” zaključcima za podnosioca u pitanju (vidi predmete ESLJP-a Anheuser-Busch Inc., predstavka br. 73049/01, presuda od 11. januara 2007. godine, stav 83, Kuznetsov i drugi protiv Rusije, predstavka br. 184/02, presuda od 11. januara 2007. godine, stavovi 70-74 i 84; Păduraru protiv Rumunije, br. 63252/00, presuda od 1. decembra 2005. godine, stav 98; Sovtransavto Holding protiv Ukrajine, predstavka br. 48553/99, presuda od 25. jula 2007. godine, stavovi 79, 97 i 98; Beyeler protiv Italije [VV], gore citiran, stav 108; vidi, takođe, gore citirani slučaj KI122/16, podnosilac Riza Dembogaj, stav 57; slučajeve KI154/17 i 05/18, podnosioci Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću "BARBAS", stavovi 60 do 65; kao i slučaj KI121/19, podnosilac Ipko Telecomunications, rešenje o neprihvatljivosti od 29. jula 2020. godine, stav 58, i tu korišćene reference).

(ii)Primena gore navedenih načela na okolnosti konkretnog slučaja

Sud je već utvrdio da je podnosiocu zahteva povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje, kao rezultat nepostojanja obrazloženja presude Vrhovnog suda. Sud će u nastavku razmotriti da li je podnosiocu zahteva povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje kao rezultat očigledno pogrešnog tumačenja zakona. Prilikom primene opštih načela na okolnosti konkretnog slučaja, Sud će uzeti za osnovu i to da li je nedostatak obrazloženja sudske odluke uticao na pogrešno tumačenje i primenu zakona, što je posledično moglo rezultirati proizvoljnim zaključcima.

Sud u nastavku ponavlja da poseban zakonski osnov u prethodnom postupku sprovedenom u okviru upravnog postupka, pokrenutog na zahtev tužilaca, predstavlja član 22. stavovi 2. i 6. ZUS-a, kojim odredbama su utvrđeni kriterijumi koji moraju biti ispunjeni kako bi sud dozvolio odlaganje izvršenja određene upravne odluke, kao što je slučaj sa odlukom Ministarstva nadležnog za životnu sredinu o izdavanju vodne dozvole od 5. juna 2020. godine i odlukom o izdavanju ekološke dozvole od 26. juna 2020. godine.

U nastavku i u ovom kontekstu, stavovima 2. i 6. člana 22. ZUS-a je utvrđeno:

[...]

2. Po zahtevu tužioca, organ čiji se akt izvršava, odnosno organ nadležan za izvršavanje, može da odloži izvršenje do konačnog sudskog rešenja ako rešenje nanese štetu tužiocu koji teško bi mogao da se renovira a odlaženje nije protivno javnom interesu, niti odlaganjem ne nanese veća nenaknadiva šteta protivničkoj strani, odnosno zainteresovanom licu.

[...]

6. Tužilac može tražiti i od suda odlaganje izvršenje osporenog akta sve do donošenja sudskog rešenja prema stavu 2. istoga člana.

U vezi sa tumačenjem i primenom člana 22. ZUS-a, Sud ocenjuje da je Vrhovni sud na uopšten način utvrdio sledeće: “tužioci – predlagači su tužbom i dokazima priloženim tužbi, pružili ubedljive dokaze kojima se utvrđuju činjenice da bi se izvršenjem odluka nanela šteta građanima koji žive na svojim imanjima i žive u tom okruženju gde je predviđeno da rade ove hidroelektrane, čime bi im se nanela nenadoknadiva šteta”.

Na osnovu obrazloženja datog u presudi Vrhovnog suda, Sud primećuje da isti sud nije razmotrio i dao obrazloženje o ispunjenju svakog od kriterijuma utvrđenih članom 22. ZUS-a, kako bi isti sud bio u mogućnosti da utvrdi da su svi kriterijumi utvrđeni ovom odredbom kumulativno ispunjeni.

Shodno tome, Sud smatra da je nepostojanje obrazloženja odluke, koje je direktno povezano i sa tumačenjem i primenom zakona, odnosno kriterijuma utvrđenih stavom 2. člana 22. ZUS-a, rezultiralo proizvoljnim zaključcima za podnosioca zahteva.

