Presuda

Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova, ARJ-UZVP. br. 37/2020, od 11. juna 2020. godine

br. predmeta KI 01/21

Preuzimanje:
Sažetak

KI01/21, Podnositeljka: Ajshe Aliu, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova ARJ-UZVP. br. 37/2020 od 11. juna 2020. godine

KI01/21, presuda od 7. oktobra 2021. godine, objavljena 1. novembar 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, izostanak obrazloženja sudske odluke

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na navodno pravo jedne biološke majke da upozna/stupi u kontakt sa svojim detetom koje je dato na usvajanje i koje je sada već punoletno, a po pojedinostima koje su razjašnjene u objavljenoj presudi. Pitanja koja se nalaze u zahtevu se odnose, između ostalog, na pravo na privatnost, te relevantne principe i izuzetke, kao što je to zagarantovano odgovarajućim članovima Ustava i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, i relevantnom praksom Suda i praksom Evropskog Suda za ljudska prava.

Specifičnije, iz spisa predmeta proizilazi da je podnositeljka zahteva, dana 1. marta 2016. godine, podnela Centru za socijalni rad pri opštini Priština zahtev kojim je tražila da se njeno punoletno biološko dete koje je dala na usvajanje 1989. godine, obavesti o (i) postojanju njegove biološke majke i (ii) njenom interesovanju da se upozna sa njim. Centar za socijalni rad je odgovorio naglašavajući da  (i) ne postoji zakonski osnov za obaveštavanje njenog biološkog deteta o njegovom usvajanju i (ii) da na osnovu stava 2 člana 194 (Načela) Zakona Kosova o porodici pristup informacijama o biološkim roditeljima ima samo punoletno usvojeno dete na osnovu njegovog/njenog zahteva. Kao rezultat zahteva podnositeljke zahteva za preispitivanje odgovora Centra za socijalni rad, zaključak ovog potonjeg je potvrđen i od strane Komisije za Žalbe pri Odeljenju za socijalne i porodične politike u Ministarstvu rada i socijalne zaštite. Usled toga, podnositeljka zahteva je podnela Osnovnom sudu u Prištini tužbeni zahtev kojim je, između ostalog, tražila da se Odeljenje za socijalne i porodične politike obaveže da obavesti njeno biološko dete o njegovom usvojenju. Osnovni sud je odbio kao neosnovanu tužbu podnoositeljke zahteva i potvrdio je gore navedene zaključke Centra za socijalni rad i Komisije za žalbe pri Ministarstvu rada i socijalne zaštite te zaključio da na osnovu važećih zakonskih odredbi Centar za socijalni rad nije dužan da obaveštava dete o njegovom usvojenju i da pravo na pristup podacima ima samo punoletni usvojenik na osnovu njegovog zahteva. Nakon toga, podnositeljka zahteva je protiv navedene presude Osnovnog suda izjavila žalbu Apelacionom sudu, i potonji je odbio njenu žalbu kao neosnovanu i potvrdio zaključke prvostepenog suda. Kao rezultat zahteva podnositeljke za vanredno preispitivanje presude Apelacionog suda podnetog Vrhovnom sudu, potonji je Presudom od 11. juna 2020. godine, odbio ovaj zahtev podnositeljke zahteva kao neosnovan. Vrhovni sud je osporenom presudom potvrdio zaključke Osnovnog i Apelacionog suda i zaključio da se podaci i okolnosti usvojenja ne smeju otkrivati i istraživati bez saglasnosti usvojitelja i deteta, osim ako to ne zahtevaju posebni razlozi i iz razloga javnog interesa.

