USTAVNI SUD

KI176/21, Podnosilac: Xhemajl Dervishi, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova ARJ.UZVP.br.80/2020 od 17. decembra 2020. godine  

KI176/21, Rešenje od 25. novembra 2021. godine, objavljeno 22. decembar 2021. godine

Ključne reči: disciplinska mera, povreda radnih obaveza, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, očigledno neosnovano

Iz spisa predmeta proizilazi da podnosiocu zahteva koji je bio zaposlen na poziciji direktora laboratorije za hranu i veterinu u Agenciji za hranu i veterinu Kosova, izrečena disciplinska mera „Udaljavanje iz kancelarije i premeštaj na drugu lokaciju sa sličnim dužnostima i prestanak napredovanja do pet (5) godina”. Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na disciplinski postupak protiv podnosioca zahteva koji je pokrenut na zahtev izvršnog direktora poslodavca, nakon prijema dopisa od Kancelarije Evropske unije na Kosovu, kojom su izražene primedbe i zabrinutost u vezi sa postupcima podnosioca zahteva u vezi sa sprovođenjem dva projekta finansirana od strane Evropske unije u vezi sa izgradnjom kapaciteta koji se odnose na članstvo u Evropskoj uniji. Disciplinska komisija poslodavca je podnosiocu zahteva izrekla gore navedenu disciplinsku meru zbog povrede radnih obaveza, odnosno nedostatka saradnje podnosioca zahteva i tehničkog osoblja, po nalogu podnosioca zahteva. Nakon ove odluke, poslodavac je imenovao podnosioca zahteva na poziciju koordinatora Regionalne kancelarije u Prištini. Protiv ove odluke disciplinske komisije podnosilac zahteva e podneo žalbu Nezavisnom nadzornom odboru civilne službe Kosova (NNOCSK), gde ovaj poslednji putem odluke je ukinuo gorenavedene odluke poslodavca i obavezao disciplinsku komisiju poslodavca da preispita slučaj u skladu sa važećim zakonom donoseći odluku u kojoj se navodi tačno vreme zabrane napredovanja. Zasnivajući se na odluku NNOCSK-a, disciplinska komisija poslodavca je izrekla podnosiocu zahteva disciplinsku meru “Udaljavanje iz kancelarije i premeštaj na drugu lokaciju sa sličnim dužnostima i prestanak napredovanja do 4 (četiri) godina”. Nakon podnošenja žalbe od strane podnosioca zahteva, drugostepena komisija poslodavca je odbila žalbu kao neosnovanu. Nakon toga, podnosilac zahteva je podneo žalbu NNOCSK-u, koja je odbijena kao neosnovana, ocenjujući da je činjenično i pravno stanje pravilno utvrđeno i da je disciplinska mera izrečena podnosiocu zahteva srazmerna povredi koju je učinio. Protiv ove odluke, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini, predlažući njeno poništenje i oslobađanje od disciplinske odgovornosti zbog nedostatka dokaza.  Osnovni sud je presudom odbio kao neosnovanu tužbu podnosioca za poništaj odluke, nalazeći da je ona dovoljno obrazložena i zasnovana na činjenicama, dokazima i dokumentaciji predmeta. Presudu Osnovnog suda potvrdio je Apelacioni sud, a kasnije i Vrhovni sud. Vrhovni sud je presudom odbio kao neosnovan zahtev podnosioca za vanredno preispitivanje sudske odluke, nalazeći da je drugostepeni sud pravilno postupio kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, potvrdivši prvostepenu presudu.

Podnosilac zahteva je, kao glavnu tvrdnju pred Ustavnim sudom, izneo povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava, fokusirajući se na pogrešno tumačenje i pogrešnu primenu zakona, zbog činjenice da je prema njemu bilo diskriminatorne primene zakona i izricanje disciplinske mere u nedostatku dokaza, konkretnije, samo na osnovu pisma Kancelarije Evropske unije na Kosovu

Ispitujući navode podnosioca zahteva o povredi njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, Sud je prvo elaborirao principe svoje sudske prakse i Evropskog suda za ljudska prava, u vezi sa doktrinom četvrte instance, a zatim je primenio isto na okolnosti konkretnog slučaja. U vezi sa navodima podnosioca, Sud je primetio da je u zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke pred Vrhovnim sudom osporio zakonitost presude Apelacionog suda i da je Vrhovni sud presudom pravilno postupio kada je odbio zahtev podnosioca i potvrdio prvostepenu presudu pošto je pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo. Sud je takođe podsetio da je u presudi Vrhovnog suda argumentovano postojanje dokaza na osnovu kojih je utvrđena povreda radnih obaveza u administrativnom i sudskom postupku. Konačno, u vezi sa navodima podnosioca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava, Sud ocenio da nema dokaza o proizvoljnosti u tumačenju koje je dao Vrhovni sud prilikom odbijanja zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke i da podnosilac zahteva nije dovoljno potkrepio ili argumentovao da je tumačenje „zakonitosti“ od strane Vrhovnog suda bilo nepravično.

Shodno tome, Sud je odlučio da zahtev treba proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama, kao što je predviđeno stavom (2) pravila 39 Poslovnika o radu.