USTAVNI SUD

KI89/21, Podnosilac: Hekuran Sokoli, ocena ustavnosti presude Apelacionog suda PAKR. br. 4/21 od 16. februara 2021. godine  

KI89/21, rešenje o neprihvatljivosti od 25. novembra 2021. godine, objavljeno 14. decembar 2021

Ključne reči: pravo na pravično i nepristrasno suđenje, prekvalifikacija krivičnog dela, neprihvatljiv zahtev

Iz spisa predmeta proizilazi da je Osnovni sud oglasio podnosioca zahteva krivim za izvršenje krivičnih dela “laka telesna povreda” iz stava 2. u vezi sa stavom 1. člana 188. i  “neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja” iz stava 1. člana 374. Krivičnog zakonika Republike Kosovo. Nakon toga, Apelacioni sud je posle ulaganja žalbe ukinuo presudu Apelacionog suda i vratio predmet na ponovno suđenje. Nakon vraćanja predmeta na ponovno suđenje, Osnovni sud je odlučio isto kao i prvi put i oglasio podnosioca zahteva krivim za krivična dela “laka telesna povreda” iz stava 2. u vezi sa stavom 1. člana 188. KZRK-a i “neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja” iz stava 1. člana 374. KZRK-a. Protiv ove presude, Osnovno tužilaštvo je izjavilo žalbu Apelacionom sudu. Apelacioni sud je delimično usvojio žalbu Osnovnog tužilaštva i preinačio presudu Osnovnog suda samo u odnosu na kvalifikaciju krivičnog dela i odluku o kazni, tako što je Apelacioni sud ocenio da su se stekli elementi krivičnog dela “ubistvo u pokušaju” iz člana 178. u vezi sa članom 28. KZRK-a, i izrekao mu kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 3 (tri) meseca. Protiv presude Apelacionog suda, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Vrhovnom sudu, koja je odbačena kao nedozvoljena od strane Vrhovnog suda.

Podnosilac zahteva je kao glavni navod pred Ustavnim sudom izneo povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava, tvrdeći da je Apelacioni sud prilikom prekvalifikacije krivičnog dela protiv podnosioca zahteva pogrešno utvrdio činjenično stanje, tako što je zanemario dokaze i nije uzeo u obzir druge članove KZRK-a koji su, po mišljenju podnosioca, bili relevantni.

Prvo, Sud je “poslednjom odlukom” u konkretnom slučaju smatrao presudu Apelacionog suda jer je njome razmotren i meritum slučaja, a takođe ista se izričito osporava od strane podnosioca zahteva.

Prilikom razmatranja navoda podnosioca zahteva o povredi njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, Sud je prvo izložio načela svoje sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, u pogledu doktrine četvrtog stepena, a zatim je  primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja. Sud je prvo naglasio da Ustavni sud nema nadležnost da odlučuje o tome da li je podnosilac zahteva bio kriv za izvršenje krivičnog dela ili ne. Sud je utvrdio da je obrazloženje Apelacionog suda jasno i, nakon razmatranja svih postupaka, Sud je takođe utvrdio da postupci pred redovnim sudovima nisu bili nepravični ili proizvoljni.

Konačno, povodom navoda podnosioca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava, Sud je zaključio da isti spadaju u kategoriju navoda “četvrtog stepena” i da su samim tim očigledno neosnovani.

Shodno tome, Sud je odlučio da se zahtev u celosti mora proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.