USTAVNI SUD

KI123/19, Podnosilac „Suva Rechtsabteilung”, Ocena ustavnosti Presude Apelacionog Suda Kosova, Ae. br. 146/17, od 26. februara 2019. godine, Presuda usvojena dana 13. Maja 2020. godine i objavljena 18.juna 2020. godine.

Ključne reči: Individualni zahtevi, pravna osoba, povreda ustavnih prava, člana 31 – pravo na pravično i nepristrasno suđenje, pravo na obrazloženu sudsku odluku, načelo pravne sigurnosti, nedoslednost u sudskoj praksi redovnih sudova

Kao posledica nesreće koja je bila prouzrokovana od strane osiguranika Kosovskog Biroa Osiguranja tokom 2012. godine, osiguranik podnosioca zahteva M.B. je pretrpeo povrede. Tokom 2013. godine, osiguranik podnosioca zahteva je dobio medicinski tretman i odštetu zbog nesposobnosti za rad na jedno neodređeno vreme u Konfederaciji Švajcarske, koje su isplaćene od strane podnosioca zahteva. Dana 13. januara 2015. godine, podnosilac zahteva je, oslanjajući se na njegovo pravo na subrogaciju, pred Osnovnim Sudom u Prištini, podneo tužbu za kompenzaciju u visini od 8,918.61 evra. Dana 25. januara 2015. godine, KBO i osiguranik podnosioca zahteva su sklopili vansudski sporazum [koji je bio potvrđen u Osnovnom Sudu u Peći, C. br. 185/13, od 25. januara 2015. godine], gde je potonjem isplaćena odšteta od strane KBO-a u sumi od 1,000 evra. Dana 14. aprila 2017. godine, Osnovni Sud je u Presudi [II.EK. br. 8/15] odbio u potpunosti tužbeni zahtev podnosioca zahteva.  Osnovni sud je utvrdio da je nakon sklapanja vansudskog sporazuma, osiguranik podnosioca zahteva iskoristio svoje prava da traži nadoknadu štete. Dana 26. februara 2019. godine, Apelacioni Sud je [ Presuda Ae. br. 146/17], odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca zahteva i potvrdio je Presudu Osnovnog Suda.

Podnosilac zahteva je tvrdio da je Presuda Apelacionog Suda Kosova [ Ae. br. 146/17] od 26. februara 2019. godine doneta uz povredu osnovnih prava i sloboda koje su zagarantovane članom 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP-a, zbog nedostatka obrazloženja sudske odluke, jer je, po njegovim navodima, Vrhovni Sud prilikom donošenja ove Presude delovao i u suprotnosti sa svojom sudskom praksom u najmanje šest (6) slučaja koje je on podneo pred Sudom kao podršku svojim argumentima.

Prilikom razmatranja merituma slučaja, Sud je razmotrio (i) sudsku praksu u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku i (ii) osnovna načela koja su povezana sa doslednošću sudske prakse, kao i odgovarajuće kriterijume na osnovu kojih, Evropski Sud za Ljudska prava ocenjuje da li je nedostatak doslednosti, odnosno da li protivrečnost u sudskoj praksi predstavlja povredu člana EKLjP-a, odnosno tri osnovna kriterijuma da bi odredio da li neka navedena razlika  u sudskim odlukama čini i povredu člana 6 EKLjP-a, uključujući da li : (a) postoje “duboke i dugotrajne razlike” u sudskoj praksi domaćih sudova; (b) domaći zakon propisuje mehanizam za prevazilaženje tih nedoslednosti i (c) je taj mehanizam primenjen i u kojoj meri.

1. Sud je, primenjujući gore navedena načela i kriterijume, a u vezi sa prvim navodom podnosioca zahteva koji se tiče nedostatka obrazložene sudske odluke, utvrdio da je prilikom donošenja Presude Apelacionog Suda [Ae. br. 146/17] od 26. februara 2019. godine, Apelacioni Sud nije uspeo da obrazloži suštinske navode podnosioca zahteva, i sami tim je došlo i do povrede njegovog prava koje je zagarantovano članom 31 Ustava a u vezi sa stavom 1 člana 5 EKLjP-a.
2. Što se tiče druge tvrdnje podnosioca zahteva u vezi sa principom pravne sigurnosti kao posledice protivrečnih odluka u sudskoj praksi Apelacionog suda i Vrhovnog suda, Sud je, nakon što je razmotrio principe i osnovne kriterijume koji su utemeljeni od Suda i ESLjP-a u tom pogledu, i nakon primene istih u ovom konkretnom slučaju, utvrdio da ni broj navedenih protivrečnih presuda, niti vremenski period unutar kojeg su se ove presude donele, ne čine dovoljan osnov da bi se obrazložila tvrdnja za povredu principa sigurnosti, kao posledica protivrečnih odluka.