Konačno, na osnovu gore navedenog izlaganja i primenom načela iz prakse Suda i ESLJP-a u pogledu očigledno pogrešnog tumačenja i primene zakona, Sud smatra da je tumačenje i primena člana 22. ZUS-a “očigledno pogrešno” i da je posledično rezultiralo “proizvoljnim” ili “očigledno nerazumnim” zaključcima za podnosioca zahteva.

Shodno tome, Sud utvrđuje da presuda Vrhovnog suda ARJ-UZVP. br. 51/2022 od 19. jula 2022. godine u vezi sa rešenjem AA. br. 386/2022 Apelacionog suda od 26. maja 2022. godine i rešenjem A. br. 3129/2021 Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine u smislu tumačenja i primene zakona, nije u saglasnosti sa pravom na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanim članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP.

Povodom navoda o povredi člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP

Sud je kao što je prethodno navedeno utvrdio da presuda ARJ-UZVP. br. 51/2022 Vrhovnog suda od 19. jula 2022. godine u vezi sa rešenjem [AA. br. 386/2022] Apelacionog suda od 26. maja 2022. godine i rešenjem [A. br. 3129/2021] Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine nije u saglasnosti sa pravom podnosioca zahteva na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanim članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, te stoga ne smatra potrebnim da posebno razmatra njegove navode o povredi prava na imovinu, zagarantovanog članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.
Konačno, Sud napominje da se ova presuda odnosi samo na postupak za suspenziju osporenih odluka o izdavanju vodne i ekološke dozvole od strane Ministarstva nadležnog za životnu sredinu pred redovnim sudovima, dok poslednje pomenuti ne odluče o meritumu tužbe. Pitanje zakonitosti osporenih odluka Ministarstva nadležnog za životnu sredinu nalazi se na razmatranju pred redovnim sudovima i presuda Suda u ovom slučaju ni na koji način ne prejudicira njihovo odlučivanje po tužbi protiv osporenih odluka tog ministarstva.

Zahtev za uvođenje privremene mere

Sud podseća da je podnosilac zahteva podneo zahtev za uvođenje privremene mere, sa obrazloženjem da bi se: “Izvršenjem [ove presude] pričinila nenadoknadiva materijalna i nematerijalna šteta [podnosiocu zahteva], jer će biti lišen prava na obavljanje zakonite delatnosti na osnovu vodne dozvole i ekološke dozvole izdate od strane upravnih organa [...]”.
Sud je već odlučio o meritumu zahteva i utvrdio povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP i shodno tome utvrđuje da je uvođenje privremene mere nepotrebno.

Iz tih razloga se zahtev za uvođenje privremene mere mora odbiti.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa članovima 21.4, 113.1 i 113.7 i 116.2 Ustava, članovima 20, 27. i 47. Zakona i pravilima 57 (5) i 59 (1) Poslovnika, na sednici održanoj dana 15. decembra 2022. godine, jednoglasno

ODLUČUJE

DA PROGLASI zahtev prihvatljivim;

DA UTVRDI da je došlo do povrede člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo i člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima;

DA PROGLASI ništavim presudu [ARJ. UZVP. br. 51/2022] Vrhovnog suda od 19. jula 2022. godine; rešenje [AA. br. 386/2022] Apelacionog suda od 26. maja 2022. godine i rešenje [A. br. 3129/2021] Osnovnog suda u Prištini, Odeljenje za upravne sporove od 12. aprila 2022. godine;

DA VRATI rešenje [A. br. 3129/2021] Osnovnog suda u Prištini, Odeljenje za upravne sporove od 12. aprila 2022. godine na ponovno razmatranje u skladu sa presudom Suda;

DA NALOZI Osnovnom sudu da u skladu sa pravilom 66 (5) Poslovnika, do 10. aprila 2023. godine, obavesti Sud o merama koje su preduzete radi izvršenja ove presude;

DA ODBIJE zahtev za uvođenje privremene mere;

DA OSTANE posvećen ovom pitanju u skladu sa ovim nalogom;

DA DOSTAVI ovu presudu stranama i, u skladu sa članom 20.4 Zakona, objavi istu u Službenom listu;

Ova presuda stupa na snagu odmah.

Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda

Radomir Laban Gresa Caka-Nimani

podnosiocu:

Hidroenergji d.o.o.

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Presuda

Povreda ustavnih prava

Član 31 - Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Upravni