Podnositeljka zahteva osporava pred Sudom gore navedene zaključke Vrhovnog suda, uključujući i zaključke prvostepenog i drugostepenog suda. Suština navoda podnositeljke zahteva pred Sudom je da su redovni sudovi povredili njeno pravo na privatni život, zagarantovano članom 8 (Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) Evropske Konvencije o Ljudskim pravima, zato što joj nisu usvojili zahtev da obavesti njeno biološko dete u vezi sa postojanjem njegove biološke majke i zainteresovanost podnositeljke zahteva da ga upozna. Kao rezultat ovoga, ona je takođe tvrdila i: (i) povredu člana 31. (pravo na pravično i nepristrasno suđenje) Ustava u vezi sa članom 6. (pravo na pravično suđenje) Evropske Konvencije o Ljudskim pravima zbog neobrazloženja sudske odluke i (iii) povredu člana 7. Konvencije o pravima deteta.

Prilikom ocene navoda podnositeljke zahteva, Sud se fokusirao na garancije sadržane u članu 36. (Pravo na privatnost) Ustava a u vezi sa članom 8. (Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) Evropske konvencije o ljudskim pravima, i u tom kontekstu je prvo razradio opšte principe koji proizilaze iz prakse Suda kao i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, a zatim ih je primenio i na okolnosti ovog slučaja. Sud je primetio da zahtev podnosioca, kojim je izrazila interesovanje da obavesti svoje dete koje je dato na usvajanje 1989. godine, sadrži elemente koji pripadaju značajnom delu njenog identiteta kao biološke majke i koji utiču na njeno pravo na privatnost u okviru značenja pojma „njenog privatnog života“ zagarantovanog stavom 1. člana 36. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Samim tim, s obzirom na to da ovaj navod utiče na njeno pravo na privatnost, Sud je podsetio da je, prema svojoj praksi i praksi Evropskog suda za ljudska prava, prilikom razmatranja predmeta da se utvrdi da li u konkretnom slučaju postoji ograničenje i kršenje ljudskih prava i sloboda zagarantovanih Konvencijom, primenjuje iste koncepte, odnosno da li je relevantno ograničenje ili mešanje: (i) u “skladu sa zakonom” ili “propisano zakonom”; (ii) da li “teži nekom legitimnom cilju”; i (iii) da li je “neophodno u jednom demokratskom društvu.” U ovom kontekstu, Sud je u okolnostima ovog slučaja smatrao da su odluke redovnih sudova, kojima je poseban zahtev podnosioca odbijen: (i) zasnovane na zakonu; (ii) da su težile nekom legitimnom cilju – zaštiti prava i sloboda usvojenog deteta i njegove ili njene usvojiteljske porodice; i (iii) težile su pravičnoj ravnoteži između interesa usvojenog deteta, već punoletnog, i poštovanja njegovih ili njenih privatnih i porodičnih prava u njegovoj ili njenoj usvojiteljskoj porodici.

Shodno tome, Sud je našao da pobijana presuda Vrhovnog suda nije obuhvaćena povredama njegovog prava na privatnost zagarantovanog stavom 1. člana 36. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sa druge strane, u pogledu navoda o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje, kao rezultat nedostatka obrazložene sudske odluke, Sud, primenjujući opšte principe utvrđene kroz praksu Suda i kroz sudsku praksu Evropskog suda ljudskih prava, podsećajući da na osnovu istih i u meri u kojoj je to relevantno za okolnosti ovog slučaja, obim u kome se primenjuje obaveza davanja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i treba da se odredi u svetlu okolnosti slučaja, i zaključio je da u okolnostima podnosioca zahteva, osporena presuda Vrhovnog suda ispunjava kriterijume i standarde za donošenje obrazložene sudske odluke, kao što je zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Konvencije.

Na kraju, na osnovu okolnosti konkretnog slučaja i na osnovu objašnjenja datih u objavljenoj presudi, Sud je našao da je osporena presuda Vrhovnog suda u skladu sa (i) članom 36. [Pravo na privatnost] Ustava a u vezi sa članom 8 (Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) Evropske konvencije o ljudskim pravima; i takođe (ii) članom 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava a u vezi sa članom 6 (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

podnosiocu:

Ajshe Aliu

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Presuda

Nema povrede ustavnih prava

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Upravni