USTAVNI SUD

KI51/23, Podnosilac: Elmi Simnica, ocena ustavnosti presude AC. br. 406/2021 od 23. septembra 2022. godine Apelacionog suda

KI51/23, rešenje o neprihvatljivosti od 29. aprila 2024. godine, objavljeno 6. juna 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, građanski spor, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev   

Okolnosti konkretnog slučaja odnose se na građanski spor, između podnosioca zahteva i tužene Energetske korporacije Kosova. Podnosilac zahteva je protiv Energetske korporacije Kosova podneo tužbeni zahtev Osnovnom sudu u Prištini, kojim je tražio isplatu jubilarnih zarada. Osnovni sud je u ovom predmetu doneo presudu [C. br. 2041/18], kojom je usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva, obavezao Energetsku korporaciju Kosova da mu isplati iznos od dve hiljade trideset četiri (2.034,00) evra, te odbio, kao neosnovan, preostali deo tužbenog zahteva koji se odnosio na isplatu iznosa od trista devedeset sedam zapeta trideset dva (397,32) evra. Protiv ove presude, žalbu je uložila tužena Energetska korporacija Kosova, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Apelacioni sud je presudom Ac. br. 406/21, usvojio žalbu tužene Energetske korporacije Kosova i preinačio presudu Osnovnog suda od 23. novembra 2020. godine, tako što je odbio u celosti tužbeni zahtev podnosioca zahteva.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom tvrdio da je presuda Apelacionog suda doneta uz povredu njegovih prava zagarantovanih članom 3. [Jednakost pred zakonom], članom 24. [Jednakost pred zakonom], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] u vezi sa članom 54. [Sudska zaštita prava] i članom 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava Republike Kosovo, kao i članovima 6. (Pravo na pravično suđenje) i 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Pozivajući se na navode koji su izneti u zahtevu, Sud je primetio da je suština navoda podnosioca zahteva povezana sa povredom njegovog prava na pravično suđenje, zbog (i) pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, kao i (ii) nedosledne sudske prakse od strane Apelacionog suda da jedinstveno odlučuje o pitanjima iste činjenične i pravne prirode. Sud je pri razmatranju prvog navoda, prethodno izložio opšta načela utvrđena sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava i samog Suda i utvrdio da u okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac zahteva nije dovoljno dokazao i potkrepio svoj navod da je Apelacioni sud u njegovom slučaju primenio zakon na očigledno pogrešan način, i iz tog razloga je njegove navode o pogrešnom tumačenju i primeni zakona okvalifikovao kao navode četvrtog stepena koji su bili argumentovani na nivou zakonitosti a ne ustavnosti. Povodom navoda o nedoslednoj sudskoj praksi od strane Apelacionog suda, Sud je primenio opšta načela ustanovljena od strane Evropskog suda za ljudska prava i samog Suda i došao do zaključka da u konkretnom slučaju nije bilo moguće utvrditi postojanje “dubokih i dugoročnih razlika” u sudskoj praksi Apelacionog suda, pozivajući se na sudske odluke koje nisu bile deo predmeta, zbog čega je za Sud bilo nemoguće da se upusti u uporednu analizu, kako bi potvrdio navod podnosioca zahteva o nedoslednosti u sudskoj praksi po istim činjeničnim i pravnim pitanjima. Što se pak tiče ostalih navoda koje je izneo podnosilac zahteva, Sud je podsetio da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava Republike Kosovo i Evropske konvencije o ljudskim pravima nije bilo dovoljno da se izgradi argumentovani navod o ustavnoj povredi.

Kao rezultat toga, a i na osnovu objašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je zaključio: da navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP, kao rezultat pogrešnog utvrđivanja činjenica i pogrešne primene materijalnog prava, spadaju u prvu (i) kategoriju navoda četvrtog stepena i da kao takvi, predstavljaju navode na nivou zakonitosti i nisu argumentovani na nivou ustavnosti; da navodi podnosioca zahteva o povredi člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP, koji se odnose na nedoslednu sudsku praksu, spadaju u treću (iii) kategoriju, potkategoriju b) nepotkrepljenih ili neobrazloženih navoda, i iz tog razloga je iste proglasio očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama; i da navodi o povredi prava zagarantovanih članovima 3, 24, 32. i 54. Ustava i člana 13. EKLJP, spadaju u treću (iii) kategoriju, potkategoriju a) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda i iz tog razloga je i ove navode proglasio očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama. Shodno tome, zahtev je u celosti, u skladu sa potpravilom (2) pravila 34. Poslovnika, proglašen neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan.